Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
(Tanjug, rubrika: Iz mog ugla, 23. Jul 2012)
Ministar finansija će sesti u užarenu fotelju smeštenu u samom središtu razvaline srpskih javnih finansija. Pravo mesto za kuražnog i ambicioznog reformatora koji će raditi brzo, prave stvare. Pri tom, sklonog da deluje odmah, a pregovara kasnije.
Neizbežna „taktika svršenog čina“ u ovom slučaju je iznuđena postojećom fiskalnom neravnotežom, dramatičnim rastom deficita i javnog duga, visokim socijalnim i političkim rizicima koji traže akciju „sad i odmah“. Izazov pred kojim bi i Ničeov natčovek ustuknuo. Naš se ne da zaplašiti, jer se uz finansije prihvata i poslova ozdravljenja privrede.
Šalu na stranu, verujem da ovo rešenje ima smisla. Gore opisan način delovanja nije moguć ukoliko ne delujete s pozicije sile. S druge strane, reforme javnih finansija su izvodive na kratak rok samo ako idu, ruku pod ruku, sa pozitivnom konjunkturom u privredi.
Očekivano je da ministar finansija do kraja godine uradi sledeće:
– urgentno predloži Narodnoj skupštini rebalans budžeta za ovu godinu;
– uporedo s tim sastavi Izveštaj o fiskalnoj strategiji koji bi utvrdio kratkoročne i srednjoročne ciljeve fiskalne politike Vlade tokom njenog mandata kao i procenu njene održivosti,
– a pred kraj poslednjeg tromesečja i Budžet za 2013. godinu koji će do detalja numerički iskazati vladin refromski kapacitet i njenu stvarnu odlučnost da u narednim godinama napravi značajan zaokret, svakako nabolje.
Izveštaj o fiskalnoj strategiji bi već morao sadržati ekonomske prioritete nedavno potpisanog teksta koalicionog sporazuma. Podsećam da je ovde sabrano sve najbolje iz ekonomskih programa stranaka koje će formirati buduću vladu. Tu je i program fiskalne konsolidacije, racionalizacija i porast efikasnosti javne uprave.
Plan antikriznih mera za privredu, nužne strukturne reforme kao i profesionalizacija upravljanja javnim preduzećima, smanjenje sive ekonomije i borba protiv monopola. Brzo donošenje novog Zakona o javnim nabavkama, koji će povećati transparentnost procesa, smanjiti korupciju te stoga i ukupne državne rashode, ali i potpuni obuhvat sistema konsolidovanog računa trezora.
Posebno bih pohvalio činjenicu da sporazum čak na jednom mestu dotiče i preispitivanje postojećih rešenja fiskalne decentralizacije koje su imale određenih slabosti u primeni i to u segmentu pojačavanja kontrole namenskog korišćenja sredstava ali i mogućnosti prenošenja dodatnih nadležnosti na lokalne samouprave.
Uz sve ovo nekoliko stvari je jako bitno.
Prvo, svi se slažemo da katastrofična fiskalna neravnoteža opravdava preduzimanje što hitnijih mera za konsolidovanje ukupnih državnih finansija. Pri tom, verujem da se konsolidacija može sprovesti onako kako stoji u tekstu sporazuma – insistiranjem, pre svega, na smanjivanju rashodne strane budžeta, a tek potom, ukoliko to bude nedovoljno, i umerenim povećanjem indirektnih poreza.
Ipak, moramo biti svesni činjenice da uspeh rešavanja fiskalne neravnoteže neće zavisiti isključivo od ove dileme. Upravo aktuelna iskustva zemalja evrozone pokazuju da je pozitivan ishod konsolidacije moguć samo ako uz uštede obezbedite i efikasnu naplatu poreza, stabilan i transparentan poreski sistem, pravedan raspored poreskog tereta a, naročito, stabilan privredni rast i povećanje zaposlenosti.
Ovo jeste argument koji ide u prilog objedinjavanju Ministarstva finansija i Ministarstva ekonomije u jedinstvenu celinu. S druge strane, ovo saznanje traži i promenu pozicije Narodne banke Srbije u postojećoj finansijskoj arhitekturi, koja inovativnijom monetarnom politikom mora dati svoj doprinos ostvarenju ovog cilja. Utoliko se i od novog ministra finansija očekuje da sa NBS uspostavi novi odnos saradnje, koordinacije i sinhronog delovanja politika kakav do sada nije postojao. On se ne može svoditi samo na sporazum o ciljanju inflacije i utvrđivanju numeričkih smernica rasta cena proizvoda i usluga, a koje pak ni samo Ministarstvo finansija često nije poštovalo.
