Madmarx.rs: Zašto je Marks sišao s uma

Piše Aleksandar Đerić

http://madmarx.rs/

„Rad je proizvodan, ako proizvodi svoju suprotnost – kapital.“
Karl Marks, 1857.

Lenjin nije bio u pravu. Poslednji stadijum kapitalizma je individualizam. Marks /Marx, Karl/ je bio u pravu. Radnici ipak drže sredstva za proizvodnju. To prvo. Drugo – nema rada koji nije proizvodan, mada je filozofu izmaklo da to eksplicitno zaključi. Doduše, Karl Marks nije ustanovio razliku između produktivnosti i reproduktivnosti, kao što će to vek kasnije učiniti Bodrijar /Baudrillard, Jean/. Marks nije znao ni za važnost znanja, digitalnosti koja integriše svet – naravno, to nije ni mogao znati, svejedno, njegova misao danas doživljava renesansu. Ne zbog društvene teorije, već zbog kritike političke ekonomije i teorije kapitala. Demokratija ionako više nema veze sa ekonomijom, zapravo ni sa čim, osim sa procedurama koje teže potpunom razdvajanju javnog od privatnog interesa. Države nestaju, građani su dezertirali, a prazan prostor zauzimaju alijanse za rat i savezi za mir, interesne grupe za zaštitu prava i interesne grupe za zaštitu od grupa koja štite prava. I Fejsbuk /Facebook/, kao ekstaza ega i virtuelni sarkofag u novoj dolini kraljeva, gde svi imaju svoju piramidu. Sloboda je postala tiranija, bog je, kao nikad do sada, antropomorfan bez imalo deizma. A pomenuta prava su postala anomalija, jer ih ne prate nikakve dužnosti, najmanje prema drugima.

Novi bauk, bauk kreativnosti kruži Istočnom Evropom. Kreativna ekonomija već dvadeset godina nije ništa novo u Velikoj Britaniji, SAD, Australiji, ali i dalje zvuči opako revolucionarno u zemljama Zapadnog Balkana i nekadašnjeg socijalističkog bloka. U Srbiji, možda, na-opako, na napuštanje tzv. tradicionalnih kulturnih vrednosti. Bilo kako bilo, revolucija je ovog puta zakasnila da dođe, budući da je naša strateška privreda i dalje zasnovana na izvozu sirovina i poluproizvoda, skoro isto kao pre jednog veka. Srbija je u pogrešno vreme rešila da odustane od avanturizma radikalnih diskontinuiteta i da se drži aksioma realne, robno-novčane ekonomije. Strateška orijentacija srpske privrede, koja je prepoznala rizike globalnog lanca vrednosti kreativne ekonomije. Da li je baš tako? Naravno da nije. Srpske elite nisu nimalo vizionarske zato što svetsku kreativnu ekonomiju nisu uzele ozbiljno. Da budem zlurad, možda bismo i prihvatili strategiju razvoja kreativne privrede, ako bi taj izazov bio dovoljno dekadentan. Naprotiv, ničeg od toga nema u svetskoj kreativnoj ekonomiji, kojima su kreativne industrije pogonsko jezgro. Pre bi se reklo da Srbija i dalje istrajava u zabludi da je realna ekonomija pomognuta kreditima jedina opcija nacionalnog razvoja. Zato ona u vreme notornog dualizma (finansijske i realne ekonomije) bira da ostane u raljama između uređenog bankarskog sektora s jedne i partokratije državnih odnosno javnih preduzeća i društvenih kolektiva s druge strane…

U Srbiji je, dakle, Marks ostao i dalje prisutan (ako je ikada i otišao kući), ali je potpuno sišao s uma. Država tobože jača, jer bi većina htela da se obezbedi apanažom, a rastače se u voluntarizmu državnih službenika koji privatni interes poistovećuju sa javnim, zapravo, da se izrazimo Marksovim jezikom, sa klasnim interesom sitnih i krupnih vlasnika viška vrednosti. O državnim granicama da ne govorimo, nije tema. Ukazaćemo samo na apsurd makroekonomije – bankarski sistem je u rukama kapitalista, a država računa da će se s njima nagoditi da prihvate da bankarski krediti budu instrument za pokrivanje budžetskog deficita kroz podršku nestrukturisanoj privredi, drugim rečima – da prihvate etatistički model zbrinjavanja desetine hiljada neekonomski zaposlenih radnika i državnih činovnika koji ne proizvode ništa drugo do taj deficit. Taj rad izlazi iz granica definicija političke ekonomije i postaje moguća teza teorije nadrealnog društva koje strategiju održivosti zasniva na socijalnoj politici zbrinjavanja neproizvodnih kadrova, ako tako nešto postoji. U Srbiji ovog puta banke nisu generatori krize, u razvijenom svetu sigurno jesu.

