Ivan Nikolić: Kina – ekonomska čuda su moguća (Akter magazin)

Kineska ekonomija i njen društveno-politički razvoj poslednjih godina su jedna od najpopularnijih područja istraživanja svetske akademske zajednice. Njen uzlet ne samo da je nadmašio očekivanja međunarodne zajednice, već je iznenadio i same kineske zvaničnike. Sasvim normalno, ako znamo da je u periodu od 1978. do 2010. agregatna vrednost BDP-a, posmatrano u stalnim cenama, uvećana za oko 19 puta. Već 32 godine prosečna godišnja stopa rasta BDP-a iznosi 9,9%. BDP po stanovniku godišnje je realno rastao 8,7% i tokom ovog perioda uvećan je 13,5 puta. Kina je posle SAD-a, merena vrednošću BDP-a, druga najmoćnija ekonomija u svetu, a u 2009. je od Nemačke preuzela i lidersku poziciju u izvozu.

Globalna finansijska kriza koja je nokautirala najrazvijene ekomije sveta Kinu jedva da je okrzla. U 2009. rast BDP-a je opao na 9,1%, ali je lane opet završio u dvocifreno zoni, 10,3%). Uz nešto niži obim robne razmene, opšti trend industrijalizacije i urbanizacije i dalje je stabilan i neprekinut. To su najbitniji razlozi zašto kineska stopa rasta i njena razvojna dostignuća zaslužuju superlativ “ ekonomskog čuda” koje mu najčešće i dodeljuju strani istraživači.

Na moju sreću, u jula ove godine sam kao gost kineske vlade imao privilegiju da posetim ovu čudesnu zemlju i da se na licu mesta upoznam s prethodnim dostignućima. Prvo smo posetili, Peking, administrativni, politički i kulturni centar zemlje, a potom i Gvandžou i Fošan, industrijske centre na južnoj obali koji su u neposrednoj blizini Hong Konga. Recept misterioznog uspeha naravno da nismo dobili, ali ne mari. Ekonomiju od sada makar bolje razumem, s tim da sam ubeđen da bi slična poseta okrepila i naše političare koji bi napokon saznali kako se u stvarnosti manifestuje stope rasta od 10%, ili industrijske proizvodnje od 15%. Kako izgleda kada se projekti izvršavaju u roku, kada se neboderi u nizu grade u svakom gradskom kvartu ili kako izgleda grad u kom se, na primer, proizvode polovina svetske proizvodnje kamera i foto aparata.  U ovom tekstu želim da jedan deo impresija podelim i sa vama.

Dokle se stiglo…

2011. je prva godina primene novog, sada već dvanaestog po redu, petogodišnjeg plana razvoja. Fokus je na sledećih osam zadataka: (1) Preusmeravanju težišta razvoja od izvoza i sektora razmenjivih dobara ka domaćoj tražnji, posebno ličnoj potrošnji i razvoju usluga (dakle, potpuno suprotno stremljenju ostatka sveta); (2) Rastu životnog standarda građana i adekvatnom sistemu javnih usluga i socijalne zaštite; (3) Jačanju regulacije i nadzora u domenu cena te ostvarivanju cenovne stabilnosti (godišnja inflacija je relativno visoka i kreće se oko 6%); (4) Boljoj zastupljenosti poljoprivrede i ruralnih oblasti; (5) Optimizaciji obrazca regionalnog razvoja uz balansirani razvoj i rast stepena urbanizacije (razlike u nivou dohotka urbanog i ruralnog stanovništva dostižu 10:1); (6) Primeni programa i mera za smanjenje emisije štetnih materija uz porast energetske efikasnosti; (7) Snažnijoj posvećenosti rešavanju reformskih problema uz uvećanje podsticaja ekonomskom i društvenom razvoju; i (8) Doslednoj implementaciji dobitne strategije otvaranja i širenja međunarodne ekonomske saradnje.

