Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Грађанин НН је од стране МУП оптужен за непрописно претицање на “пуној линији“, због чега му прети казна и забрана вожње од најмање три месеца. Вреди напоменути да је у питању (често помињани) “обични“ грађанин (civis ordinarius), који ће заиста бити кажњен и остати без дозволе. Они други, који нису “обични“, тај проблем немају.
Поменути “обични“ грађанин спори свој грех, али против себе има записник и чувена “два сведока“ тј службеника МУП из возила иза његовог. Починилац поменутог непочинства је ипак одлучио да не буде грађанин покорни који ће (непочињени) грех признати, покајати се и замолити за блажу казну. Одлучио је да се супротстави пре свега због тога што му је дозвола неопходна ради обављања посла. Ангажовао је правног стручњака, који је утврдио да у прекршајном поступку има и неких мањих неправилности, које су описане у писаној одбрани чији је један део овде цитиран уз мања прилагођавања.
Читалац ће се извесно запитати какве веза овај случај има са макроекономијом. Писац овог скромног текста сматра да има везе по више основа. Наведени недостаци у поступку представљају образац понашања у стотинама хиљада поступака који се воде за прекршаје, што доводи до тога да буду кажњени и они који нису криви. Велики број поступака и укупни износи казни и остале последице као што је одузимање дозвола, забране рада и слично, стога ипак јесу макроекономска категорија. У исто време, масовно кршење правила поступка, руши поверење у рад органа власти и владавину права. То битно утиче на привредни амбијент и расположење инвеститора. Страних због лоших и све горих оцена које добијамо на међународном плану за владавину права и правну сигурност. Домаћих још више, јер су страни често заштићени лекс специјалисима и посебним везама.
Б/ НЕДОСТАЦИ ЗАХТЕВА ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА
Захтев за покретање поступка је неразумљив у мери да онемогућава одлучивање о постојању прекршаја и одговорности окривљеног, као и његову одбрану, из следећих разлога:
- И изреци захтева је наведено да постоји сумња да је извршен прекршај из члана 331. став 1. тачка 10) Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Иза редних бројева члана и става у захтеву нису стављене тачке а из броја тачке није стављена одговарајућа ознака “)“, што не утиче на (спорну) законитост захтева, али указује на немар и незнање подносиоца који су видљиви у целом захтеву. Наведена одредба прописује новчану казну или казну затвора до 30 дана за лице које поступи супротно члану 55. став 1. и став 3. тачке 4), 5), 7), 8), 10), 14) i 15). Подносилац захтева не наводи коју је одредбу члана 55. од осам наведених окривљени наводно прекршио. А немогуће је да их је окривљени прекршио свих осам у исто време. Ово се не наводи ни у образложењу Захтева. Законска је обавеза да окривљени буде на јасан и недвосмислен начин детаљно обавештен о делу које му се ставља на терет и доказима који су против њега прикупљени, како би могао да се брани. Такође је неопходно и да суд буде о томе обавештен како би могао да одлучује о оптужби, кривици и казни, што овде није учињено.
