Od kraja II svetskog rata bilo je preko 70 pokušaja modernizacije, s uspelo je samo 5!
Institucijonalna ekonomija se već nekoliko decenija trudi da objasni koji su to problemi koji se javljaju prilikom pokušja modernizacije i zasto su neuspesi toliko česti.

Sociolog Seymour Lipset je 1959te postavio modernizacionu hipotezu postavio preduslove i puteve modernizacije.  Potrebni
preduslovi:

1. Raspodela bogatstva u drustvu treba da bude što ravnomernija bez velikih socijalnih razlika.
2. Nivo obrazovanja građana mora da bude dovoljno visok, što viši to veće šanse za uspešnu modernizaciju.

Ove dve hipoteze se i dalje smatraju ispravnim i neophodnim preduslovom.

Postavilo se pitanje šta posle dali prvo ekonomski rast pa demokratske institucije ili prvo napraviti demokratsko društvo i institucije, a one će generisati rast. Međutim ekonomskim modeliranjem i analizom se doslo do toga da nijedan od ovih puteva
ne vodi do modernizacije države. Pojavila se jedna nepoznanica Čovek, on sprovodi modernizaciju i zbog njega se i sprovodi. Od ponašanja stanovništva zavisi dali će modernizacija uspeti.

Čovek

Kada pravimo planove razvoja, sve ide lako dok se ne pojavi faktor čovek onda sve postaje mnogo složenije. Još ako uzmemo u obzir da se čovek ne ponaša uvek racionalno, a često ima i drugačije interese, tada zadatak postaje skoro nemoguć. Otac
političke ekonomije Adam Smit je prvi uveo faktor čovek u analizu i opisao ga kao: egoistično, racionalno i maksimalno obaveštenim bićem. Teorija je takvog čoveka nazvala: Homo Ekonomikus i takav čovek se zadržao u ekonomskim modelimo
skoro 200 godina. Samo dali takav čovek postoji?

Institucionalna ekonomija je uvela u analizu dve pretpostavke u opisu čoveke:

1. Ljudi nisu bogovi, oni nisu sveznajuci i ne dobijaju informacije besplatno, ne poseduju neograničene kalkulativne
   sposobnosti, i ne mogu beskonačno rešavati optimizacione zadatke.
2. Ljudi su skloni kršenju pravila.

Herbert Simon je dokazao da se čovek uglavnom ponaša ograničeno racionalno, navešću nekoliko primera koji to potvrđuju. Odeš u samoposlugu da kupis jogurt, kupićeš onaj koji voliš, a ako ga nema uzećeš neki drugi. Nećeš rešavati optimozacioni zadatak, nećeš gledati koji se sve jogurti proizvode, kakva je cena, koliki su troskovi odlaska do samoposluge koja ga prodaje… To je samo kupovina jogurta ne vredi ulagati toliki trud.

Ali čovek se ponaša ograničeno racionalno i kad donosi najvažnije odluke u životu. Kako biramo životnog partnera? Da je čovek
racionalan on bi uzeo u obzir svih 3 milijarde osoba suprotnog pola i tražio idealnog partnera. Rešavao bi optimizacioni zadatak. Ali to tako ne ide, ljudi prvo isprobaju nekoliko slučajnih osoba suprotnog pola, postave nivo očekivanja i venčaju se sa prvom osobom koja ispuni ta očekivanja.

Pre dve godine je u sklopu socioloskog istraživanja napravljen interesantan eksperiment, ogled je izveden na ljudima oba pola
starosti 30-50 godina, a jedno od pitanja je bilo dali bi pristali da dobiju nova dokumenta gde bi bili 5 godina mlađi. Preko 60% je pristalo. Posledica je da bi ljudi vođeni ograničenom racionalnošću i skloni kršenju pravila, sami izveli penzionu reformu, radili bi 5 godina duže. Državama se sad otvaraju interesantne mogućnosti da koristeći ovako ponašanje ljudi, provedu mnoge
nepopularne poteze.

Kako ljudi donose odluke kad nemaju neograničene kalkulativne sposobnosti?

 

1. Koriste ograničenu racionalnost, biraju iz ponuđenih rešenja, zanemarujući ostale mogućnosti.
2. Koriste organsku racionalnost. Na primer kad ručaš prinosiš kašiku ustima, ne razmišljaš o tome ali usta nećeš
   promašiti. Sproveden je jedan ogled kada su tri grupe dobile zadatak da kupe stan, ponuđeno je mnogo lokacija, kvadratura, cena… Prva grupa je dobila 3h za resavanje, druga 1h, a treća 1h i stalno su joj smetali. Ispostasvilo se da
   je treća grupa najbolje rešila zadatak. Kada ekonomija otkrije kako funkcioniše organska racionalnost biće to veliki napredak za industriju marketinga.
3. Puna racionalnost, ako ste nekad kupovali auto ili neki skup predmet, skupljali ste informacije, idete na sajtove, uporedjujete ponude, ponašate se potpuno racionalno pri donošenju odluke. Samo to se retko dešava čovek uglavnom dejstvuje ili ograničeno ili organski.

