Tursko osvajanje BiH, 1

1. Завођење турске власти

 

Турски упади у Босну започели су деведесетих године 14. века и трајали су до коначног заузимања Босанског краљевства. Носилац тих акција било је Скопско крајиште, којим су управљали Исхак-бег и затим његов син Иса-бег. Из једног пописа Иса-бегова крајишта из 1455. године види се да се у турским рукама налази тврђава Ходидјед са ужом околином данаљњег Сарајева. Хас Иса-бег налазио се у Пољу код дворца (Сарај-оваси), како се означавао крај око данашњег Сарајева. На месту доцнијег Сарајева у то доба постојао је мали трг Трговиште. На тој територији није било спахиских лена. Ту су само тимари посадника тврђаве Ходидједа, а остали део је припадао Иса-беговом хасу. Села су, осим неколико њих, врло слабо насељена и у многим од њих налазе се и војнуци; сељаци плаћају филурију. Међу становницима тога краја нема ни једног исламизованог лица.

После коначног пада Босне (1463) основан је Босански санџак са седиштем у Сарајеву, чије је основе, годину дана раније, поставио Иса-бег на земљишту дотадањег Трговишта. Образовање Јајачке и Сребреничке бановине угрожавало је турске поседе у Босни, али није спречило турске акције у другим правцима. Турци постепено освајају Херцегову земљу и налећу и даље према западу. Освојене делове Херцегове земље они су до 1470. године припајали Босанском санџаку. Године 1466 помиње се војвода босанског санџакбега који управља освојеним деловима Херцегове земље, а тек 1470. године се зна за првог херцеговачког санџакбега. У 15. веку средиште тога санџака било је у Фочи.

Можда једну деценију касније долази до оснивања Зворничког санџака, који није постојао пре 1477. године, када се Зворник са околином још налазио у саставу Смедеревског санџака. Најранија вест о Зворничком санџаку датирана је крајем маја – почетком јуна 1483 године. Њега је сачињавало само неколико нахија (1485). Поред Зворника, важне тврђаве и средишта санџака, истицао се рудник Сребреница. Хасови управника тога санџака били су на територији Босанског санџака. Зворнички санџак имао је тада само једног спахиског заповедника – черибашу. И његов тимар, као и тимари неколико спахија, налазио се на територији Босанског санџака.

После оснивања Херцеговачког санџака границе Босанског санџака, на југу, односно југозападу, обухватиле су Неретву и Раму, које су спадале у Краљеву земљу. На западу у Босански санџак улазила је нахија Ускопље, а најистуренија тачка било је Ливно, које се 1468. године помиње као турска тврђава. Обухватајући нахију Лаштву и Брод, скретала је граница у средњи ток реке Босне, па је у турску територију укључивала тврђаве Врандук, Маглај и Тешањ. Одатле, или нешто мало северније, ишла је према југоистоку захватајући тврђаву Дубровник, рудник Олово и области Ковачевића и Павловића, Босанском санџаку припадала је и област Јелеч са Новим Пазаром.

У Херцеговачкој земљи нахије Требиње и Попово биле су, негде почетком 1471. године, уступљене херцеговачком сину, али су у октобру 1476. године опет под турском влашћу. Југоисточни део Херцегове земље са градом Новим био је коначно заузет 1482. године са још неким упориштима у доњем току Неретве и укључен у Херцеговачки санџак. Турци су касније припојили томе санџаку и Макарско приморје.

Босански санџак, заједно са Херцеговачким и Зворничким санџаком, био је подређен румелиском беглербегу.Турци су првих година после освајања и ту применили систем субашилука као прелазни облик војно-административног уређења, само што ти субашилуци нису били установљени на целој територији Босанског санџака. У освојеном делу Херцегове земље 1468. године ни у Херцеговачком санџаку 1477. године није било субашилука. Ни на територији Зворничког санџака нема остатака система субашилука. Преласком на редовну организацију није се у основним линијама изменила организација ова три санџака. Место укинутих субашилука као основна управно-територијална јединица остаје нахија. На челу једне, две и , ређе, више нахија стајао је заповедник, спахија тог краја, који се звао сераскер или черибаша. Тек у 16. веку успоставља се положај алајбега као врховног заповедника спахија једног санџака, који је директно одговоран санџакбегу.

Већ првих година после оснивања Босанског санџака у њему су се налазили ови кадилуци: Јелечки, Сарајевски, Бобовачки, Неретљански, Дрински, Благајски и кадилук области Павловића и Ковачевића. Са успостављањем Херцеговачког санџака кадилуци Дрински и Благајски припали су том санџаку. Упоредо са појачаном исламизацијом и потребама судске власти оснивани су током 15. века нови кадилуци а неки су укидани.