- У образложењу захтева се наводи да је окривљени вршио претицање возила “на делу пута где је видно постављеном саобраћајном сигнализацијом забрањено претицање свих моторних возила осим мотоцикала без бочне приколице“. У завршетку реченице се наводи да је претицање извршено “супротно наведеној саобраћајној сигнализацији“ и даље не наводећи о каквој се конкретно саобраћајној сигнализацији ради. Закон о безбедности саобраћаја на путевима саобраћајну сигнализацију дефинише као “систем средстава, уређаја и ознака за регулисање и вођење саобраћаја“. Окривљени и суд остају без одговора којим је то средствима, уређајима или ознакама на предметном делу пута претицање (возила осим мотоцикала) забрањено. Једино је наведено да се ради о “видно постављеној саобраћајној сигнализацији“. Закон међутим не познаје појам “видно постављена сигнализација“ па остаје да окривљени нагађа шта је писац тиме хтео рећи. Ако сигнализација није “постављена“ ње тада и нема па није потребно наглашавати да сигнализације јесте постављена. Наглашавање да је сигнализација “видно“ постављена такође нема никакве разумне сврхе, јер ако је постављена ваљда је видљива. Ово (пре)наглашавање да је сигнализација “видно постављена“ очито има за сврху “блаћење“ окривљеног пред судом, чему свакако нема места у једном правном акту. Ако су постојале неке отежавајуће околности које су правно релевантне, подносилац захтева је исте требао изнети на јасан начин и указати на њихов значај за решавање ове правне ствари. Уместо да на јасан начин наведе којом је то “сигнализацијом“ забрањено претицање уз навођење назива “сигнализације“ утврђеног прописима, подносилац се упушта у објашњавање да је том “сигнализацијом“ забрањено претицање моторних возила осим мотоцикала без бочне приколице. Пажљивом и заинтересованом читаоцу овог немуштог акта остаје да нагађа да се вероватно ради о саобраћајном знаку, који тада има свој прописани назив који је злосрећни писац овог несрећног захтева био дужан да наведе. Са друге стране у прописима не постоји никаква “сигнализација“ којом је забрањено претицање“моторних возила осим мотоцикала без бочне приколице“ како ће то бити ближе објашњено у наставку поднеска.
- Споран је начин потписивања захтева. У заглављу је написано да је поносилац захтева Министарство унутрашњих послова. У потпису пише “ПОДНОСИЛАЦ ЗАХТЕВА“ преко којег текста је нечитки потпис. Извесно да то није својеручни потпис Министарства унутрашњих послова, јер како је општепознато министарства и други органи немају својеручни потпис, пошто нити имају руке нити су писмени. Према закону и општеприхваћеним правилима у име органа акте потписују овлашћена службена лица. У конкретном случају се никако не може утврдити име и службено звање лица које је захтев потписало, што је обавезно морало бити наведено. Начелно и није посебно битно, али у овом поступку су као сведоци позвани и саслушани полицијски службеници који су сачинили записник. Ако је неко од њих неким (несрећним) случајем и потписник захтева, то може бити од битног утицаја на његов статус сведока и оцену његовог сведочења.
Г/ СПОРНЕ ИЗЈАВЕ СВЕДОКА
У захтеву за покретање прекршајног поступка је предложено саслушање двојице полицијских службеника који су сачинили записник који је приложен као доказ извршења прекршаја. Није наведено на које се то посебне околности они имају саслушати као сведоци, а које околности из неког посебног разлога нису унете у записник који су сачинили. Ако је разлог да потврде оно што су написали и потписали, то је потпуно непотребно и незаконито. Закон не искључује могућност саслушања полицајаца ако се испостави да су неки подаци наведени у записнику спорни или нејасни, па суд или други учесник затраже саслушање ради разјашњења спорних детаља. У овом случају окривљени није још увек предложио њихово саслушање, а из записника о саслушању се не види ни да је то суд тражио.
Окривљеном су достављени записници о саслушању ова два сведока, које је извршено без присуства окривљеног. Окривљени није био обавештен о времену и месту саслушања сведока, о одлуци суда да сведоке саслуша, нити да су исти уопште и предложени за сведоке, јер у то време још није био обавештен о покретању поступка. Тиме му је онемогућено да се изјасни о потреби саслушања ових сведока, као и да саслушању присуствује и поставља питања, што је основно право сваког окривљеног у било којем казненом поступку.
Садржина њихових изјава отвара одређена питања у вези са начином саслушања. Из записника о саслушању се види да оба сведока дају детаљне податке о наводном прекршају, што укључује тачно место радње, у минут тачно време, тип и регистарску ознаку оба возила, име возача и друге детаље. Према правилима испитивања сведока, сведок износи оно што он лично зна односно чега се сећа о неком догађају. Од догађаја до саслушањаје је прошло више од једанаест месеци. У међувремену су оба полицијска службеника свакодневно вршила контролу саобраћаја и писала записнике и пријаве за прекршаје, што значи да су контролисали хиљаде возила и возача. У тим околностима, поставља се питање како су обојица успели да запамте све податке које су навели у својим изјавама пред судом а да не погреше ниједан број или слово. Посебно ако имамо у виду ноторну чињеницу да просечан грађанин најчешће не зна регистарску ознаку возила чланова своје породице и најближих комшија. А није ретка појава да има проблема да се сети и регистрације сопственог возила, па и шта је тог јутра доручковао. Основано се поставља питање да ли ово значи да полицијски службеници успеју да запамте све податаке о свим контролисаним возилима и возачима и околности почињених прекршаја и да их без грешке у именима и бројевима посведоче пред судом без обзира на протек времена. Или је истина једноставнија, да су приликом “сведочења“ имали у рукама свој записник и прочитали податке. У овом другом случају, не ради се о сведочењу већ о доказивању исправом које се врши читањем исправе, што је судија могао сам учинити. Осим ако је можда рукопис нечитак, па је судија позвао писце записника да му прочитају.
