Branislav Krivokapić: Nesagledive posledice produženja životnog veka (objavljeno u Novom Magazinu)

Dug život – san ili

mora čovečanstva

 

2050. godine u svetu će živeti dve milijarde ljudi starijih od 60 godina, od kojih 400 miliona u tzv. četvrtom životnom dobu preko 80 godina. Među njima od Alchajmerove bolesti, najgoreg oblika demencije, bolovaće 100 miliona ljudi za čije će zbrinjavanje godišnje biti potrebno najmanje 50 bruto društvenih proizvoda Srbije ili čitav BDP Velike Britanije od blizu 2.500 milijardi dolara

 

Prosečno trajanje ljudskog života početkom 20. veka iznosilo je 45, a danas je oko 80 godina. Živimo duže nego ikada pa i Svetska zdravstvena organizacija, u saopštenjima o produženju očekivanog životnog veka, od nedavno koristi pridev „dramatično“. Čak i u zemljama u kojima se živi najduže, kao što su Japan, Australija i Švajcarska, životni vek se u poslednje dve decenije produžio za još po neku godinu. Očigledno ljudski rod još nije dostigao prirodni limit dužine života, a prema prognozama prosečna starost muškaraca će 2060. iznositi 84,5, a žena 89 godina.

Međutim, društveno-ekonomski razvoj i „evolucija“ nisu uspeli da nas pripreme za život posle šesdesete, a posebno u tzv. četvrtom dobu, kako savremena nauka naziva period u kom se nalaze ljudi stariji od 85 godina. Produženje životnog veka i posledice do kojih bi došlo ako se planeta prepuni starima donosi brojne ekonomske, naučne, moralne, pa i filozofske dileme. Kako će, na primer, izgledati servisiranje penzija 2050. kada broj ljudi starijih od 60 godina poraste na dve milijarde (među njima 400 miliona starijih od 80 godina), premašujući broj dece mlađe od 14 godina? Hoće li se penzioneri naći u situaciji koju je hrvatski filozof Srećko Horvat, citirajući jednog starijeg gospodina, opisao rečima: „Ja možda ne znam šta je internet, ali vi nećete znati šta je penzija.“

Kako će zdravstveni fondovi opsluživati obolele od Alchajmerove bolesti, najgoreg oblika demencije koji će, prema tvrdnji istraživača Univerziteta Džons Hopkins u SAD, poprimiti razmere globalne pandemije? Ako jedna Švajcarska, sa bruto društvenim proizvodom po stanovniku od preko 80.000 dolara, već danas na obolele od ove bolesti troši oko 6,3 milijarde franaka godišnje, koliki će biti taj trošak 2050. kada će, kako se procenjuje, broj obolelih od Alchajmera u svetu narasti na 100 miliona? Ako bi sve zemlje za ovu bolest izdvajale po “švajcarskom“ modelu, u proseku 1,5 do 2 odsto BDP-a, lečenje i zbrinjavanje obolelih od Alchajmera 2050. bi svetsku ekonomiju koštalo kao 50 bruto društvenih proizvoda Srbije ili čitav BDP Velike Britanije koji je u 2013, prema podacima Svetske banke, iznosio blizu 2.500 milijardi dolara. Da li je to izvodljivo?

Ekonomisti tvrde da nije. Tako nobelovac Pol Krugman ubrzano starenje stanovništva poredi sa stanjem karakterističnim za države u ratnom stanju, dodajući da je ovako dramatična situacija u direktnoj korelaciji sa trenutnim ekonomskim problemima sa kojima se suočavaju i najrazvijenije zemlje. Za razliku od ostalih naučnika, ekonomisti tvrde da je aktuelnije pitanje da li, a ne kako produžiti životni vek. Pojedinci čak smatraju da jedna od posledica radikalnog povećanja životnog veka može biti stvaranje gerontokratije – ostarele bogate elite koja poseduje svu moć i položaje u politici, finansijama i nauci, a što bi moglo dovesti do stagnacije društva i marginalizovanja mlađih generacija. No, čak i da je tako, to nikako ne znači da iskustvo i mudrost ljudi u trećem i četvrtom životnom dobu ne zavređuju pažnju i poštovanje. Pod uslovom da ih ne zadesi košmar demencije.

