Dejan Simić: Po zakonu jaceg: Sve ce to narod pozlatiti!

Šiptarima Kosovo, Srbiji ušteda, rezervistima šipak. Vuk sit, a ovce ko ovce – bleje

 

Međunarodni sud u Strazburu napravio je presedan poništavajući sopstvenu odluku. Drugostepeno veće uvažilo je žalbu Srbije na prvostepenu presudu da rezervistima koji su branili zemlju 1999. godine mora da isplati dnevnice.

Obrazloženje suda je da rezervisti nisu iscrpli sve zakonske pravne lekove koji im nudi domaće pravosuđe. I smešno i žalosno. Da su mogle da ostvare pravo koje im zakonom pripada, rezervisti se ne bi ni obraćali pomenutom sudu. Sud je sud, ali dug je dug.

Bez obzira na presudu, Srbija ostaje dužna ljudima koji su založili život u odbrani zemlje. Ovakav odnos države prema svojim vojnicima treba da bude nauk onima koji se ikada budu našli u situaciji da im vojni pozivar zakuca na vrata.

Poštujte zemlju onako kako ona poštuje vas. Nećete pogrešiti. 24. marta 1999. godine Jugoslaviju je pod izgovorom sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji napao NATO pakt. Odmah je proglašeno ratno stanje, ali su granice još nekoliko dana ostale otvorene. Taman toliko koliko je trebalo da svi koji imaju pare pobegnu iz zemlje.

Budimpešta je bila puna vojno sposobnih i dobrostojećih Srba. Oni su rešili da rat gledaju sa pristojne udaljenosti. Oni plićeg džepa odlučili su se za varijantu skrivanje od pozivara i to veoma uspešno. U rat, naravno idu radnici i seljaci, njihovi životi ionako ne vrede ništa. 78 dana u rovovima, blatu pod stalnom paljbom sa neba i sa zemlje, mnogi bez hrane i odeće, u prvim borbenim redovima. Krstareće rakete, tepih bombe, slaba opremljenost, zastarelo naoružanje i ceo svet protiv njih. Vojska Jugoslavije je izdržala. Izdržao je moral i ljubav prema državi. Kumanovskim sporazumom politika je rešila ono što NATO nije uspeo u borbi. Vojska se povukla sa Kosova i Metohije. Miševi iz Budimpešte su se posle neplaniranog odmora vratili svom biznisu, iz šteka su izvirili i ovi koji su se u Srbiji krili ženama ispod suknje. Preplavili su kafane i kafiće. Živopisno su opisivali svoje dogodovštine tokom sedamdeset osam dana skrivanja. Dezerteri.

– Jesmo dezerteri a Vi ste budale, odgovarali su onima koji su se iz rata vratili, i bili su u pravu.

Događanja svih ovih petnaest godina dokaz su da su svi oni koji su branili zemlju najobičnije budale. Rezerviste su kući dočekali neplaćeni računi, dezerteri su za izdaju zemlje nagrađeni opštom amnestijom. Sve bi se na tome završilo da državi nije proradila savest. Rezervistima je počela da isplaćuje zakonom propisane ratne dnevnice, u međuvremenu neko se setio da je to loša ideja. Isplata dnevnica je zaustavljena. I jeste nepravedno prema onima koji su nas bombardovali, zar njihovim parama treba plaćati one koji su se protiv njih borili. Neprijatelj nikada u istoriji nije plaćao neprijateljske vojnike. Zašto bi Srbija bila izuzetak?

Rezervisti su krenuli da pravdu traže na sudu, stiglo se do Strazbura. Naivno su poverovali da će pravdu dobiti od onih koji su međunarodno pravo, bombardujući Jugoslaviju i otimanjem dela njene teritorije prekršili. I, šta sada? Ništa. U moru krađa ova, oko ratnih dnevnica, je još i najmanja. Sigurno nije poslednja.

http://noviput.rs/tema-dana/po-zakonu-jaceg-sve-ce-to-narod-pozlatiti/