Oliver Williamson je utvrdio da su  ljudi skloni da krše pravila, oportuno ponašanje. Čovek ne samo da nije bog nego nije ni anđeo.

Najbolji primer oportunog ponašanja je dao George Akerlof, čak je i srušio mantru liberalnih ekonomista da tržište sve reguliše. Pokazao je kako nekvalitetna roba istiskuje kvalitetnu, na primeru tržišta polovnih automobila u SAD. Svi polovnjaci su
lepo sredjeni, cisti, sve blista, na izgled ne možeš odrediti kvalitet vozila, tek kad ga kupiš i on crkne, posle 50km, vidiš šta si kupio. Dokazao je da loši automobili pobeđuju, Zašto? Pa zato što dobar automobil ne možeš kupiti po toj ceni, a ako počneš da se orjentišeš po ceni i lošim automobilima je lako podići cenu.  Na kraju na tržištu ostaju samo loši automobili.

Ovo je primer šta se dešava kada se kupac ponaša ograničeno racionalno, ne zna šta kupuje, a prodavac ortunistički, skriva informaciju o kolima.

Egoističko ponasanje, prodavac se ponaša po pravilima, a u svoju korist, najčešći tip ponašanja.

Altruističko ponašanje, pun je internet primera. Neko je skinuo film, preveo ga i stavio na net gde ga svi mogu gledati besplatno, Pirat čak rizikuje i zatvor ako ga uhvate, a nema nikakve materjalne koristi od svog rada. Ovaj vid ponašanja, u nekim oblastima,
daje ozbiljne ekonomske rezultate, doduse jos ne znamo kakve.

Oliver Williamson je pokušao da napravi novi model ljudskog ponašanja i to je na kraju ispala matrica 3 x 3.

Tip racionalnosti: puna racionalnost, organska i ograničena racionalnost.

Način ponašanja: egoističko, altruističko, oportuno

Dostojanstvo čoveka: znamo da ljudi mnoge stvari rade ili ne rade zbog osećaja dostojanstva, ali ne i kada i zašto. Ova kolona je za sada prazna.

Postoji još radova o ponašanju ljudi od kojih je najinteresantnija knjiga: Teorija prazne klase od Thorstena Veblena. On je ponašanje ljudi podelio u još nekoliko kategorija:

Inženjerski: kad pokušavamo nešto da proizvedemo

Varvarski (nazvao ga je još i bankarski) kad pokušavamo da nešto od nekoga otmemo.

Čovek nemajući neograničene kalkulativne sposobnosti, stalno mora da donosi rešenja. Kako on to radi? On sam sebi nameće pravila po kojima će se ponašati. Viblen je otkrio neka od tih pravila.

 

1. Demonstrativna kupovina: kupujem nešto što je najskuplje polazeći od toga da je to i najbolje, najkvalitetnije ili
   najprestižnije.
2. Fenomen snoba: kupujem ono što niko drugi ne kupuje.
3. Povođenje za većinom: kupujem ono što su moji drugovi već kupili.

Sociolozima je ovo odlično poznato, postoje istraživanja Jon Elstera koji je istrazivao koje to norme čovek bira da bi olakšao donočenje odluke:

1. Uradiću Y zato što se desio događaj X: npr. Dobio sam prvu platu treba da častim društvo.
2. Uvek treba raditi X: npr. Praću ruke pre jela.
3. Najsloženija norma: Uvek ću kupovati srpsku robu. Ako svi kupuju srpsko to je dobro za ekonomiju, ali ako većina ne
   kupuje srpsku robu privreda od toga nema koristi, a ja mogu da se nadjem sa nekvalitetnim i skupim proizvodom. Ovu normu biramo samo ako mislimo da su je i drugi izabrali.

Ove norme nam pomažu pri donošenju rešenja, jer birajući neku od ovih normi mi automatski isključujemo sve ostale alternative. Ova pravila se primenjuju u raznim sverama života. Sociolozi su utvrdili da se u nerazvijenim demokratijama, glasači vode upravo efektima Viblena kada glasaju na izborima.

 

Sezmour Lipset: http://en.wikipedia.org/wiki/Seymour_Martin_Lipset

Herbert Simon: http://en.wikipedia.org/wiki/Herbert_A._Simon

Oliver Williamson: http://en.wikipedia.org/wiki/Oliver_Williamson

George Akerlof::  http://en.wikipedia.org/wiki/George_Akerlof

Thorsten Veblen: http://en.wikipedia.org/wiki/Thorsten_Veblen

Jon Elster: http://en.wikipedia.org/wiki/Jon_Elster