Alchajmer

Kada je nemački neuropatolog i psihijatar Alois Alchajmer opisao prvi slučaj bolesti, koja danas nosi njegovo ime, verovatno nije ni slutio da će u 21.veku svaka druga osoba preko 85 godina bolovati od te tada retke bolesti, te da će Alchajmer zauzimati drugo mesto na listi oboljenja od kojih ljudi najviše strahuju, odmah iza malignih tumora. Kako se struktura stanovništva u razvijenom delu sveta pomera ka starijoj populaciji, 21. vek će zasigurno biti vek masovnog zaborava, kaže dr Dimitrije Krstić, student generacije Biološkog fakulteta u Beogradu 2004. koji je, kao naučni saradnik Instituta za toksikologiju i farmakologiju Univerziteta u Cirihu, učestvovao u nekoliko istraživanja o Alchajmeru.

„Alchajmerova bolest je do pre 20-30 godina predstavljala retku bolest, pa je shodno tome sve do nedavno mogla da se sa sigurnošću dijagnostikuje samo posle smrti i disekcije moždanog tkiva. Razvitkom senzitivnih psiholoških testova i merenjem nivoa toksičnih proteina (A-beta peptida) u cerebrospinalnoj tečnosti (likvoru), danas smo u mogućnosti da predvidimo sa 90 odsto sigurnosti da li će sredovečna osoba bez vidljivih simptoma za 5-10 godina oboleti od Alchajmerove bolesti ili ne. Međutim, koliko je etički raditi test za bolest za koju nema leka ili terapije, a koja se razvija godinama, ako ne i decenijama, pre nego što se pojave prvi simptomi, stvar je debate u medicinskim krugovima“, kaže Krstić.

Uporedo sa munjevitim povećanjem broja obolelih (na svakih desetak sekundi jedan novi bolesnik ili oko 10.000 obolelih dnevno) u svetu se obavlja više od 700 istraživanja u kojima naučnici pokušavaju da pronađu lek protiv Alchajmerove bolesti. Neretko dešava se da kod eksperimentalih miševa dođe do ohrabrujućeg poboljšanja, ali kad se pređe na ljude po pravilu pomaka nema. Koliko se miliona dolara ili evra izdvaja za ova istraživanja, nije poznato. Ali zna se da je po velikim finansijskim sredstvima neophodnim za zbrinjavanje obolelih demencija jedna od najzahtevnijih bolesti današnjice. U Istraživanju o potrebama za Dnevnim centrom za dementne u Beogradu, rađenom u okviru projekta ”Ne zaboravimo mi one koji zaboravljaju“, autori mr Nadežda Satarić i dr Aleksandra Milićević-Kalašić navode da u SAD troškovi lečenja svakog bolesnika od Alchajmera iznose oko 45.000 dolara godišnje (ukupno 225 milijardi dolara), a u Velikoj Britaniji oko 54.500 funti ili 5,5 milijardi funti godišnje. Prema procenama broj obolelih u SAD će sa sadašnjih pet do 2050. narasti na 16 miliona, dok će se troškovi njihovog zbrinjavanja približiti cifri od hiljadu milijardi dolara.

U Srbiji, po prosečnoj starosti stanovnika jednoj od najstarijih zemalja Evrope i sveta (po popisu iz 2011. starijih od 65 godina ima 1.250.316, a među njima je 6-10 odsto dementnih), u 2008. za lečenje ove bolesti država je izdvojila celih 3.680 evra. Autori istraživanja o potrebama za Dnevnim centrom za dementne u Beogradu navode da će se po nekim predviđanjima izdvajanja razvijenih zemalja za lečenje i zbrinjavanje obolelih od Alchajmera do 2050. uvećati na najmanje 6,9, a najviše 10 odsto BDP-a. Ali hoće li država hteti da izdvaja tolika sredstva, veliko je pitanje.