Nije, međutim, Marks poludeo samo u Srbiji. Dočekasmo i da svet siđe s uma u sunčan dan, što bi rekao jedan srpski pesnik. Novi bauk, bauk bankrota realnog ekonomskog sektora kruži Zapadom. Pomahnitala finansijska ekonomija, motivisana pohlepom, već gotovo godinu dana potresa berze, tržište hartija od vrednosti i tržište nekretnina. Posledicu je pretrpela proizvodnja, zbog pada tražnje. Finansijska ekonomija umalo da nas konačno ubedi, a ubeđuje nas već dobre četiri decenije, da umesto tradicionalnih proizvodnih faktora – zemljišta, rada i kapitala, vrednost svetske ekonomije možemo stvarati kroz neproizvodne elemente – elektronskim finansijskim transakcijama zasnovanim na faktorima vremena, ogromnim disparitetom između aktivnih i pasivnih kamata i kursnim razlikama, štaviše – da je umesto pro-izvođenja dovoljno prikazati golo izvođenje u kome se mogu stvoriti hiljade milijardi dolara virtuelnog kapitala. Performans kapitala u kome je rad minimalan a žonglerajska veština maksimalan sadržalac. Kako je stvoren, tako je taj kapital i nestao, jer je od početka bio predodređen „uzaludnom potragom za realnošću koju je nemoguće naći“.

Pre više od trideset godina, naime, postmodernistička filozofija (Žan Bodrijar, Simbolička razmena i smrt – Jean Baudrillard, L’Echange symbolique et la mort, 1976) predvidela je kraj proizvodnje i kapitalizma kakvog poznajemo, uz zaključak da realni sektor gubi bitku sa ekonomijom koja je „kupleraj kapitala“, jer je izgubila svoju determiniranost i postala flotantna kao plivajući valutni kurs. Ko je očekivao i igrao na koherentnost takvog sistema, sada je, u 2009. godini, konačno razuveren time što je ostao bez deonica, kuće ili investicija. Kao u Matriksu (The Matrix, Wachowski Brothers, 1999), smrt u virtuelnom svetu znači gubitak egzistencije u realnom. Era simulacije, kako bi to rekao Bodrijar, zatvorena je vapajem za pribežištem u realnu ekonomiju, kao sistema u kome postoji država kao vrhovni arbitar koji će ponovo uspostaviti ciklus poretka proizvodnih faktora a sačuvati san društva koji počiva na filozofiji potrošnje. Eto dokle se može stići u tvrdoj platonovskoj veri da je realan svet kopija sveta ideja, a ne obrnuto.

Nemačka vlada, potom i francuski predsednik poželeli su na kraju 2008. godine svetskom kapitalizmu da se reformiše, ako želi da opstane. Samo dva meseca kasnije, nemačka kancelarka najavila je nacionalizaciju bankarskog sistema, kako bi država zauzdala vrtoglavi pad industrijske proizvodnje i sačuvala kapitalizam od rastakanja bodrijarovskog koda reproduktivnosti (umesto produktivnosti), koji je ovladao savremenim kapitalističkim sistemom, izglodavši ga iznutra. Ta etatistička mera nije tek korektiv, pre je najava potpune zamene sistema političke ekonomije, u kome država kao pojam sui generis zasniva novi metafizički poredak proizvodnje i proste reprodukcije. Post-metafizički ekonomski diskurs postavljen je očekivanju da će se dosadašnji simulakrumi globalne ekonomije raspasti bez posledica i sačuvati teoremu kapitalizma kao društva potrošnje i njegovu praksu zasnovanu na uverenju da je istorija linearna, i da negde na njenom kraju stoji smisao postojanja homo fabera, koji za razlog delanja ima ovladavanje planetom. Na nivou znakova, jedna ekonomska religija sada hoće da potisne drugu, a da bi spasla religioznost samu. Hajde da verujemo u tu novu, možda zaista i nemamo izbora. Međutim, kako biva, nijedna religija nije revolucionarna, njena aksiologija u dobroj meri crpe smisao iz prethodnih konstrukcija ekonomske države zemaljske ili božje.