Нова турска власт је наишла на отпор домаће феудалне класе која се тешко мирила са ограниченим правом располагања тимаром. Све говори да ни сељаштво није било задовољно Турцима. Пада у очи прилично мален проценат исламизације у првој деценији турске власти у Босни. Турци су покушали да стишају постојеће незадовољство обнављањем Босанског краљевства (1465-1476). До конца 15. века Турци су нешто проширили Херцеговачки санџак. Границе Босанског и Зворничког санџака остале су до краја века углавном непромењене.

1. Организација феудалних поседа у 15. веку

 

Турци нису пре коначног пада Босанске краљевине на освојеној територији уводили све облике своје феудалне својине. Тек кад су срушили Босанску краљевину, Турци су приступили увођењу свих облика своје феудалне организације. Они су из Скопског крајишта довели приличан број својих људи којима су поделили тимаре, а од домаће феудалне класе примали су само оне људе који су заслужили њихово поверење. Међу хришћанима спахијама било је људи који су без отпора предали Турцима важне тврђаве. У нешто касније освојеним деловима Херцегове земље задржали су се као спахије многи домаћи феудалци. Уколико су Турци примали у своју феудалну класу претставнике крупних породица, ту се радило већином о млађим члановима. Нејвећи део таквих феудалаца примио је, раније или касније, ислам. Сваки најмањи отпор турска власт је ломила, одузимајући лена и деградирајући племиће на степен раје. Можда су из таквих разлога Турци око 1468. године у области Јелеча свели у стање раје 144 племићке куће.

У привременом систему субашилука субаше су поседовале махом зеамете, који су носили има по крају у коме се такво лено налазило или по тврђави која је била главно упориште субашилука. Око тих лена груписали су се тимари обичних спахија тога краја. Тако је област Павловића 1466. године држао као субашилук Иса-бегов син Мехмед Челеби. Тек касније бивши зеамети субашилука дошли су у руке домаћих људи. Тако је део зеамета Вишеграда, са приходом од преко 73.000 акчи, држао 1485 и 1489. године Хамза-бег Обреновић, а други део Мехмед Челеби. Приход његова дела прерастао је у хас и износио 106.575 акчи. Зеамет Осат доносио је Синан-бегу, сину Драгаља, 72.681 акчу, а већ 1489. године тај зеамет држи друго лице, Илјас-бег, син Малкоча. Од хришћана феудалаца је у то време држао зеамет у нахији Неретви са приходом од 40.325 акчи кнез Хамза-бега. Према дубровачким вестима, он је имао још два сина: Халил-пашу, познатог румелиског бегларбега, и Мехмед-бега, који је почетком 16. века био два пута управник Херцеговачког санџака.

Од хришћана спахија у Херцеговачком санџаку у 15. веку држао је кнез Џерак Вранеш зеамет, који је 1477. године износио 28.975 акчи. Херак је одмах после освајања већег дела Херцегове земље држао већи тимар, а у октобру 1476. године, пошто су под турску власт поново дошле нахије Требиње и Попово, добија их у лено. И његове исламизоване потомке срећемо као спахије у 16. веку. На сличне случајеве примања влашких старешина у тимарски систем у 15. веку наилази се особито у Херцеговини. Ту су власи били многобројни и одиграли су одлучну улогу у насељавању пустих земаља, одбрани стратешких тачака и чувању кланаца, друмова и неких утврђења. У Босанском санџаку таквих је случајева много мање. Велике сточарске групе, које су почеле прелазити на земљорадњу, претстављале су у Херцеговачком санџакзнатан део становништва. Број тимара, који су успостављни одмах по заузимању већег дела Херцегове земље, у осмој деценији нагло се смањује. Године 1477, поред поменутог зеамета кнеза Херака Вранеша, било је у Херцеговачком санџаку свега 52 спахиска тимара са укупном рентом од 255.479 акчи. Спахије хришћани држа тада 14 тимара, а међу њима се истиче тимар Санка, бившег васпитача сина херцега Стјепана, са приходом од 3.350 акчи. Знатно су већитимари неких влашких старешина. Тако тимар војводе Гргура износи 7.232 акче, а Вукића, сина Велаћа, 7.975 акчи. Сви тимари спахија хришћана доносе укупно 70.080 акчи. Делеко већи део Херцеговачког санџака 1477. године обухватали су царски хасови, као и они управника Херцеговачког санџака. У царске хасове улазили су приходи тга Чајниче са рудницима железа, све групе слободних влаха и овчарина Херцеговачког санџака. Приходи са санџакбегових хасова износили су 300.587 акчи. Остатак феудалних прихода овог санџака ишао је на тимаре посадника приличног броја тврђава (укупно 394.546 акчи). Сви подаци говоре да су Турци ову област будно контролисали изграђеним системом тврђава и да су истовремено опрезно поступали према сточарима.