„Već sada Amerika je demencije izuzela iz sistema mentalnog zdravlja, ali je profesionalna javnost ukazala da je to greška. I u Velikoj Britaniji su pokušali da psihogerijatriju rasformiraju i da se starije osobe ’leče’ sa ostalima, ali su zahvaljujući članku u Tajmsu odbranjeni i pacijenti i profesija. Iako se u današnjem sistemu vrednosti sve se meri kroz potrošnju,  novac nije jedini faktor koji može da određuje o ljudskom životu bez obzira šta mi o njemu mislili. Šta mi o svemu tome znamo? Vrlo malo. Tu je prostor za optimizam jer imamo još mnogo toga da saznamo o ovim bolestima“, kaže dr Aleksandra Milićević-Kalašić, neuropsihijatar iz Gradskog zavoda za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje.

Ne leče, a zarađuju

Izvesno je da čak i najbogatije zemlje, poput SAD i Velike Britanije, neće moći da se izbore sa pandemijom Alchajmera i da će, na razne načine, pokušati da izbegnu ili umanje vrtoglavi rast troškova za lečenje ove bolesti. Otuda bi pronalazak efikasnog leka za Alchajmer za svetsku ekonomiju dugoročno predstavljao jednu od najprofitabilnijih investicija. Nadu da je tako nešto moguće početkom ove godine podgrejali su naučnici sa Stenford univerziteta koji tvrde da je put do leka jednostavno podizanje imunog sistema. Oni su otkrili da nervne ćelije odumiru zbog toga što druge ćelije, zvane “mikroglija”, zadužene za čišćenje mozga od virusa i bakterija, ne urade svoj posao. Te ćelije funkcionišu dobro u mladosti, ali kako godine prolaze, protein EP2 ih sprečava da obavljaju posao kako treba. Blokiranje ovog proteina omogućuje ćelijama “čistačima“ da ponovo nesmetano obavljaju svoj posao i uklone lepljive plakove koji oštećuju nervne ćelije kod obolelih od Alchajmera. Naučnici sa Stenforda uspeli su da obolelim miševima povrate pamćenje blokiranjem proteina EP2, pa čak i da genetskim inžinjeringom naprave miševe koji uopšte nemaju pomenuti protein pa tako nisu ni mogli da razviju bilo kakav oblik demencije.

„Treba znati da je Alchajmer smrtonosna bolesti i da pacijent umire za pet do 10 godina od dana dijagnoze. Kao genotoksikolog i neko ko se dugi niz godina bavi istraživanjima Alchajmera znam da je ova bolest posledica ubrzanog starenja. Ali danas se procesi ubrzanog starenja prikrivaju lekovima i naravno dolazi do povećanja svih degenerativnih bolesti posle 60 godine života. Kako sam 20 godina radio u farmaceutskoj industriji znam da je zarada na Alchajmeru velika bez obzira na nedostatak efikasnog leka. Ipak, mislim da teškoće u pronalaženju leka nisu rezultat neke zavere, već činjenice da su istraživači usmereni na posledice, a ne na uzrok bolesti. I zato toliki broj kliničkih istraživanja propada. Lično sam optimista i verujem da će lek biti pronađen jer će za 35 godina sve tehnologije napredovati deset puta“, kaže dr Vladan Bajić, naučni savetnik Laboratorije za radiobiologiju i molekularnu genetiku Instituta za nuklearne nauke „Vinča“.

Ali šta će biti ukoliko se lek ne pronađe? Do kraja ovog veka blizu pola milijarde ljudi na planeti, koji će do tada oboleti od Alchajmera, vegetiraće na teretu zajednice i svojih porodica. Kako će izgledati naša civilizacija ako nekoliko procenata ljudi bude živelo bez emocija i mogućnosti da obavljaju najbanalnije radnje po kojima se razlikujemo od životinja? Kako ćemo pravdati enormne troškove njihovog zbrinjavanja ako se generacije mladih i onih najproduktivnijih, pripadnika srednje generacije, budu borile za golu egzistenciju, sa sve manje motiva da učestvuju u produžetku ljudske vrste? Hoće li se time otvoriti prostor za postavljanje pitanje smisla ljudskog postojanja, a posebno smisla produžetka životnog veka po svaku cenu?

