Dragoslav Kosanić: PROMAŠENA TEMA -NAŽALOST OPET!

Ne, ne mogu a da se ne osvrnem na ideju  iznetoj u ekspozeu Premijera o formiranju „LOŠE BANKE“.

A tekst , iako bih voleo , ne može da bude opširan   jer je ideja promašena , a i da nije tehnički je i u praksi neizovdljiva.

Ne brine to što  je ideja loša i što posledice forimranja jedne takve institucije mogu da budu velike (doduše  sumnjam u to da će se ideja uopše i sprovesti obzirom da i one prostije za sada stoje samo kao mrtvo slovo na papiru ), već brine zaključak da kreatori  ekonomske politike nisu ni blizu ispravne   dijagnoze srpske ekonomije.

Da obrazložim!

Prvi aspekt  posmatranja  ovog modela odnosi se na makroekonomski okvir u kojem se sprovodi i dijagnozu bolesti ekonomije zbog koje se sprovodi, a drugi apsket posmatranja odnosi se na tehnička pitanja sprovodjena samog modela. U oba , model “LOŠE BANKE”  nema šta da traži u Srbiji!

Iako smo skloni da krizu u srpskoj ekonomiji  poistovetimo sa svetskom, da u njoj tražimo krivce i opravdanje za naše probleme, sve to je daleko od istine. Kako ni uzroci nisu isti , tako i lekovi ne smeju biti isti.

Koncept  i model “LOŠE BANKE”  je rodjen u Americi  .Varijacije na tu temu su i sprovedene u delo , dok su samo neke i retke zemlje EU ili u Evropi isti model primenile u svojim  zemljama. Model je posebno primenjivan nakon  izbijanja poslednje svetske ekonomske krize.

Amerika je jedini primer prave tržišne ekonomije.Finansijska tržišta su bogata mnoštvom instrumenata , nama nepojmljivih , poput obveznica pokrivenih potraživanjima u hipotekarnim kreditima, kreditnim karticama , auto kreditima .Proces sekjuritizicije je u Americi  toliko uzeo maha , da se suštinski nije znalo ko šta poseduje i koliko to što poseduje, ukoliko uopšte poseduje, vredi.  A vredelo je toliko , koliko  su u tom trenutku učesnici na tržištu, rekli da vredi. A učesnici na tržištu-berzi , vodjeni dominantno  kratkoročnim očekivanjima i špekulativnim interesima , a ne racionalnim rasuđivanjem  na bazi činjenica ,  su skloni promeni mišljenja , što mogu da učine jako brzo, dramatično brzo, kada nastaje  panika i psihologija krda. Efekat kojem posle Kejnza niko nije pridavao na značaju,   slepo verujući u perfektnost tržišta i  u neograničenost ljudske racionalnosti.

Kompleksnost sekjuritizacije sa mnoštvom učesnika u tom procesu, od banaka koje su izdavale obveznice pokrivene hipotekarnim kreditima, do kupaca istih finansijski potpomognutih kratkoročnim izvorima finansiranja , uz pomoć rejting agencija koje su ocenjivanje iste jako visokim krditnim rejtinzima , je činila da panika koja je usledila bude  samo  veća i snažnija.

Sećam se da je panika  nastala kada je Amerika objavila podatak da  nenaplativost hipotekarnih kredita nije onolika koliko se do tada verovala da jeste i sa kolikom su učesnici u procesu sekjuritizacije kalkulisali  u svojim profit vodjenim biznisima , već nešto veća. Odjednom, niko nikom više nije verovao , rejting agencije su zanemele, i došlo je do snažnog i drastičnog korigovanja cena svih instrumenata  sa izrazitom tendencijom dalje korekcije.  Gubici su se u finansijskom sektoru gomilali , tržište  kapiatala se zatvorilo, a banke suočene sa već  izvesnim velikim gubicima preteći da pojedu kapital „zavrnule  slavine“ i prestale sa odobravanjem kredita. Realan sektor  bez pomoći finansijskog  je ušao u recesiju.

Bilo je potrebno vratiti poverenje u banke, u tržište kapitala i na taj način sprečiti dalji pad cena svih finansijskih instrumenata i gomilanje gubitaka u finanijskom sektoru,  sa ciljem pokretanja redovnih kreditnih procesa  a samim tim i investicionih aktivnosti realnog sektora.

Zbog toga „LOŠA BANKA“ na koju je prenet deo „toksične“ aktive , zbog toga dokapitalizacija „DOBRIH “.

A  kakve sve ovo veze ima Srbijom !? Ama baš nikakve!

• U Americi se kriza iz finansijskog sektora prenela na realni.

U Americi je stoga cilj bio da „čišćenjem“ bilansa banaka uspostave kratkoročnu finansijsku stabilnost i minimalizuju prelivanje negativnih efekata bankarske krize na realni sektor.

Kod nas je proces obrnut. Hronična nelikvidnost privrede prouzrokavana sktrukturalnin dizbalansima i neuklađenostima preti da ugorzi finansijski sektor.