Знатно друкчије су биле прилике у Босанском санџаку првих година после освојења. Ту је већи дао феудалних прихода улазио у хасове цара, босанског санџакбега и у тимаре бројних посадника тврђава. Број домаћих спахија хришћана био је мањи него у Херцеговачком санџаку. Већину спахија сачињавали су са стране доведене спахије. Томе су допринеле унутрашње прилике у овом санџаку, коа и његов изложен положај према Мађарима. Поред вести о отпору босанских феудалаца и тражењу помоћи против Турака има вести о бежању феудалаца на непријатељску територију, нарочито Мађарима и Искендер-бегу. С друге стране, има података и о пребегавању племића с мађарске на турску страну. Таквим племићима су Турци додељивали тимаре, а некима поверавали управо твђава, особито ако су примали ислам. Они пад домаћи феудалци који су примљени у тимарски систем морали су се мирити са новим феудализмом, ако су хтели да задрже добијено лено. Моћна државна власт није им стављала у поседу њихова стара имања, него им је додељивала тимаре у сасвим другом крају. На већа лена могли су рачунати само они феудалци који су прешли на ислам или су имали неког свог блиског рођака на високом државном положају. Скоро редовно су спахије хришћани, или њихови синови, прелазили на ислам да би сачували своје тимаре.

Дефтери показују да се тимарски систем у протеклом времену учврстио у Босанском санџаку. Године 1485 била су у том санџаку 24 зеамета са укупним приходом од 906.740 акчи. Спахиских тимара било је тада 269 са приходом од 1.606.372 акче, од чега су држали хришћани спахије 35 тимара са приходом од 121.015 акчи. Приходи тимара посадника тврђава овог санџака износили су 406.958, хасови цара 204.483, хасови босанског санџакбега 623.242 и напослетку хасоби зворничког санџакбега у Босанском санџаку 199.327 акчи. У попису из 1489. године ситуација хришћана спахија само се још погоршала. Опште смањење прихода у свим ленским поседима нарочито је погодило хришћане спахије, чија су лена имала просечно мање приходе.

За двојицу хришћана спахија, чије је породично име записано, има доказа да су потомци домаћих феудалаца и да су имали тимаре још првих година после освајања; Радоје Масновић је поседовао тимар од 5.538 акчи у нахији Неретви, Радоје Станчић тимар од 5.323 акче, а трећи, су уписани презименом Ђуро Копић, од 2.101 акче у нахији Оловац. На исламизоване потомке Радоја Станчића наилазимо доцније, у 16. веку као на угледне спахије и поседнике чифтлука. За неке исламизоване спахије може се рећи да су пореклом из Босне. Такав је случај са Алијом Вилићем, који је 1485 поседовао тимар од 11.291 акче у нахији Рами. Он је један од домаћих феудалаца чија ће породица успеди да се са својим поседима одржи у том крају и да, учествујући у турским освајањима у 16. веку, те поседе прошири и уврсти у ред водећих спахиских поседа у Босни. Исто тако у ово време истиче се породица Репуш. Чланови те породице поседовали су још у раније време тимаре у Херцеговачком санџаку. И чланови те породице јављају се доцније, у 16. веку, као поседници тимара и чифтлука. Али међу спахијама овог времена издваја се Кара-Осман, родоначелник босанског огранка Малкоча, које поседовао у нахији Сарајево тимар од 8.439 акчи.

У погледу својих права на тимар, својих обавеза према држави, босанске спахије у 15. веку нису се ни по чему разликовали од спахија у осталим санџацима. Неке спахије у Босни у 15. веку уз тимаре поседовали су чифтлуке, али већина спахија није поседовала никакву другу земљу. Првих година после освајања у царским и санџакбеговим хасовима постојале су групе чифтлука, за које се каже да су уз плаћање таписке таксе узети од Исак-бега и санџакбегова који су дошли иза њега. Међу поседницима тих чифтлука има доста спахија, али те чифтлуке уживају и друга лица, већином муслимани, који су се истакли услугама учињеним новој власти или припадају околини истакнутијих феудалаца. Поседници тих чифтлука давали су дажбине царским или санџакбеговим хасовима, а земљу су обрађивали у личној режији или су је издавали на рад сељацима који су им давали трећину или четвртину прихода са чифтлука. Такве чифтлуке спахије су задржавале и после губитака тимара. Међу поседницима чифтлука било је и домаћих људи, већином исламизованих, за које се може претпоставити да су у облику чифтлука држали своје старе баштине или делове тих баштина.

Поред тога, у осмој деценији 15. века има и таквих чифтлука које спахије поседују у оквиру свога тимара. И за те чифтлуке се каже да остају у рукама господара и после губитка тимара. Треба истакнути да у даљем времену до краја 15. века расте број чифтлука које купују спахије и друга лица. Такве чифтлуке спахије уживају без обзира да ли имају или немају тимар.

Најзад, још првих година после освајања запажају се мање групе чифтлука, који заједно уствари претставњају колективни тимар. Поседници таквих чифтлука били су дужни да на терет својих прихода шаљу између себе једног коњаника у рат. Такве групе чифтлука јављају се крајем 15. века.

Поред тога у 15. веку сусрећу се, у мањем броју, чифтлуци који су давани као награда за поједине, често занатлиске службе у тврђави, и слично.