Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
O javnom dugu u Srbiji se dosta piše, priča i živo polemiše. U tome nema ničeg čudnog iz prostog razloga jer je to goruća tema još iz vremena SFRJ, da bi se raspadom SFRJ ovo pitanje konzerviralo, te se ponovo vratilo u medijski prostor početkom ovog veka sa Londonskim i Pariskim klubom poverilaca. Danas, javni dug sa svojom visinom od preko 19 mlrd EUR, i učešćem od 58,3% u bruto društvenom proizvodu(podaci Uprave za javni dug RS), zavređuje puno pažnje, i ona mu se svakako medijski i poklanja. Nažalost, na pogrešan način.
Prvi javni nesporazum koji je čini mi se politički generisan a tiče se pitanja ko se koliko zadužio. Pitanje je potpuno irelevantno, jer se neko može zadužiti i celih 19 mlrd eura za mesec dana, da bi recimo vratio ovih 19 mlrd EUR, te će stanje javnog duga narednog meseca biti ponovo 19mlrd EUR. Sa druge strane neko se na postojeće stanje od 19 mlrd može zadužiti 2mlrd EUR, za bilo koju svrhu a ne za vraćanje kredita, te će javni dug nakon tog akta biti 21 mlrd EUR. Dakle, jedino što je relevanto jeste koliki je javni dug bio recimo pre nekog perioda a koliki je sada.
Druga vrsta nerazumevanja potiče od potpune medijske nezainteresovanosti za ročnu strukturu našeg javnog duga. Koji % javnog duga su kratkoročne obaveze a koji % dugoročne obaveze? Kako se kreće omjer između dugoročnih i kratkoročnih obaveza u zadnjih nekoliko godina?
Umesto bavljenja ovim pitanjem mediji nas obaveštaju da je javni dug u odnosu na prošli mesec smanjen za x EUR. Šta to znači? Pa običan građanin koji ima recimo kreditnu karticu koju ne provlači u februaru a plati je u martu, pa je ne provuče u martu može konstatovati da su njegove obaveze u martu manje nego u februaru. Što ne znači da i dalje nisu veće nego recimo u junu prošle godine ili decembru prošle godine.
Sama valutna struktura našeg javnog duga je izuzetno nepovoljna jer samo 18,68% javnog duga otpada na dinarske obaveze,a budući da se ovde prihoduje u dinarima, postavlja se pitanje šta će se desiti sa javnim dugom ukoliko dođe do neke veće depresijacije dinara.
Sam Zakon o javnom dugu je dosta jasno napisan. U njemu se kaže i da država može garantovati recimo lokalnim samoupravama i drugim pravnim licima a za potrebe njihovog zaduživanja. Da li imamo registar tih garancija? Kolike su potencijalne obaveze po tom osnovu? Regresno pravo postoji a koliko je realno da država Srbija išta naplati od subjekta kome je bila garant.
Sadržaji Ugovora su takođe nedostupni, pa nije jasno kakve finansijske klauzule (covenants) sadrže sami Ugovori. Umesto toga napamet se priča o prevremenim otplatama, bez pominjanja kamata za prevremenu otplatu i drugih zaštitnih klauzula.
Javni dug je etimološki gledano javna stvar. Kao takav morao bi pre svega da se posmatra dublje, objektivnije i sveobuhvatnije. Jedino takvo posmatranje može otkloniti javne nesporazume. Koji nam svakako nisu potrebni.
Srbija apropo duga ima samo jednu nepovoljnost a to je nesmotrena potrosnja tj. odsustvo izgradnje infrastrukure.Sto se pak velicine duga tice tu se mozemo pouzdati na onu narodnu da dug nije zec da pobegne u sumu niti vrljika da se iskrivi a sigurno je i da nas nasi „prijatelji“ nece nanovo bombardovati zbog istog?
Eventualno mozda budemo morali da prodamo Vojvodinu i deo Sandzaka ali otom potom..
Veci je problem sa nasom buducnosti cinjenica da cemo tacno na vreme napraviti od Rusa neprijatelje pa ce nam se isti nakaciti na vrat naredne dve-tri decenije??
Mnogo veci problem od rocnosti duga, a to Sinisa i ne pominje su uzroci, a uzroci su posledica filozofije koja vlada u Srbiji. Upravo zbog vladajuce filozofije ova zemlja je vec decenijama u dubiozi. U ovoj zemlji se zivi od danas do sutra a pare pozajmljuju da bi se takvo stanje sto duze odrzavalo.
Najveci je, verovatno i neresiv problem, sto je oligarhija takav koncept nametnula celokupnom narodu. Lagodan zivot je osnovni i jedini cilj u ovoj zemlji i svako ko nesto MORA da radi, to dozivljava kao najveci kuluk. Ova zemlja i ovaj narod je zrtva sopstvene ideologije. Zato napredak nije moguc. Svugde u svetu je bitno koliko je telefona ili televizora proizvedeno, a u Srbiji je jedino bitno koliko imas procenata glasaca i koji je tvoj koalicioni potencijal. Zato je veliki javni dug. Evo, sad na radiju cujem da se sprema protest protiv novog zakona o radu i zakona o penzijama. E, zato je veliki javni dug. Ovaj narod hoce ovako i nikako drugacije.
Uzroci javnog duga su poznata stvar-prekomerna potrošnja, pa se ovaj uzrok može dalje raščlanjivati. Cilj teksta nije bavljenje uzrocima javnog duga, jer su oni poznati već medijska manipulacija temom javnog duga.
Kome su poznati uzroci javnog duga? 99 posto ljudi u Srbiji pojma o tome nema, niti ih zanima. A sto se tice medijske manipulacije, ona postoji za sve u ovoj drzavi, jer imamo netransparentnu vlast i novinare koji sluze rezimu. Mediji su u funkciji vlasti, zato tako i pisu. Ne postoji sloboda medija, a ni pojedinca. Dug je put do ozdravljenja.
Država nas zadužuje zarad prosperiteta koji će doći. Kako ne razumete?!?