S druge strane, ministar finansija hitno mora doneti novu strategiju upravljanja javnim dugom koja bi za cilj, primarno, imala stabilizaciju udela javnog duga u BDP-u, a potom i postizanje željene strukture portfelja javnog duga produženjem prosečne ročnosti dospeća te smanjenje udela kratkoročnog duga u ukupnom iznosu duga.
Od uspeha fiskalne konsolidacije će zavisiti obim budućeg zaduživanja, ali će se ono nesporno nastaviti. Za finansiranje i najmanjeg budžetskog deficita, odnosno otplatu ostalih obaveza države mimo njega, moramo očekivati nova zaduživanja na domaćem i inostranom tržištu kapitala (reč je o troškovima otplate glavnice kreditnog duga, finansiranje po dospeću ranije izdatih državnih hartija od vrednosti i troškovima restitucije). Kao alternativa mogu poslužiti jednokratni prihodi od prodaje javnih preduzeća, ali koalicioni sporazum takvu opciju, osim možda „Telekoma“, ipak ne predviđa.
Na srednji rok, od ministra se očekuje da se uspešno nosi i sa izazovima predstojeće sveobuhvatne reforme javnog sektora, prvenstveno Fonda za penzijsko i invalidskog osiguranje, zdravstvenog i obrazovnog sistema. Nije poznato u kom pravcu će ove reforme ići…
Trenutna čuda, dakle, nisu moguća. Vlada i ministar finansija u svom segmentu će morati da sprovedu čitav set spregnutih kratkoročnih i dugoročnih politika i mera, jer će se deficiti i dug smanjivati na održiv način tek kad se ostvari efikasna država i konkurentna privreda. Za to je potrebno vremena, puno rada, znanja i sreće. Sve drugo je politikanstvo i nastavak postojeće agonije koja nas već sutra može dovesti do konačnog sloma.
Autor je viši stručni saradnik u Ekonomskom institutu u Beogradu
Za reforme je potrebna hladna glava, velika m***, i prilican politicki autoritet te spoznaja da se isti mora u potpunosti zaloziti bez ikakvih kalkulacija. Takodje mozda i najbitnije je saznanje da se nauceno u ekonomskoj teoriji treba zaboraviti a stvari posmatrati iz sasvim drugog ugla. Hajdemo ovako. Primeticete da ja stalno insistiram na drasticnom smanjenju rashoda za administraciju, javna preduzeca i cak i penzije (u smislu nadprosecnih). Nemam ja nista protiv tih ljudi naprotiv, ali. Ukoliko se drzava zaduzuje i novac gura u finalnu potrosnju kroz admin. JP i penzije imamo dve posledice. Prvo, drzava emituje novac bez pokrica koji se ocitava u kamati koja nema realno pokrice u novostvorenoj vrednosti, drugo, novac stize do privrede „iz druge ruke“ pa je sasvim logicno da „zakasnelu ponudu“ popunjavaju uvoznici. Sto je najgore zbog totalnog disbalansa koji se ovim uzrokuje stvara se ogroman inflatorni pritisak a sa sledecom spiralom i pritisak na kurs. Onda neminovno dolazi do povremenih „realnih depresijacija dinara“ kojima se realni novac dodatno pljackaski preliva iz realnog sektora ka neproduktivnoj potrosnji. Dakle, nije sporno da li ce drzava nastaviti da se zaduzuje, ono sto svaki ministar finansija i ekonomista mora jasno da kaze, to je da novozaduzeni i novostvoreni novac moraju prvo da prodju kroz privredu koja ga mora ili oplemeniti ili upropastiti ali do adminitracije sme da stigne tek u sledecoj spirali, odnosno na kraju kruga a ne na pocetku kako je to sada slucaj i sto je jos bitnije kao posledica naplacenih poreza i akciza, cime direktno dajete prednost domacoj privredi nad uvozom jer nema ko da kupi uvozne proizvode, odnosno, ima tek nakon sto je domaca privreda prihodovala. Hoce li neko imati volje da ovo razume i hrabrosti da sprovede, cisto sumnjam, ali daj boze da gresim.