Поред навођења података, оба сведока (или “сведока“) наводе скоро истим речима и неке податке и околности који нису наведени у захтеву, чак инсистирајући на њима, са очитом намером додатног оптуживања (одсутног) окривљеног.
Сведок М наводи да је претицање извршено (цитат) “на месту где је саобраћајном сигнализацијом претицање забрањено тј. видно постављеним саобраћајним знаком забране претицања свих моторних возила осим мотоцикла без бочне приколице и пуном линијом на коловозу“. У вези “видног постављења“ већ је дат коментар у претходном излагању, па нема потребе за понављањем. Међутим, саобраћајни знак који се зове “знак забране претицања свих моторних возила осим мотоцикла без бочне приколице“ не постоји у Правилнику о саобраћајној сигнализацији. Нагађамо да је сведок вероватно мислио на знак „забрана претицања за моторна возила (II-28), који означава пут, односно део пута на коме је забрањено да моторна возила претичу друга моторна возила, осим мотоцикла са два точка без приколице и мопеда“. Можда разлика није суштински битна, али указује на немар и тешко незнање саобраћајних прописа од стране службеника коме је једини посао да контролише примену саобраћајних прописа и за који посао прима плату и има бенефицирани радни стаж. И службено возило да не иде пешке. Битније од незнања назива знака јесте питање, на које нема одговора, где се тај (видно постављени) знак налази. Ово питање је битно због тога што постоје прописана правила о просторном важењу саобраћајних знакова, па због незнања где се знак налази, суд и окривљени не могу да провере да ли тај знак важи на делу пута где се прекршај наводно десио. Окривљени тврди да нема саобраћајног знака који забрањује претицање на инкриминисаном “месту“. Реч “место“ је под наводницима јер такав саобраћајни знак забрањује претицање на делу пута а не на “месту“, што је још један доказ елементарног незнања.
Надаље овај сведок тврди да је на том “месту“ претицање забрањено “пуном линијом“ на коловозу. Сведок и даље упорно показује незнање саобраћајних прописа јер Закон о безбедности саобраћаја и подзаконски акти не познају “пуну линију на коловозу“ којом се забрањује претицање. Као што у Закону не постоји ни “празна линија“ као њена супротност. Разумном читаоцу је јасно да је сведок мислио на “неиспрекидану уздужну линију“ која се у жаргону зове пуна линија, али се није добро изразио. Како суд није ни улица ни кафана ни пијаца, нити је суђење панађур, недопустиво да службено лице у судском поступку и званичним актима користи жаргон уместо прописаног назива. Невезано за погрешан назив, постоји већи проблем који јесте битан за решавање ове правне ствари. Неиспрекидана уздужна (пуна) линија на путу не значи забрану претицања, како то овај “сведок“ (одговорно) тврди. Чланом 55. став 2. тачка 15) Закона је прописано да је возач не сме да врши претицање “na način da prelazi vozilom preko neisprekidane uzdužne linije pri čemu koristi saobraćajnu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera“. У конкретном случају у захтеву и у сведочењима спорних сведока се и не тврди да је окривљени претицао преко неиспрекидане уздужне линије и при томе користио траку намењену за кретање возила из супротног смера. Како нема ни тврдње ни доказа за прелазак линије, нема основа за постојање прекршаја. Тврдња да је претицање извршено на “месту“ где постоји “пуна линија“ не може се сама по себи сматрати неспорним доказом да је при претицању линија пређена и коришћена трака за саобраћај возила из супротног смера.