Ali, pre nego što se zavalimo udobno u prvi red i čekamo drugu veliku transformaciju kapitalizma (prva je, recimo, bila država socijalnih prava, čedo zapadnog marksizma i kritičke društvne teorije), zapitajmo se koliko će taj mega cunami društvene evolucije u sferi ekonomije (istinska originalnost Marksove misli upravo je u političkoj ekonomiji, ne u društvenoj teoriji) uopšte biti moguć. Hiljade milijardi virtuelnog novca pritislo je planetu kao novi sloj zemljine kore, premašivši višestruko vrednost globalnog društvenog proizvoda. Ako je kriza svetska i interventne mere moraju biti globalne, ako su instrumenti spasonosni, moraju važiti u svim planetarnim vremenima, bez obzira na zonu. One moraju lajbnicovski /Leibniz, Gottfried/ biti najbolje u ovom „najboljem od svih mogućih svetova“. Da li je moguć takav poredak u kome postoji jednoznačan pojam novca i njegovog robnog ekvivalenta, a time i rada kao proizvodnog faktora koji stvara, kako reče Marks, svoju suprotnost – kapital? Naravno da je moguć, ali nije realan, jer svet je atomiziran u kontingencijama i diverzitetima. I sebičnim interesima klasa kojih u naše vreme ipak ima više od dve. Prvo što bismo morali da stvorimo – to je jedinstvena svetska valuta, inače će se u kursnim razlikama i zelenaškim kamatnim stopama skrivati pošast starog poretka – simulakruma finansijskog nadrealnog sveta reproduktivnosti koji isključuje proizvodan rad a zadržava kapital na nivou znaka. Svet bi da bude spasen a da zadrži privilegiju da troši više nego što realno proizvede, da sačuva poredak jednakosti u neodgovornosti nad individualnom i kolektivnom sudbinom. Tako više neće moći.

Pre petnaestak godina liberalizovan je bankarski sektor Amerike, koji je danas, zbog odsustva kontrole, prouzrokovao krizu globalnih razmera. Radikalne mere druge vrste, ako izbegnu temeljne promene u geopolitici, makro ekonomiji i ekologiji, a zadrže se samo na reformi finansijskog sektora mogu umesto dobrog, doneti pogubne mere, jer neće biti lako odrediti granicu između intervencionizma i etatizma, odnosno protekcionizma i neokolonijalizma. Suština kapitalizma je da je njegova supstanca ujedno pogonsko gorivo, on postoji samo dok se troši, ali kad se potroši onda više nema ničega. Kad je postalo jasno da supstanca kapitala realne ekonomije ne može biti duga veka i da je njegova oktanska snaga (čitaj profit) slaba za konglomerat pogona, pribeglo se stvaranju nove snage kroz finansijski sektor, dakle kroz virtuelni novac i hartije od vrednosti (koje će se na kraju igre pokazati kao bezvredne hartije). Ovo kretanje zasnovano na cepanju atoma realnog kapitala, da bi se izvukla maksimalna veštačka energija a prenebregla potrošivost materije, ne samo da nije pružila očekivanu budućnost kapitalističkom razvoju, nego je ubrzala njegovo propadanje, jer se nije suočila sa problemom ograničenih resursa, već sa njihovom virtuelnošću, dakle nepostojanjem uopšte. Beskonačni resursi proizvodnje, održivi ekološki razvoj i uravnotežen minimalan ali siguran rast društvenog proizvoda – to je sada ono što, čini se, treba kapitalu i kapitalizmu. Ali, sve je sada daleko od takve mogućnosti.

Situacija je nalik onoj u Karpenterovom /Carpenter, John/ filmu Oni žive (They Live, 1988), u kome glavni junak, pronašavši čarobne naočare, prepoznaje u ljudsku ljušturu preobučene vanzemaljce, koji, gle ironije, da bi zavladali svetom, koriste poruke konzumerizma američke ekonomije i kroz neonske reklame ističu sublimisane poruke – Troši, Razmnožavaj se, Slušaj, Pokoravaj se, Veruj… Junak se zove Džordž Nada. Nada je, dakle, video situaciju sasvim jasno i onda je, kao tipičan američki heroj, krenuo da spasava naciju. Naravno, stekao je saveznike na tom putu. Ipak, kritika američke političke ekonomije filmskim jezikom daleko je od ozbiljnosti poduhvata njene sanacije, pojmovne i sistemske. Svi su sada uvideli da su pohlepa i pseudo jednakost u trošenju nepostojećeg novca razrušili tanane zidove kapitalističkog Edena i da se on preko noći našao u kaljuzi piramidalnih prevara i svesnog samoobmanjivanja. Uvideti je jedno, priznati pogrešku sistema i to izmeniti je drugo.