Ove godine se očekuje realni rast potrošnje od 16%. Veliki napor je usmeren ka podešavanju distribucije dohotka, ekspanzivnom trošenju tekućih izdataka budžeta, subvencijama farmerima i najsiromašnijem urbanom stanovništvu. U ruralnim delovima zemlje kupovina uređaja za domaćinstvo takođe je subvencionisana,  a građani se podstiču i da kupuju energetski efikasne proizvode. Trgovine se standardizuju. Modernih trgovinskih radnji je sve više, a popravljaju se i prava potrošača.

S druge strane, javne investicije ostaju glavna poluga strukturnog prilagođavanja. Procenjuje se da bi rast fiksnih investicija ove godine mogao dostići 18%. Njihov obim se racionalizuje uz popravljanje investicione strukture. Kapitalni izdaci budžeta centralne države su usmereni ka stanogradnji za najsiromašnije (izgradiće se 30 miliona stanova do 2015); razvoju vodne komunalne i poljoprivredne infrastrukture; izgradnji obrazovnih, zdravstvenih i socijalnih ustanova; podsticanju inovacija; ekološkoj zaštiti, energetskoj efikasnosti i smanjenju emisije štetnih materija; te ekonomskom i socijalnom razvoju centralne i zapadne Kine, posebno Tibeta. Ozbiljno se radi na ohrabrivanju privatnih investicija. Ukoliko preduzeća ispune jasno propise uslove vlada im nadoknađuje deo troškova, ali i destimuliše nasumičan i nekontrolisan razvoj energetski intenzivnih sektora kao i onih koji štetno deluju na prirodnu sredinu.

Zavisnost od multinacionalnih kompanija

Kina je i dalje zavisna od multinacionalnih kompanija u pogledu visokih tehnologija. Oni su vlasnici znanja i veština, a u Kini pronalaze odlične uslove za poslovanje i jeftinu radnu snagu za sklapanje svojih proizvoda. To je osnovni razlog zašto je, primera radi, profitna stopa u digitalnoj industriji samo 5%. U zavisnosti od proizvodnje, između 20% i 40% prodajnih prihoda se transferiše multinacionalnim kompanijama koje očigledno pokupe sav kajmak. Strane kompanije takođe nose i izvoz, što Kinu stavlja u pasivnu poziciju.

Domaća tražnja postaje glavni motor rasta, a ne izvoz.  Sudeći prema strukturi potrošnje, srednja klasa je sve brojnija i bogatija. Eksplozivan rast domaće tražnje je, pri apresijaciji juana (za poslednjih godinu dana juan je nominalno ojačao prema dolaru  za oko 5%, a realno preko 10% uzimajući u obzir relativno visoku inflaciju) već toliko istanjio suficit u robnoj razmeni sa inostranstvom da je tokom leta ove godine bilans bio gotovo uravnotežen. Međugodišnja stopa rasta uvoza u avgustu je premašila 30%, i za oko 5 procentnih poena brže raste u odnosu na izvoz.

Iako je dohodak po stanovniku i prosečna plata statistički i dalje niža nego u Srbiji moj subjektivni utisak boljeg standarda ipak preteže na kinesku stranu. S rezervom, naravno, jer nisu Peking, Šangaj, ili Gvandžou Kina. Ali nije ni Beograd Srbija. Posebno kada se šetate ulicom Pekinga u kojoj su salone načičkali proizvođači najluksuznijih automobila na svetu, počev od Rols Rojsa, do Ferarija, Aston Marina ili Maseratija i Lambordžinija. I sa dohotkom po glavi stanovnika od oko 7,6 hiljada dolara (PPP kurs) Kini je, upravo zbog brojne populacije, bilo dovoljno da zauzme drugo mesto na svetskoj listi najvećih potrošača luksuznih proizvoda, odmah do Japana.

Sa rastom životnog standarda eksplodirala je tražnja za automobilima.