Boki,brkas pojmove …dug je dug a emisija novca nesto sasvim drugo…Drzava ima malo nacina da se zaduzi za privredu..I to samo u smislu infrastrukture ili ove budalastine sa Fiatom.. Njeno nije da se zaduzuje za ili da na bilo koji „finansijski“ nacin pomaze privredu ,njeno je samo da stvori povoljan investitorski ambijent i pravnu sigurnost. Ostale price o drzavnoj pomoci privredi su floskule nepismenih novinara…A Ima i politicara koji vantrzu na tu temu poput Bajatovica…
Ta spirala koju ti zamisljas daleko je krivudavija nego sto se cini a i duza svakako….
Volja tu nije dovoljna ona je samo neophodna kao i strpljenje. Potrebna je pre svega svest o materijalnom i zato ne treba verovati u skoru mogucnost privrednog ili bilo kakvog drugog oporavka Srbije u veku dekadencije…
Postovani gospodine Darko. Nije mi ni na kraj pameti da kazem da ce bilo sta u oporavku biti lako, a pogotovu ne brzo. Mozda nisam najjasnije objasnio „spiralu“ o kojoj govorim, i slazem se sa vama da je ona veoma krivudava i cak „nepouzdana“ ali osnovna logika u „kontrolisanim uslovima“ apsolutno funkcionise. Da se razumemo ja sam po vokaciji blizi libertijanskom pogledu na drustvo ali ovde pokusavam da ukazem na neke od stvari koje bi mogle i trebalo da funkcionisu u nasem realnom okruzenju. Nebih da drzim nikome predavanja (pogotobvo ne ja) ali ako se neko (drzava) zaduzi garant za dug nije Pera Peric nego smo to vi i ja. Zbog toga treba razlikovati zaduzivanje drzave i firmi ili pojedinaca. Dakle ako se drzava zaduzi za 100 kredita kod XX ona koristi neciju akumulaciju, medjutim novac koji se emituje kao kamatni dug nema nikakvo pokrice. Zato Soskic i opisuje „evro inflaciju“ ali ne precizira joj korene, da li iz neznanja ili iz politikantske kalkulacije, nije me briga jer njegovo „delo-rezultat“ je isti i ja poreski obveznik, ne bih to da placam. Isti rezultat proizvodi i zaduzivanje gradjana za potrosacke kredite te svako neinvesticiono i neisplativo ulaganje privrede. Razlika je medjutim sto drzava „uvek plati“ na ovaj ili onaj nacin a za pojedince i makar manje kompanije rizik snose banke kojima to i jeste u opisu posla. Postoji samo jedan nacin da se popravi platnobilansni deficit, a upravo on je kralj i kraljica svih problema. Taj nacin nije „povecati izvoz“ jer to je glupa i neoperativna fraza koju ne mozete uraditi samo zato sto za to imate dobru volju. Jedini nacin je da mozete da platite za uvezena dobra samo ako je novac prethodno prosao kroz „domaci ekonomski organiozam“ pa onda dosao do „potrosaca“ koji ce ili kupovati domace da bi i sutra mogli da trose ili biti u nemogucnosti da plate kredite uzete za stranu robu i povuci u dubiozu svoju domecilnu banku… Da ne duzim. Dok pekar ne jede kiflu niko ne sme da jede ni „leba“ a kamoli kiflu. Pocetak i kraj svake price. Zasto se svi prave ludi i ignorisu prostu realnosrt? Zato sto svi misle da su pametni i da na ovaj ili onaj nacin nece morati da placaju za ono sto su potrosili, bilo kao kredit koji se ne vraca ili roba koja se placa sa docnjom od x godina. Ako se ne razbije ta siroko ukorenjena kriminalna svest, nema nista od nikakvih ideja, platformi, programa,… Ubiti administraciju, i monopolisana javna preduzeca prvi je korak ka oporavku. Naravno to treba uraditi sa razumom i „merom“, hladne glave u cilju sveopsteg napretka, ali i bez ikakvog ustezanja , kompromisa i podleganja pritiscima. Ako se to ne uradi, nisam „baba Vanga“ ali mogu ovde na ovom sajtu da iznesem crnu buducnost Srbije u narednih 10 godina i siguran sam da necu mnogo da pogresim.
Ovo je jedini tekst na ovom sajtu koji nisam uspeo da procitam do kraja. Valjda vam je jasno sta mislim o njemu.
Ivane Nikolicu, da si ti ministar finansija koje bi KONKRETNE mere preduzeo u prvih mesec dana?
Zato sto je realan standard Srbije 50-60 evra a to je neprihvatljva opsedrustvena cinjenica…kada postane prihvatljiva imamo revoluciju.
Pri tom ne optuzujem srpsku pol.elitu jer ona je zavedna obecanjima ,nerealnim naravno.
Nema ljubavi bez bola….