Amerika je ogledalo celog kapitalističkog sveta, a tom svetu sada treba nova alhemija preživljavanja koja će da kombinuje ekonomsku nauku, racionalističku metafiziku i naivnu eshatologiju (da stvarnost ima smisla, pa i njen kraj ne može biti besmislen). Možda i uspeju, ako nađu način da novac (kao robni, a ne znakovni ekvivalent) koga nema, a ako ga ima onda je veoma skup, plasiraju u realni sektor a finansijski zauzdaju na kratkom lancu. Međutim, nije pitanje ko će da plati taj novac sada, već ko bi mogao da napravi oštrije čarobne svevideće naočare i preda ih svetu, da bi ovaj progledao, ma kako to bilo bolno i uvideo da mora da se radikalno menja ako želi da opstane. Ko je ili šta je novi Nada? Sistem visokih nadnica, kuće na kredit dostupne svakome, ideologija kupuj-da-bi-kupovao moraće, naime, da budu zaboravljeni. Ako se i spase, realni sektor zrelog kapitalizma će potražiti sigurnije tlo – treći svet je konkurentniji nižim nadnicama, konzistentnom ideologijom rada i proizvodnje. Ništa bez rada, ništa bez proizvodnje. Eto zašto je Marks konačno u pravu u svojoj teoriji kapitala. I zašto Marks čistog (zapravo praktičkog – ekonomskog) uma ne može nikad biti zamenjen pobesnelim sišav-s-uma Marksom, koji je kapital poistovetio sa svakim parčetom hartije, a pobedu kapitalizma sa globalnim korumpiranjem proletarijata ideologijom konzumerizma.

Priča o tzv. trećem svetu nije završena prethodnom konstatacijom. U Izveštaju o stanju kreativne ekonomije u 2008. godini Ujedinjene Nacije (Creative Economy Report 2008), dale su sledeće preporuke nacionalnim javnim (ekonomskim i kulturnim) politikama:

·         Mapirati i inventarisati kulturne resurse i kreativne industrije,

·         Razvijati MSP (mala i srednja preduzeća) i finansirati ih kroz mikro-kredite,

·         Sprovoditi i razvijati legislative autorskih prava,

·         Podržavati umetnike i umetnosti, direktno (fiskalna sredstva) i indirektno (osnaživanjem privatnog sektora),

·         Zaštititi materijalnu i nematerijalnu kulturnu baštinu,

·         Širiti kapacitete digitalnosti i programe prenosa znanja,

·         Razvijati tržište, kako domaće, tako i izvozno orijentisano,

·         Promovisati turističke potencijale,

·         Podići obrazovanje kroz programe obuke i jačanja veština,

·         Pružiti podršku industrijama kreativnog sektora (npr. kroz podsticajne fondove, poreske koncesije).

Sumirajući nalaze o rapidnom rastu kreativne ekonomije u celom svetu, naročito u azijskim zemljama, u izveštaju se zaključuje da je „trgovina kreativnim dobrima i uslugama važna za privrede zemalja u razvoju i da značaj ove trgovine naglašen snagom kreativne ekonomije u mnogim delovima tog sveta“. Poruka je i da zemlje u razvoju mogu iskoristiti kreativne industrije kao put ka ukupnom privrednom rastu, kao i da briga o tome ne može biti svedena na nadležnost jednog ministarstva, zbog multidisciplinarne prirode kreativnosti.