Broj automobila u velikim gradovima je već narastao do nivoa kada uobičajene saobračajne gužve, dodatno intenzivirane tokom jutarnjeg i popodnevnog špica, stvaraju utisak potpunog haosa. Međutim, da biste vozili automobil u Pekingu novac je samo potreban ali ne i dovoljan uslov. Neophodno je da imate najpre dovoljno sreće. Grad Peking je od ove godine rešio da limitira broj novih automobila na 240 hiljada, tako što mesečno na lutriji dodeljuje tek 20 hiljada novih registarskih tablica. Ni blizu aktuelnoj tražni jer je samo u januaru za tablice apliciralo više od 210 hiljada građana. Do sredine godine broj onih koji su želeli da registruju novi automobil premašio je 700 hiljada. Kako u ekonomiji obično biva odluke iz domena javnih usluga generišu i neke negativne eksterne efekte. Akcija gradskih vlasti je povećala cenu polovnjaka  do nivoa da je za pasata starog pet godina potrebno platiti gotovo isto kao i za nov model.

Kina, nova supersila

Jaz između agregatne vrednosti kineskog i američkog BDP-a sužavao tokom godina sledećim intenzitetom. U 1978. godini faktorom 4,37, zatim faktorom 1,86 u 2000. odnosno 1,06 od krizne 2008. do danas.  Ako bi se postojeći odnos zadržao i narednih godina Kina bi u tom slučaju prestigla SAD čak i pre 2020.

Izabrani ekonomski indikatori, Kina i svet 1978-2020.

	1978	1990	2000	2005	2010	2020
BDP, tekuće cene
Rang	10	11	6	4	2	2
% svetskog	1,7	1,6	3,8	4,9	10	n.a.
BDP, PPP kurs
Rang	4	3	2	2	2	1
% svetskog	4,9	7,8	11,8	15	18	22
Ivoz i izvoz
Rang	29	16	8	3	2	2
% svetskog	0,9	1,7	3,6	6,7	10	>15
Devizne rezerve	40	7	2	2	1	1
Naučno-tehnološki rang	n.a.	n.a.	5	3	3	2

Izvor: Hu Angang (2011), China in 2020: A New Type of Superpower, The Brookings Institution- Washington.

Treba napomenuti da je deo stručne javnosti relativno rezervisan u pogledu kineskog uspeha. Na zapadnu, su popularni su i tzv. kino skeptici koji šire priču o “kineskom BDP balonu” ili “teoriji kineskog kolapsa”. S druge strane, uspeh kineskog političkog, ekonomskog i društvenog razvoja izazvao je veliku zabrinutost zapada i na ideološkom planu. Sve se glasnije čuje da je Kina najveći potencijalni ideološki konkurent liberalno demokratskog kapitalizma od raspada SSSR-a.

Dramatična transformacija Kine je, bez daljnjeg, otvorila brojna pitanja: Koliko brzo Kina raste? Da li je rast održiv? Koja je razlika između ekonomija Kine i ostalih razvijenih zemalja, poput EU, SAD, Japana? Da li Kina postaje nova supersila? Ako je tako, kako će to promeniti svetski ekonomski i politički poredak?

Gde su počeci?

Kineski ekonomski uzlet je otpočeo 1978. pod vođstvom Deng Siao Pinga, implementacijom reformi i politike otvaranja koja je imala za cilj smanjivanje ekonomskog zaostatka za razvijenim zemljama. Istorijski posmatrano Kina je sredinom prošlog veka bila u teškom razvojnom škripcu. Pripadala je najsiromašnijim zemljama i po ekonomskim i po društvenim indikatorima razvoja. Ali to je nije sprečilo da krene u ambiciozan program industrijalizacije, urbanizacije i modernizacije. Tokom 1950-ih i 1960-ih najpre je dostignut elementarni nivo industrijalizacije ali i uspostavljen relativno celovit nacionalni industrijski i ekonomski sistem, čime je popločan put budućeg dinamičnog razvoja.

