BIH: Gradovi i gradska privreda u 15. veku

Када су Турци основали Босански санџак, у оквиру тога санџака нашао се приличан број средњевековних тргова. Тај се број повећао заузимањем знатног дела Херцегове земље. Ти бројни тргови Босанског санџака разликовали су се међусобно и по величини, и по привредној важности, и по начину постанка, као и по могућностима за даљи развитак. Турци су још од почетка поклањали трговима велику пажњу. Сви рударски тргови, па и рударска села, били су укључени у царске хасове. Остали значајнији тргови по правилу су улазили у хасове санџакбега.

Ред по коме су градови падали под турску власт одразио се на променама у њима. Тако су шесдесетих година 15. века тргови Нови Пазар и Димитровица били већ увелико исламизовани, исто тако започела је исламизација Сарајева, Блажуја и Трнова. У осталим трговима Босанског санџака у ово време сви су становници хришћани, али се током времена однос изменио. Негде брже, негде спорије прелаз на ислам се стално врши. Једино су рударски тргови могли са више успеха пружати отпор исламизацији, али до краја 15. века и у њима долази до исламизације.

У то доба скоро половина становништва Новог Пазара је муслиманска. Он је тада по броју становништва највећи трг Босанског санџака. Захваљујући свом стратешком и привредном положају, врло снажној исламизацији своје ближе и даље околине и настојањем нове феудалне класе, нарочито њених крупних претставника, Сарајево се до краја 15. века развило у крупно, претежно исламизовано средиште.

Рударски тргови Фојница и Крешево, па и трг Високо, за то време нису доживели неки већи развитак. У њима је исламизација релативно мала. У руднику Оловцу, напротив, становништво је прилично порасло до краја 15. века, али је у њему исламизација била незнатна. Бивши Херцегови тргови седамдесетих година по броју становништва, осим Фоче и Пријепоља, не показују неки већи пораст. У руднику гвожђа, у Чајничу, феудални приход се готово преполовио. У трговима је исламизација тек започела. Године 1477 једино је у Чајничу забележено 6 муслимана, а у Фочи 3. Од свих поменутих места до краја 15. века најбрже се развијала Фоча.

У Зворничком санџаку Сребреница је имала бројно рударско становништво и изгледа да Турци у прво време нису обде вршили притисак за прелажење на ислам. Године 1489 помињу се села око Сребренице која су била дужна да Сребреницу снабдевају дрвеним угљем. Зворник је у првом реду био важно турско упориште. У њему је била смештена овећа група хришћана мортолоса који су, на челу са својим заповедницима, харамбашама, били, у накнаду за ту службу, ослобођени харача, испенџе, десетине и осталих давања.

Турци мењају изглед наших тргова. Нарочито су у том крупну улогу удиграле верске задужбине – вакуфи. Упоредо с тиме, ослањајући се на оријентално-муслиманске тековине у области занатске производње, Турци уводе нове гране и нове врсте заната. Зато они у наше тргове доводе своје занатлије, али се све јачом исламизацијом њихови редови попуњују домаћим муслиманима. Фаворизовање муслимана је очигледно. Турски извори бележе у 15. веку да је у Сарајеву, Фочи, Рогатици и неким другим местима хришћанским становницима трга одузимано земљиште да би се створио погодан простор за изградњу муслиманских кућа и муслиманских радњи. Тако настају нове муслиманске четврти које су одељене од хришћанског насеља. Временом бивају хришћани стешњени на једном простору, који се, особито у трговима са тврђавом, називао варош. У тргове долазе верски образовани људи који преузимају службу у џамијама, нижим и средњим школама, у управи и судству, врше службе јавних писара итд. Поред тога у трговима се смештају представници разних муслиманских мистичних секта, који проводе живот у текијама и јавном ширењу нове вере. Временом муслимани постају већина у многим трговима. Такви тргови даље утичу на јачање исламизације сеоског становништва и имају велику привлачну снагу у односу на то становништво.

