Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Задуживање привреде и државе су у Србији ишли у супротним правцима након 2000 године: прво се држава раздуживала а привреда задуживала, до избијања кризе у септембру 2008 године, а сада се привреда раздужује а држава задужује. На крају 2004 године привреда је дуговала 5.460 милиона евра, а јавни дуг је износио 9.688 милиона
евра. У децембру 2006 године привреда је постала, услед брзог задуживања, већи дужник од државе јер је дуговала 9.408 а држава 9.352 милиона евра. У само две године дуг привреде је удвостручен: на крају 2008 привреда је дуговала 18.986 а држава 8.782 милиона евра. Од тада је дуг привреде стагнирао, а дуг државе убрзано растао: на крају 2010 године привреда је дуговала 19.362 а држава 12.174 милиона евра, а на крају 2012 године привреда 20.209 а држава 17.671 милион евра. У октобру 2013 године, по први пут од новембра 2006 године, привреда дугује мање од државе: она око 19.100 милиона евра, а држава 19.301 милион евра. Ово је најмања вредност дуга предузећа од октобра 2010 године, и од октобра 2012 године смањена је за скоро 1,3 милијарде евра, или преко 100 милиона евра сваког месеца.
Збирна вредност дуга привреде и државе (умањена за индиректне обавезе које се књиже код оба сектора) расла је са 14,8 милијарди на крају 2004, на 18 милијарди на крају 2006, 26,8 милијарди 2008, 29,8 на крају 2010, 35,3 на крају 2012 и 35,5 милијарди у октобру 2013 године.
Укупан дуг банкама, укључујући и становништво, износио је 41,5 милијарди евра у октобру, и када се подели са 1.718 хиљада запослених долази се до дуга од 24.142 евра по сваком радном месту. У томе је дуг привреде 11.119 евра, државе
(умањен за индиректне обавезе) 9.574 евра, и становништва 3.450 евра. Просечна зарада у октобру била је 383 евра, а месечни фонд зарада износио је 657 милиона евра. Да би се целокупни дуг вратио, не рачунајући трошак камате, потребно је 63 месечна фонда зарада, што је више од 5 година рада без зараде.
Структура дуга привреде се мењала кроз време у погледу унутрашњег и спољног дуга банкама. На крају 2004 године домаћи дуг је био 3,3 а спољни дуг 2,1 милијарди евра. У јуну 2007 године спољни дуг је био већи од домаћег (5,9 према 5,6 милијарди евра), а максималну вредност спољни дуг је достигао у фебруару 2009 године (11,6 милијарди евра), када је домаћи био 7,6 милијарди евра, и од тада се смањује. Сетимо се пакета мера помоћи привреди кроз субвенционисану камату на ново задуживање: тада су банке ову меру искористиле да смање изложеност ризику ненаплативости дуга централама, а повећале су ризик домаћим филијалама. Домаћи дуг је од тада наставио да расте и достигао је највећу вредност у новембру 2012 године од 10,9 милијарди евра, док је спољни кренуо да се смањује. Од децембра 2012 године смањују се и унутрашњи и спољни дуг те је унутрашњи смањен на 9.827 милиона евра (први пут испод 10 милијарди од фебруара 2011), а спољни на износ од око 9,3 милијарде евра.
Интересантно је да се динамика задуживања високо подудара са динамиком цена, те када расте укупан дуг државе, привреде и становништва расте и инфлација, и обратно. Дуг нефинансијског сектора банкама у априлу 2012 године растао је по стопи од 4,5%, а потрошачке цене по 2,7%. У марту ове године су се готово изједначили са стопама од 12,3% и 12,2%, да би у октобру раст дуга износио 2,8%, а потрошачких цена 2,2%.
Ovih dana dele se nova poreska resenja itd i apropo ove price o zaduzenju i razduzenju treba reci da je Srbiji neophodan hitan zakon o bankrotstvu. Na stranu zakon o stecaju je on resava samo deo jednog opsteg problema. Bez zakona o bankrotstvu nikud se necemo mrdnuti iz zivog blata.
Drzava ce sve vise postojati vlasnik raznin nekretnina i materijalnih dobara a stanovnici ce sve vise biti socijalna kategorija.
Sta ima drzava i da li je to uopste u njenim funkcionalnom interesu da potrazuje nenaplativo. Posebno u svetlu cinjenice da je svojevremeno imlpementirala na trzistu nakradni zakon o bankarstvu. On je omogocuio bankama da u jednom dahu pociste gladno trziste i viskoim kamatama zaduze gro stanovnistva . Tu ne treba praviti podelu na pravna i fizicka lica jer u slucaju bankrotstva to je isto.
Na kraju krajeva i maumnim ljudima je jasno da bez zakona o bankotstvu Srbija postaje jos vise socijalno podeljeno drustvo. Taj jaz ce se produbiti do neslucenih dubina sto je potpuno drustveno neprihvatljivo i nekorisno. Tu drzava bukvalno sama sebi sece glavu i to u srednjem roku.
Dakle bez zakona o bankrotstvu nema nove mogucnosti za vecinu populacije a samim tim i mogucnosti za privredni oporavak sto bi za sedam godina dovelo do eksplozije socijalnog bunta.
I na kraju da napomenem da bi takav zakon trebalo doneti daleko pre nego sto se krene u otpustanja i zaposlajvanja a i pre nego sto se implementira novi zakon o radu.
To je esencijalno drustveno pitanje koje na jednoj strani ima drzavu i njen interes i na drugoj veoma jak bankarski lobi. Bankaski lobi zna da se to pitanje mora resiti ali ima interes da protezira ovakvo stanje sve do poslednje mogucnosti novog drzavnog i privrednog zaduzenja.
kako idu izborne godine za ocekivati je da se Srbija zaduzi do 2015 sa novih 10 milijardi neke valute sto ce biti plafon. Ot tog trenutka nastaju nevolje a nevolje je uvek bolje preduprediti.