Do 1978. značajno su unapređeni indikatori kvaliteta života: smanjena je stopa nepismenosti na 33% (sa čak 80% u 1949), povećan je kvalitet obrazovanja, delom i zdravstvene zaštite… Kao i kod drugih komunističkih zemalja kreirano je društvo solidarnosti i ravnopravnosti. Ipak, ove vrednosti se „ne mažu na hleb“. Sve do 1978. Kina primenjuje sovjetski model rasta, forsirajući razvoj teške industrije, a svi Maovi pokušaji slabljenja „dogmatizma“ sovjetskog modela ostaju bez rezultata. Te godine prema istraživanju Svetske banke ispod apsolutne linije siromaštva u Kini je živelo čak 490 miliona ljudi.

Izvori kineskog privrednog booma često su se menjali. U fazi planske privrede (1952-1977) prosečna stopa rasta BDP-a iznosila je 6,1%, ali uz velika kolebanja (npr. tokom reformi nazvanih „Veliki iskorak“ 1958. godine umesto dodatnog ubrzanja zemlja zapada u tešku krizu; 1961. i 1962. zabeležen je pad BDP-a od 27,3% i 5,6%, respektivno, a do 1965. BDP je smanjen kumulativno za 41% u odnosu na 1958. godinu). Ipak, u prvom petogođu, 1952-57 privreda je rasla u proseku 9,2% godišnje. To je prvi jasan dokaz visokog privrednog potencijala ali i predznak budućeg uzleta. Mao 1966. promoviše i tzv. „Kulturnu revoluciju“ ali i ona negativno utiče na ekonomski rast.

Glavni faktor proizvodnje sve do 1977. je kapital. Njemu se duguje preko 75% privrednog rasta, dok su znanje i zaposlenost generisali 20%, tj. 13% rasta, respektivno. Ukupna faktorska produktivnost (TFP) u ovom periodu je negativna. Prema tome, najbitnije obeležje planskog perioda bilo je ekstenzivno korišćenje kapitala uz vrlo nisku ekonomsku efikasnost (TFP).

Druga razvoja faza koja obuhvata reformu institucija i politiku otvaranja otpočela je 1978. i traje do danas. Dinamičan privredni rast se tokom ovog perioda najviše duguju rastu TFP (46%), dok je kapital smanjio udeo na oko 39%. Doprinos humanog kapitala i zaposlenosti je takođe snižena, na oko 7% i 8%, respektivno.

Kako je TFP tako značajno porasla nakon reformi i otvaranja?

Odgovor na ovo pitanje zahteva usvajanje nove perspektive jer čisto ekonomsko objašnjenje nije dovoljno. Kulturna revolucija, koja je u Maovo vreme tretirana kao greška, u stvari je temelj uspeha Dengove ekonomske reforme. Kineski model reformi razlikuje se od drugih zemalja i ne može se tumačiti pomoću postojeće ekonomske teorije rasta. Kinezi se odnose prema njihovom konceptu reformi kao modelu emancipacije uma, koji generiše inovativni-pristup svakodnevnim promenama. To je najbitnije obeležje kineskih reformi. Emancipacija uma i konceptualne promene oslobođene Dengovim reformama su kao moderni modeli rasta zasnovani na idejama, kod kojih su ideje (znanje, iskustvo i inovacije) najbitniji inputi proizvodnje s rastućim prinostima. Ideje su, s druge strane, poslužile i kao katalizator promene u razmišljanju ljudi, oslobađanjem njihovih produktivnih i kreativnih kapaciteta.

Naglašavam da reforme nisu nametnute spolja već su nastale pre kao odgovor na unutrašnje i spoljne izazove. Pokrenute su, vođene i unapređivane od strane političkih lidera ambiciozno i svom snagom.

