Siniša Milutinović: PREDUZETNIČKI DUH U SRBIJI-DETERMINACIJA I SLOBODA(1)

Jedna od najzastupljenijih mantri u ovom veku u Srbiji jeste mantra malih i srednjih preduzeća. Težeći da se na svaki način dokaže trapavost velikih sistema, kreatori ove krilatice (razvoj MSP kao uslov bez koga se ne može) verovali su da će celokupni OUR-i koji su nestali posle privatizacije prerasti u gomilu malih i srednjih preduzetnika-trudbenika, koji će svojom
kreativnošću povući posrnulu privredu napred. Drugim rečima, mislilo se da će se otpremnine pretvoriti u osnivački kapital MSP. Nije išlo. Kad su se kupili stanovi, lokali, automobili, frižideri, plazma televizori, ex trudbenici, i ex konzumenti robe(uglavnom iz uvoza) su stali u red za državni kazan ponovo.

Zašto  svoj novac nisu uposlili u neki biznis? Na prvi pogled alternativa je bilo i ima puno.

Iako je gotovo svakim zakonom pored javne svojine gotovo u svim oblastima dozvoljena i privatna svojina kao alternativa, postoje mnoge situacije gde je alternativa formalno otvorena a faktički isključena. Nekad alternativa i nije racionalno prihvatljiva.

No, da pođemo od nekih primera. Bankarski službenik koji je ostao bez posla u državnim bankama koje su otišle u stečaj, mogao je sreću da potraži u novoosnovanim bankama. Ako je tu nije našao, sledeći struku nije mogao formirati sopstvenu banku jer bi mu zafalilo 10 miliona EUR-a. Alternativa je strukovno formalno otvorena ali je faktički isključena. Dabome, sreću bi morao da potraži na nekom drugom mestu, i da nađe alternativu u poslu kojim se recimo nikad nije bavio.

Ako smatrate da biste mogli da formirate ordinaciju, apoteku ili pak neku zdravstvenu ustanovu(jer mislite da imate šlifa), a niste zdravstveni radnik koji je nezaposlen ili je korisnik starosne penzije, odustanite odmah od te ideje. Ne možete formirati nijedan oblik privatne prakse ili zdravstvene ustanove jer prosto ne ispunjavate uslove predviđene zakonom. Zakon je u tom smislu precizan pa čak i da jeste zdravstveni radnik ako ste zaposleni ili niste penzioner ništa od biznisa.

Kod turističkih agencija nužno je da se opredelite da li ćete biti organizator turističkih putovanja ili posrednik u turizmu. Pa tako, ako želite da budete organizator turističkih putovanja morate na rukovodećem mestu da zaposlite osobu koja ima licencu, najmanje srednju školu turističkog smera, i najmanje tri godine radnog iskustva u turizmu. Nešto je jednostavnije ako želite da budete posrednik, jer Vam takođe treba jedna osoba koja ima licencu ali i jednogodišnje radno iskustvo. Da ne zaboravim, licenca se plaća.

Ukoliko ste radili u pravnoj službi nekog preduzeća, sudu, MUP-u ili bilo čemu drugom a da to nije staž kod advokata, a imate položeni pravosudni ispit, Vi ispunjavate uslove da možete biti upisani u imenik advokata kod Advokatske komore. Mala sitnica je da za to morate da platite sumu od 5,000 EUR-a. U protivnom, ništa od posla.

Bez obzira na iskustvo, faktoringom se možete baviti samo ako obezbedite osnovni kapital od 40 miliona dinara.

Slično je i sa poslovima osiguranja gde se osnovni kapital(novčani) kreće od 1-10 miliona EUR-a.

Neretko, će Vam ekonomski teoretičari reći da su problem ideje a ne pare. Naime, ako zanemarimo Fond za razvoj, retko koja
banka će Vam dati novac za start up projekat, ma koliko genijalan bio, bez čvrste zaloge najčešće u odnosu 1:2.

Na raspolaganju Vam stoji i Nacionalna služba za zapošljavanje koja za pokretanje biznisa kroz samozapošljavanje daje između 160-200,000 RSD. Ako zanemarimo ujdurmu oko ovoga koja je bila aprila i maja meseca ove godine, a kada je par hiljada ljudi krenulo u biznis računajući na ovo(a onda ništa od toga), sam konkurs koji je sad aktuelan isključuje neke alternative . Tako sredstva nisu opredeljena za bavljenje primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, taksi prevoz, kockanje, klađenje, menjačnice, eksploataciju uglja, i trgovinu na veliko i malo. Naravno, nema opredeljivanja sredstava ni za delatnosti na bazi učlanjenja i udruživanja(tzv neprofitni sektor).

Ako je u ovoj zemlji išta prirodno, i ako je verovati fiziokratima koji su verovali da je poljoprivreda najčistija privredna grana jer se prilikom bavljenja poljoprivredom čovek susreće sa prirodom neposredno, onda je to svakako poljoprivreda. Nažalost, ako želite da kupite recimo zasade jabuka i posadite ih, za takav preduzetnički poduhvat od Nacionalne službe za zapošljavanje ne možete dobiti ništa. Valjda je tvorac ovakvog rešenja mislio da se poljoprivrednici proizvođači uglavnom bave poslom kroz registrovano poljoprivredno gazdinstvo, da su po prirodi stvari upućeni na Ministarstvo poljoprivrede, gde ih čeka „set subvencija” pa bi im još jedna (subvencija) škodila.

Kod subvencija za otvaranje novih radnih mesta postoji skala od 100-400,000 RSD u zavisnosti od  lokacije sedišta firme, ali je fakat da su subvencije odavde vučene čak i za zapošljavanje u javnom sektoru.

Za preduzetnike-početnike su ova vrata zatvorena jer se traži minimum godinu dana poslovanja sa dobitkom i uredno izmirivanje poreza i doprinosa. Ako je drugi uslov neupitan (jer prosto ne mogu se tražiti od države sredstva za nove radnike, a ni starim nisu plaćeni porezi i doprinosi), drugi uslov je sa moralnog aspekta problematičan i diskutabilan. Ukoliko svi kreditori primenjuju istu logiku, ovaj preduzetnik nikad ne može izaći na zelenu granu jer ga prosto neće niko podržati. Gubitak u prvoj godini ostaje anatema koja ga prati.