Stoga bi naš prioritetan cilj bio „čišćenje“ privrede, dizbalansa i neusklađenosti koje ugrožavaju  i produbljuju hroničnu nelikvidnost u realnom sektoru , kako bi smo time minimalizovali  prelivanje negativnih efekata na finansijski sektor, u našem slučaju na  bankarski sektor.

• Srbija ne poznaje  spektar finansijskih instrumenata i procesea na tržištu kapitala  .

Srbija ne poznaje suštinski ni samo tržište kapitala.

Tržište kapitala u Srbiji se nije zatvorilo jer se nije otvorilo.

Nije potrebno vraćati poverenje u tržište kapitala obzirom da nikad nije ni izgrađeno.

Naš finansijski sektor, u vlasništvu stranih kompanija , ne zavisi od izvora  kapitala u Srbiji već od mogućnosti  svojih centrala da kapital na ino tržištu povuku i želje da taj kapital investiraju u Srbiju.

Gubici u finansijskom sektoru neće uslediti zbog smanjenja vrednosti finansijskih instrumenata kao što je to bio slučaj u Americi već zbog otpisa  potraživanja i problematičnih plasmana u realnom sektoru. Od veličine i razmera tih gubitaka, između ostalog, će zavisiti i nivo interesovanja stranih  finansijskih grupacija za ulazak,  odnosno za izlazak sa srpskog tržišta.

• Poverenje u bankarski sektor je  posvedočeno  pozitivnim i kontinuiranim  trendom rasta štednje i depozita,   uz izuzetak par meseci nakon izbijanja  svetske finansijske krize.

U Srbiji nije zabeležen takozvani „run on the bank“ tj. masovno i istovremeno povlačenje depozita iz bankarskog sistema.

• Srpski bankarski sistem uprkos velikim gubicima je adekvatno kapitalizovan  i  visoko likvidan .

Problem kod nas ne leži na strani izvora već na strani plsmana.Zbog izuzetne likvidnosti sa jedne strane i  visokog kreditnog rizika sa druge,  uz ne tako agresivnu tražnju za kreditma,   prisutan je trend smanjenja kamatnih stopa na depozite i štednju.

Dugogodišnji trend rasta kreditnih aktivnosti banaka je poslednjih godina usporen.Prošle, a i ove godine,  su po prvi put registrovane i negativne stope rasta kreditnih aktivnosti banaka ka   privredi. I to ne zbog gubitaka na tržištima kapitala, manjka izvora i nedostatka kapitala, već zbog visokog kreditnog rizika u realnom sektoru i niskih i nedovoljnih margina da te rizike adekvatno pokriju i saniraju.

A sad pretpostavimo da smo pogodili dijagnozu i da nam je model „LOŠE BANKE“ jako potreban .

Međutim i tada dolazimo do još jednog nedostatka ovog predloga, Ili više njih!

• „LOŠA BANKA“ preuzima „toksičnu aktivu“ banke , time je oslobađa loših zajmova i  na taj način joj   omogućava da postane  „DOBRA BANKA“ i vrati poverenje tržišta i nastavi sa redovnim kreditnim aktivnostima.

Kažem preuziima a zapravo plaća izvesnu cenu za ta sredstva.

Da bi transakcija imala smisla ,tj. banka imala interes za ovu transakciju ,  cena koja treba da se plati mora da bude iznad tržišne tj. one koju bi sama banka mogla da ostvari prodajom u sopstvenoj režiji.  Ali koji bi investitor platio cenu iznad tržišne? Privatni , teško!

Neminovno, dolazi do socijalizaicje gubitaka tj. neminovnog učešća države u ovoj transakciji, bilo putem kreditnih linija,  bilo putem garancijskih mehanizama. Reč je svkakao o javnom interesu.

U drugim pak modelima i varijacijama na ovu temu dolazi do dokapitalizacije banaka na kontu gubitka koji one prikazuju  otpisivajući “toksičnu aktivu“ i premeštajući je u „LOŠU BANKU“.

Najsvežiji primer je Portugal koji je u slučaju  Banco Espirito Santo  primenio taj model i dokapitalizovao banku sa 4.4 milijarde eura nadajući se da će kroz upravljanje „LOŠOM BANKOM“ i prodajom imovine prenete na nju povratiti makar mali deo uloženog .

Epa drugari, koliko ste spremni da platite? Imate li uošte para?  Treba li vam ovo uopšte?

• Sledeće pitanje je pitanje upravljanja i gazdovanja „LOŠOM BANKOM“.

Organizacioni  i menadžerski  zahtevi su svakako drugačiji  od onih koji se vežu za upravljanje običnom bankom. U tom kontekstu smisleno je osloboditi banke tih procesa i vratiti ih redovnim aktivnostima,  ali nije smisleno dati na upravljanje „LOŠOM BANKOM“ državi jer se nije pokazala kao dobar menadžer ni u svojim državnim preduzećima, ni u svojim preduzećima u restrukturiranju itd.

Šteta ! Razmišljalo se  i pisalo ali je tema promašena! U takvim situacijama  u školici bi rekli:“sedi jedan“.

Nažalost, mnogi popravni rokovi su propušteni , ostalo ih je još malo!