Ivan Nikolić: Kada i MMF pokaže zube (CORD magazin)

Naizgled neočekivano, u kratkom vremenskom periodu krupne nepovoljne vesti po domaću ekonomiju prosto sustižu jedna drugu.

Nakon zastoja u procesu evropskih integracija, odlaganjem dobijanja statusa kandidata za EU zbog dobro poznatih razloga vezanih za „Kosovo“, Srbiji je sredinom decembra dodeljena i prva javna opomena od strane MMF-a. Bord direktora je, najpre, diskretno odložio izjašnjavanje o prvoj reviziji aranžmana iz predostrožnosti koji je Srbija sklopila dva meseca ranije sa tom vodećom svetskom finansijskom institucijom, da bi samo dve nedelje kasnije i zvanično potvrdio svoju odluku. Gotovo istovremeno, centrala US Steel-a u SAD najavila je da će krajem januara odlučivati o sudbini smederevske železare zbog loših poslovnih rezultata, prouzrokovanih globalnom ekonomskom krizom. Reč je o kompaniji od strateškog značaja za ekonomiju zemlje, njen platni bilans, prihode budžeta, prosperitet lokalne zajednice…

Nekako i previše slučajnosti. Međutim, sud o tome da li je pomenuti niz, kako to vole statističari da kažu, stohastički ili deterministički proces, ostavljam čitaocima. Neće nam biti ni prvi put da na svojoj koži osetimo Marfijev zakon koji glasi: „Šta god može poći naopako, poći će!“. S druge strane, možda su u pravu i oni koji tvrde da je ovde već reč o jasnim signalima međunarodne zajednice koja vlast u Beogradu baš pred izbore „pušta niz vodu“.

Zašto je za Srbiju u ovom trenutku zaoštravanja odnosa sa MMF-om najmanje potrebno?

MMF vrlo retko prekida već dogovoreni aranžman sa nekom zemljom ili odlaže njegovu redovnu reviziju.  Razlog leži u proceduri njegovog angažovanja. Naime, zemlja koja je u problemu mora MMF-u prvo da pošalje tzv. pismo o namerama, u kojem daje predlog plana i progama ekonomskih reformi koje namerava da implementira i na osnovu kojih konkuriše za finansijska sredstva. Zemlji se ništa ne nameće, niti MMF prisiljava bilo koga na saradnju. Prihvatanje i sprovođenje dogovorenih uslova koje MMF postavlja zato je i najbolja garancija da će, kod ozbiljnih država makar tokom trajanja aranžmana, biti obezbeđena ekonomska stabilnost što pozitivno psihološki utiče na odluke inostranih investitora.

Istovetna procedura je ispoštovana i prilikom sklapanja poslednjeg aranžmana iz predostrožnosti sa Srbijom. Uslove koje je Srbija krajem leta prošle godine predložila, a potom ih MMF i prihvatio bili su: striktno poštovanje fiskalnih pravila, sprovođenje ušteda na svim nivoima te nastavak sprovođenja strukturnih reformi u cilju unapređivanja investicione klime.

U tom smislu promena odnosa prema Srbiji je, na neki način, presedan. U vrlo korektnim međusobnim odnosima koji traju već više od 60 godina, a naročito intenzivnim u prethodnoj deceniji, ništa slično se nije događalo. Nešto napetije je, prisećam se, bilo tokom avgusta 2005. kada je MMF insistirao na sprovođenju reforme penzijskog sistema i privatizaciji rafinerija nafte, ali opet više kao deo opisanog procesa dogovaranja uslova za sklapanje tadašnjeg aranžmana do kojeg je ubrzo i došlo, ali ne i tokom njegove implementacije. Nema dileme da je i zbog toga u jednom delu domaće stručne javnosti preovladalo verovanje da je MMF poslednjih godina smekšao, da je benovalentan pregovarač koji puno ne zateže. Neki su čak išli toliko daleko da su MMF optuživali da je saučesnik u ekonomskoj propasti Srbije jer nikada nije imao krupnije primedbe uprkos vrlo slabim ekonomskim performansama koje je zemlja beležila.   

Ipak, MMF će pokazati zube i raspršiti sve ove iluzije 20. januara kada je iz njihove Kancelarije u Beogradu stiglo zvanično saopštenje da je došlo do odlaganja prve revizije aranžmana iz predostrožnosti jer nivo zaduživanja u budžetu za 2012. godinu premašuje dogovorene granice. Konkretno, izdavaje državnih obveznica i garancija i projektovana primena investicionih projekata za ovu godinu premašuje granice deficita i javnog duga predviđene programom. Jednostavnije rečeno, MMF je međunarodnoj finansijskoj javnosti poslao poruku da Srbija trenutno ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku.

Očekivane negativne posledice ove odluke su poznate: rast premije rizika zemlje, nepovoljnije finansiranje već visokog javnog i privatnog duga kao i budžetskog deficita, usporeniji priliv stranih direktnih investicija, veći pritisak na kurs dinara, preispitivanje započete ekspanzivnosti monetarne politike uprkos sve jasnijim dezinflacionim tendencijama. Negativne posledice, spregnute sa visokim eksternim rizicima praćenim stagnatnim projekcijama privrednog rasta EU za ovu godinu i još visokom neizvesnošću u vezi opstanka evro zone, zaista su neuporedive sa konkretnim zamerkama MMF-a o kojima smo putem medija upoznati poput nepredviđenih rashoda za navodnjavanje ili garancije za ulaganje u gasovod Aleksinac- Novi Pozar i još neke kapitalne investicije u Vojvodini. To nije vredno komentara. Nije bitno ni ko je krivac, da li Vlada ili MMF. Sada je najvažnije da se dogovor što pre postigne što bi obezbedilo nastavak aranžmana.

Za kraj treba znati još jednu činjenicu. Slično iskustvo sa MMF-om od evropskih zemalja imala je još jedino Bosna i Hercegovina kada joj je u avgustu 2010. zaustavljena isplata četvrte tranše, pošto nije ispunila neophodne uslove iz stend-by aranžmana. Sredinom prošle godine, istini za volju, prekinut je i 18-mesečni stend-by aranžman sa Kosovom, ali ovde i nije reč o potpuno suverenoj državi.