„Svako želi dug život. Ali niko ne želi da bude star“, pisao je autor „Guliverovih putovanja“, irski književnik Džonatan Svift. Ali koja je svrha dugog života ako bismo, kako tvrde naučnici, posle 120 godina svi oboleli od Alchajmerove bolesti. Nije li smislenije težiti pre svega poboljšanju kvaliteta života, da se relativno zdravo i sadržajno živi i sa 70 i 80 godina. Ko je taj što svesno i iskreno želi da prevali stotku, a da poslednjih dvadesetak godina provede kao biljka, nepokretan u krevetu, zlostavljajući one do kojih mu je najviše stalo? I konačno, koliko je uopšte čovek zaslužio dug život ako se prema drugim živim bićima, biljkama, životinjama i ostalim ljudima, ponaša sa sve manje empatije, bahato dovodeći u pitanje opstanak čitave planete?

Ima li smisla

Dr Dragana Dinić, sociolog, naučni saradnik Instituta za političke studije, smatra da su problemi starenja kod nas složeniji iz mnogo razloga: zbog dugotrajne ekonomske krize, neodrživosti postojećeg penzionog sistema i visoke nezaposlenosti, političkih turbulencija, velikih migracija, nedostatka servisnih kapaciteta za starije i zdravstvenih kapaciteta itd.

„Veoma je ejdžistički postavljena teza da će stari i dementni biti teret društva i porodice. To se isto može reći i za slepe, paraplegičare distrofičare, obolele od retkih bolesti, teške narkomane, obolele od raka, obogaljene u saobraćajnim nesrećama i ratovima i sl. Svi govore o idealnom društvu u kom ima mesta za sve, o toleranciji i solidarnosti. Jesu li to samo fraze koje smo morali da ratifikujemo u brojnim konvencijama?! Da li je alternativa vraćanje lapota i afirmisanje eutanazije, za one koji postanu ’balast’ društva“, pita se dr Dinić.

Ona ističe da ne treba zaboraviti da su kod nas stari – penzioneri većinski deo društva sa sigurnim prihodom od kog žive i drugi članovi njihovih porodica, da su stariji po pravilu vlasnici zemlje, stambenih objekata, akcija i pokretne imovine. Briga o starima je, kaže naša sagovornica, područje gde mlađi imaju šansu da se zaposle (zdravstvo, domovi starih, servisne usluge za pomoć starima…), pa stoga stariju populaciju možemo posmatrati i kao izvor prihoda i kao razvojnu šansu.

„U Srbiji najveći teret zbrinjavanja dementnih podnose članovi porodice, a udeo države je minoran. I tako će zadugo i ostati“, kaže dr Dinić i dodaje: „Ne zaboravite, život je mio, ma kakav bio! I u logoru, zatvoru, bolesti, bedi…“

Teško da ova poruka može utešiti one koji neguju obolele od demencije, a koji su, prema Istraživanju o potrebama za Dnevnim centrom za dementne u Beogradu, zbog stresa i pada imuniteta dva do tri puta skloniji depresiji i znatno podložniji obolevanju od niza drugih bolesti. U anketi za potrebe ovog istraživanja, na pitanje kako negovanje obolelih utiče na njihov lični život, negovatelji su najčešće odgovarali: iscrpljujuće – fizički, psihički, finansijski; uništavajuće, nepodnošljivo, tužno, depresivno; stalna obaveza bez napretka; umor, zanemarivanje sopstvenog lečenja, sna, druženja, potreba… Baš ta činjenica da najveći teret zbrinjavanja obolelih od Alchajmera preuzima porodica, za dr Vladana Bajića je dokaz da još ima prostora da se dokuči smisao ljudskog življenja. A dr Aleksandra Milićević-Kalašić kaže: ”Manje sebičnosti i  malo više razumevanja prema bližnjima, jedini je spas u godinama koje su pred nama.“

Naši sagovornici, očigledno, ne ostavljaju mesto za pitanje: sme li se odustati, reći „ne mogu više“. A pitanje je, ma koliko grubo, ljudsko. Bilo bi lepo kada bi jedini odgovor bio: Ne! Ali svet u kome živimo daleko je od idealnog, a takvim ga činimo mi – ljudi. Večno razapeti između dobra i zla u sebi, očišćeni od mnogih vrlina, sve manje smo spremni da se istinski, bez ostatka žrtvujemo. Možda nas je zato, umesto sna o dugom životu, i stigla kazna sveopšteg zaborava.

Branislav Krivokapić