Po čemu se kineske reforme i otvaranje razlikuju od reformi istočno Evropskih zemalja? Prvo, Kina je uspojila metod duhovnog preobražaja ljudi umesto „zamene celokupnog krivotoka u organizmu“. Kineski lideri su postigli poličiki konsenzus i pokrenuli pokret emancipacije svetsti pojedinaca i unutar i izvan partije, pripremivši javnost na bolne reforme i ostvaranje zemlje.  Pristup je dijametralno suprotan u odnosu na uporedive zemlje jer je u njima reformski paket obuhvatao istovremenu ekonomsku i političku tranziciju. Nova politička elita, bez iskustva a često i znanja euforično je obećavala bolji život, i to odmah.

Deng je promenio Kinu služeži se jednostavnim inovacijama. Prva je nadaleko poznata kao mačka teorija. Pragmatičan lider, ne mari da li je mačka crne ili bele boje sve dok hvata miševe. Druga inovacija je teorija o istini i činjenicama. Slobodna interpretacija bi značila da ne treba robovati nadređenima ili propisima; poslušnost zavređuju samo istine i činjenice. Treća je teorija istraživanja, što bi u modernoj ekonomskoj teoriji odgovaralo pristupu pokušaja i grešaka. Ona praktično znači da se reforme moraju izvršiti, ali bez srljanja; složeni problemi traže pravi odgovor. Ekonomska teoriji prepuna je različitih postulata, a Kinezi su tokom reformi sučelili mnoge, bez ikakvih predrasuda.

Za kraj treba reći da je dinamičan privredni rast praćen je neverovatno visokom stopom domaće štednje, koja je i najbitniji izvor finansiranja domaćih investicija. Stopa domaće štednje je poslednjih godina iznad 50% (npr. u SAD je oko 14%). Štednji su podjednako skoni i građani i preduzeća, u meri koja je teško objašnjiva. Zbog toga ne čudi što je udeo investicija već sredinom prošle decenije premašio 40% BDP-a (realna stopa rasta fiksnih investicija u periodu januar-avgust ove godine u odnosu na isti lanjski period je oko 16%).

Paralela sa dinamičnim posleratnim industrijalizacijom Srbije

Srbije je u prve tri decenije posle II sv. rata zabeležila vrlo dinamičan razvoj, praćen snažnom industrijalizacijom. Stopa rasta industrije u ovom periodu u Srbije je iznosila 9,4% prosečno godišnje, tako da je njen obim do kraja 70-ih povećan za čak 14 puta. Međutim, uprkos dinamičnom rastu, industrija ni na svom vrhuncu (kraj sedamdesetih godina) ne uspeva da dostigne viši stepen razvijenosti. Jedan od najuočljivijih manifestacija ekstenzivnog razvoja ogledao se u prekomernom zapošljavanju i sporom rastu produktivnosti rada. Pri tome, javio se potpuni raskorak između ostvarenja vrlo intenzivnog investiranja i sklonosti štednji. Jaz između održavanja visokog obima investicija i sredstava koja su firme (tada OUR-i) formirale za njihovo finansiranje popunjavan je već od sredine sedamdesetih pretežno inostranom štednjom, zaduživanjem u inostranstvu, kao i štednjom domaćeg stanovništva. Sklonost zaduživanju industrijskih preduzeća će narednih godina dramatično rasti, što će povratno delovati na potpuno poništavanje njihove štedne sposobnosti. Napregnuto finansiranje tekuće aktivnosti i razvoja, uz neprekidno veliku finansijsku zavisnost od banaka, predstavlja najbitniji uzrok nestabilnosti industrijskog sektora koji će s mnogo jačim negativnim efektima delovati u narednoj deceniji. Osnovni uzroci niske štedne sposobnosti locirani su u vrlo niskoj produktivnosti rada, neracionalnoj proizvodnji te nedovoljnoj efikasnosti investicija. Pri opadajućoj efikasnosti investicija, u izvesnom vremenskom razmaku mora doći do opadajuće štedne sposobnosti. Kina je trenutno završava fazu ekstenzivnog investiranja u kapitalne infrastrukturne projekte koji su visoko efikasni. Nepoznato je na koji će način zadržati visoka investiciona efikasnost kada se ova razvojna faza iscrpi.