Kreativna ekonomija je nova ekonomija i nova nada da može postojati stanje u kome su resursi neograničeni, ekologija izbalansirana i umeren ali siguran privredni rast obezbeđen. Ona, zapravo, donekle negira ekonomsku nauku time što odbacuje njen osnovni postulat – da su prirodni resursi ograničeni i da princip ponude i tražnje zavisi od efikasnosti privređivanja, tj. sa što manje troškova stvoriti što veću vrednost i time biti konkurentniji. Marksova s-umnja (sumnjati – sići s uma) ovom prilikom nije potvrđena, barem za sada. Kapital se, naime, može stvoriti proizvodnim i neproizvodnim radom, eksploatacijom prirodnih resursa (realni sektor), tržištem novca i hartija od vrednosti (finansijski sektor), ali i kreativnosti (kreativni sektor). Kreativnost je neiscrpan resurs i troškovi njegovog inputa u proizvodnji mnogo su manji nego upotreba bilo kog prirodnog resursa koji se koristi u procesu proizvođenja, dok je vrednost autputa daleko veća. Eksploatacijom kreativnosti ne može se narušiti prirodna ravnoteža, naprotiv, takva potrošnja multiplikuje novu kreativnost. Kreativnost je istovremeno i produktivna i neproizvodna, i proizvođenje i izvođenje (reprodukcija). I ekonomija i umetnost, i kultura i civilizacija, komunikacija. I globalno i lokalno. Kao računar kome je hard disk ujedno i procesor. Iznad svega i pre svega, kreativna ekonomija je zasnovana na logici realnog sektora, ali može koristiti medijum finansijskog – budući da može biti i digitalna iliti virtuelna u svojoj pojavnosti. Kako god, tačna je Marksova teza da su sredstva za proizvodnju po prirodi stvari u rukama proizvođača, jer je kreativnost danas veoma značaj uslov konkurentnosti svakog proizvoda i usluge. Kreativci, dakle, drže glavna sredstva proizvodnje. Ovo će naročito dobro elaborirati Riderstale & Nordstrom (Nordstrom, Kjel A & Riderstrale Jonas, Funky Business, 2002), iako nisu prvi koji su joj dali renesansu. Teoretičar Florida je konsekventno dopunio Marksa – nova klasa društva i ekonomije jeste nova prava klasa proizvođača (Florida, Richard, The Rise of the Creative Class, 2002). Od njih zavisi naša civilizacija, uzbudljivost naših života, privlačnost naših gradova, kvalitet stvaranja i uživanja u plodovima rada. Kreativci su istinski pokretači globalne ekonomije, oni su dokazali da mogu promeniti svet, sada im treba pružiti šansu da ga ponovo podignu. Ekonomija proizvodnje iluzija u smislu kreativne ekonomije sada više nego ikada treba da nastupi i da derogira metafiziku realnog sektora ili postmetafiziku finansijskog. Kreativni sektor će biti nova razvojna šansa zemalja u razvoju, budući da je njihova ekonomija (čitaj tržišta, radna snaga, kreativan kapital u svakom smislu), zasnovana na tzv. starom modelu proizvodnje u realnom sektoru, očuvana od udara svetske ekonomske krize. Nova ekonomija – znanja i kreativnosti – može svakako spasiti i individualistički razvijeni Zapad, ako se reformiše i savlada klasu mešetara iz finansijskog sektora. Najpre, ako odustane od gramzivosti, tj. visokih stopa profita. Trećina radnika razvijenog Zapada pripada kreativnoj klasi. Verujmo da će ta klasa promeniti svet.

Ako vam je preostalo nešto novca iz 2008, u ovoj, 2009. godini ali i u narednoj deceniji kladite se, ipak, na uspon Istoka ili Juga – nova globalna kreativna ekonomija doći će sa te strane. I investirajte tu. Za Zapad više ionako kulturološki nema nade – špenglerovski (Spengler, Oswald, Der Untergang des Abendlandes, 1918) pad je izgleda neminovan. Naš, istočni, domaći Marks je definitivno genijalni ludak (ne našom zaslugom, već pre lenjošću & surevnjivošću & nadobudnim suverenitetom koji su prouzrokovali bizarno stanje da je zaostalost zapravo preimućstvo u vremenima globalnih tektonskih poremećaja), njihov se pokazao kao pobesneli mutant revolucionarne pohlepe. Prvi će, u licu istočnih ekonomija, definitivno sačuvati i povećati kreativne resurse zemalja u razvoju, i zadržati dominaciju u izvozu, drugi će možda i dalje misliti revolucionarno o ovladavanju svetskim resursima (prirodnim ili novčanim) po svaku cenu. Ostavimo svakome njihovog Marksa, da ga negiraju, slave, iznova proučavaju, odbacuju i šta god – Marks je ipak neizbežan u ovom ili onom obliku. Pitanje je, međutim, šta Srbija čeka i kojim će putem konačno krenuti. Kreativna ekonomija zasnovana na proizvodnji realnog sektora, čini se, jedino je moguće rešenje u ovom času za trasiranje pravca našeg makroekonomskog razvoja.