Друкчије је ствар стајала са исламизацијом рудничких тргова. Супротно оном што смо видели у занатству, Турци у тој грани производње нису били дорасли домаћим људима. За домаћих владара у Босни за поједине руднике и рударске тргове важили су посебни краљеви закони, као што се види из закона о Фојници у дефтеру из 1489. године. Када су нешто раније Турци хтели да ограниче та стара права рудара и да повећају њихова давања, рудари су се одупрли, па су њихове повластице обновљене. Исто тако се у канун-нами Зворничког санџака из 1548. године налази посебан закон којим се регулише производња у рудницима Сребреници и Сасу, као и посебан одељак о царини. Турци су у босанским рудницима поверавали домаћим хришћанима закупе и друге важне положаје, јер су били приморани да штите права рудара и да се користе знањем домаћих пословних људи како би покренули и одржавали  производњу рудника. Тиме се може објаснити чињеница да се производња у босанским рудницима, у просеку, није нагло смањивала према ранијем доприносу. У неким рудницима она је, заиста, била опала, али је зато у другим нешто порасла.

Значајну улогу у претварању наших тргова у градове са муслиманско-оријенталном физиономијом одиграло је потискивање домаћих занатлија и бржи напредак нових оријенталних заната. Занатство које су Турци доносили било је у многим гранама развијеније, издиференцираније и организованије. Развој занатства је код Турака стајао у уској вези са потребама војне силе, као и новим начином грађења кућа, намештаја и осталих предмета. У ткачкој делатности као масовној занатској производњи они нису били далеко отишли. Сав финији текстил увожен је са стране. Из прегледа војне службе наших људи код Турака види се да је било занатлија које су знале поправљати пушке и топове. Ретки домаћи хришћани међу посадама тврђава скоро су редовно тобџије. У доцнијим изворима наилази се на села која уживају посебне повластице зато што изграђују камену ђулад за топове босанских тврђава. Турци су првих година после освајања узели за службу у тврђавама знатан број занатлија из наших тргова и села. За ту службу они су их ослободили харача, испенџе и ванредних намета. То су махом били градитељи, ковачи, тесари, земберекчије (самострелци) и тобџије.

Да су занатлије већ представљале затворене муслиманске професионалне групе, сведочи чињеница што су крајем 15. века занатлије хришћани већ истиснуте и очевидно по страни. И у оним трговима у којима је исламизација тек почела у 15. веку не спомиње се већи број занатлија хришћана. Те занатлије заједно са осталим хришћанским становништвом плаћају харач и испенџе.

У трговима који у 15. веку добијају исламско-оријентални карактер помињу се трговци муслимани. У таквим трговима ретко се наилази на трговце хришћане. Остало хришћанско становништво тргова у ово време углавном се баци земљорадњом и осталим пословима који карактеришу сеоску производњу. И занатлије муслимани и трговци по трговима имају уз своје куће воћњаке, баште, пчелињаке, а у ближој или нешто даљој околини они често имају оранице, винограде и ливаде.

Некадашњи, у првом реду стратешки пут, који је везивао Босну са унутрашњошћу Балкана, постаје све важнији трговачки пут. Он је преко Сарајева водио даље у долину Босне и ту се укрштао са путем који је текао долином реке Босне, а чије је природно продужење био пут низ долину Неретве до Јадранског мора. Други важан трговачки пут водио је из области Јелеча преко крупнијих тргова на истоку Херцеговачког санџака према Дубровнику. Уз те главне економске правце са обе стране надовезивали су се већи или мањи трговачки правци који су везивали остале тргове за те артерије. Главна сабиралишта робе били су Нови Пазар и Сарајево. Спољна трговина била је у то доба углавном усмерена према Јадранском Мору, највећим делом према Дубровнику. Турски извори бележе насеобине Дубровчана у Новом Пазару и Сарајеву у деветој деценији 15. века.