Оба сведока наводе да су “јасно видели“ како возач врши претицање. Разумном читаоцу овог неразумног сведочења се намеће питање зашто сведоци инисистирају на томе да су догађај видели “јасно“ и каква разлика између “видети“ и “јасно видети“. Делује да је разлог исти као и истицање да је сигнализација “видно“ постављена. Окривљени уопште не сумња да су догађај видели “јасно“. Возили су мање од пет метара иза његовог возила, због чега није смео да укочи пошто би му полицијско возило стигло до предњих седишта, па је морао да претиче возило које је испред њега нагло укочило да био скренуло на паркинг локалне кафане. Која је сведоцима очито омиљени оријентир, јер су од свих суседних објеката, баш кафану навели као “место“ догађаја.
Оба сведока се упуштају у правна тумачења догађаја објашњавајући судији значење саобраћајог знака и “пуне линије“ и тврдећи да је окривљени прекршио закон. Тиме излазе из законских оквира сведочењеа, јер сведок сведочи само о ономе што је видео односно сазнао. На овај начин се сведоци понашају као тужилачка страна, па се, уз спорне трдње и изказано незнање, мора оспорити кредибилитет ових сведока. За разлику од јавног тужилаштва, ови сведоци-тужиоци немају обавезу да укажу и на околности које окривљеном иду у прилог, што се и не труде да учине, већ сматрају својом“патриотском обавезом“ да по сваку цену оптуже окривљеног.
Како се може видети, сведоци се појављују у вишеструкој улози односно као вишеструке личности. Као подносиоци записника који је основ за гоњење, сведоци, вештаци, правни стручњаци и тужилачка страна. Може се слободно рећи да суду нуде целовит пакет аранжман типа all inclusive. Новчаник није потребан, све па и трошкове непотребног сведочења плаћа окривљени. Пакет је још богатији ако је неко од њих двојице и аутор нечитког потписа на захтеву за покретање поступка.
Поставља се питање каква је доказна вредност ових изјава. По закону никаква јер нису изнели никакве нове чињенице које нису садржане и оптужним списима. Међутим, МУП као подносилац захтева ће се у поступку извесно позвати на “јаке“ доказе, јер осим записника има и два “кредибилна сведока“. У овом и многим другим случајевима су то сведоци из чувене народне изреке “два без душе, трећи без главе“.
Закон о безбедности саобраћаја на путевима прописује да саобраћајна полиција непосредно добија знатан део новца од наплаћених казни за саобраћајне прекршаје, тако да се МУП у којем су сведоци запослени налази у сукобу интереса супротно члану 6. Устава. Још код доношења тог Закона је указивано да се ради о штетној одредби која осим изазивања сукоба интереса у поступцима због саобраћајних прекршаја и других недостатака, руши поверења грађана у рад органа власти. Наравно тадашња власт (садашња опозиција) је закон ипак усвојила, а тадашња опозиција (садашња власт) га није изменила сходно оправданим примедбама које је на њега тада имала.
НАПОМЕНЕ:
- Окривљени НН је високообразовани српски стручњак са престижним лиценцама за рад, који је годинама радио на пројектима у више држава на три континента и недавно се вратио у Србију. Ако буде на основу “два сведока“ остао без дозволе, намерава да оде из мајчице Србије заувек, пре него што због “два сведока“ остане без нечег још важнијег од возачке дозволе.
- Сви коментари и ставови који могу бити увредљиви или провокативни за појединце, групе, органе и државе су искључиво лични став аутора текста и нису ненамерни. Свака сличност са стварним људима и догађајима је злонамерна.
Белешка о аутору: Дипломирао на Правном факултету у Београду 1979. године као један од најгорих студената у генерацији. Радио на руководећим пословима у привреди преко тридесет година и пет година у државној служби. Водио преко тридесет поступака за оцену уставности пред Уставним судом и написао више хиљада амандмана на предлоге закона од којих су бројни усвојени и постали део закона. Ниједан окривљени којег је бранио није осуђен.