Отац

Пише: Милош Кривокапић

Отац

Рођен сам 22. септембра 1991. у Подгорици. Првих година живота се по природи ствари сјећам само на основу приче, највише родитеља. Они су причали те прича са циљем да цијенимо њихово одрицање, како би задобили поштовање и скромност.

Дјетињство сам највише волио да проводим код очевих родитеља у Никшићу. Ђед Драго је био најбоља особа коју сам у животу имао прилику да сретнем. Љубав је носио у осмјеху а правичност у погледу. Из велике љубави и потребе да му одам поштовање га спомињем.

У дјетињству се ОЦА сјећам дјелимично. Сјећам се да је много радио. Да је кући долазио касно. Али да је био изузетно весео. Знам да су се он и мајка увијек свега одрицали да би ми имали. Одрицали су се одјеће, обуће, излазака, па и воћа, да би ми имали све то и много више. Из чисте несебичности и љубави. Али су тражили; поштовање, труд и рад. Па смо сви били добри ђаци и студенти.

Имам много прича и начина како су ме учили животу, подијелићу неке од њих: Први пут сам се одвојио од родитеља у 3 раздреду основне школе. Отишли смо на ескурзију у Колашину. Прву ноћ сам преплакао. Сјутра дан је дошао мој ОТАЦ. Рекао је да је у пролазу и да ме води на ручак. Чим смо сјели почео сам да плачем да желим да се вратим.

Тада ми је рекао: “Ово си ти изабрао, мој ОТАЦ ми је говорио: “Ми Кривокапићи смо такви да кад узмемо нешто идемо до краја, нема одустајања””. Те ријечи су ме одредиле за цијели живот.

Касније у гимазији почиње и интезивније дружење са ОЦЕМ. Ту сам схватио шта значи имати животни ослонац. Ослонац на који се одупиреш када ти је тешко, да би ишао даље. Дилеме смо решавали тако што ми је он давао савјет. Никада рјешење, до рјешења сам сам требао доћи.

Сјећам се и расправа на тему материјалног (зашто немамо више). Моја потреба је била одраз прохтјев друштва из средње школе. Друштва чији су родитељи били дио “елите”. Много разговора је требало да се помирим а тек скоро да схватим да се након испуњења егзистенцијалних услова мир и срећа не купују новцем.

Одлазак на студије је био велики изазов. Београд је пружао много, гријешио сам. Свака грешка када је постајала озбиљнија сјећао сам се родитеља и њихових одрицања. Колико пута сам осјећао потребу да се одужим родитељима. И коначно, почео сам да радим и стичем и да будем у прилици да ја њима помогнем.

Али, тада на ред поново долази ОТАЦ. Долази да по хиљадити пут унесе свјетлост у мој живот. Да поново на пиједастал живота издигне најузвишеније вриједности људског друштва. Да ме одбрани од жеље сатанине и апатије духовне. Да ме поново опомене шта значи бити човјек и које су то праве вриједности.

ЗДРАВКО Д. КРИВОКАПИЋ је мој отац. Човјек великог срца и још веће душе. Он и мајка су ме научили: да говорим, да мислим, да волим, да поштујем, да цијеним и да волим сваку особу на планети. Они су ме научили да је могуће и камен вољети. Они су ме научили да је све што замислите могуће уз рад, вјеру и труд.

Ово пишем јер осјећам дуг да са вама подијелим шта значи бити његово дијете. Када ЗДРАВКО дође за премијера, не знам какве ће промјене економске се десити али знам да ће праве вриједности поново постати мода. Да ће се поново цијенити човјек и дух његов. Да ће бити преча ваша доброта, рад, труд, знање него сви новци овога свијета.

А што се тиче плата И пензија. Не сјекирајте се. Ако сам му тразио 10 еура давао ми је 20, иако је питање колико му је остало у џепу. И никада, никада није рекао да нема. И увијек смо имали довољно.

Као грађанин се надам у Бога, да нећемо пропуштити јединствену прилику да оно што сам у кући стекао као вриједности постану државне вриједности.