Potencijali za ekonomski oporavak kroz intenziviranje saradnje bivših jugoslovenskih republika

Svetska ekonomska kriza je pokazala da je većina zemalja u sistemu spojenih sudova i da se negativni ekonomski talasi prenose gotovo u nekoliko dana i nedelja. Kriza će trajati dok se ne ograniči poslovanje banaka na poslovanje u skladu sa depozitima i kreditima, i dok se ne reguliše uloga banaka i drugih finansijskih institucija na berzama (novca, kapitala, akcija, obveznica, valuta, primarnih proizvoda…).

Dok kriza traje, i dok nas novi talasi zapljuskuju, postoje načini kako zajedničkim delovanjem vlada i preduzeća na teritoriji bivše Jugoslavije moguće makar delom ublažavati ove šokove. Tim pre, jer nakon Grčke, Hrvatska i Srbija spadaju u zemlje najteže pogođene svetskom krizom, kako zbog spoljnih dugova, tako i zbog veličine spoljne neravnoteže.

Tri su osnovne mogućnosti za zajednički oporavak iz krize: integracija robnih tržišta, integracija preduzeća kroz direktne investicije i zajednički nastup na trećim tržištima.

Robna razmena između bivših Jugoslovenskih republika i teritorija (uključujući UNMIK Kosovo) iznela je 9,5 milijardi evra u 2010. godini. Ovaj iznos predstavlja realnu vrednost između jedne petine i jedne četvrtine njihove robne razmene krajem osamdesetih godina prošlog veka. Pri tome se dve trećine razmene odvija u 10 od 42 moguća robna pravca, najviše između Slovenije, Hrvatske i Srbije, i njihovog izvoza u BiH (i izvoza BiH u Hrvatsku i Srbiju).

U ovim međusobnim trgovinskim tokovima postoje velike neravnoteže, ali i neiskorišćeni potencijali. Neravnoteže se mogu pretvoriti u ravnoteže rastom uvoza suficitarnih država, podstičući oporavak zemalja sa deficitom, dok se potencijali mogu iskoristiti većom razmenom u oba pravca.

Najveći potencijali za oporavak kroz uravnoteženje vrednosti razmene postoji u ekspanziji izvoza BiH, Crne Gore i UNMIK Kosova ka Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji (i KiM ka Makedoniji).

Najveći potencijal za oporavak kroz intenziviranje razmene postoji između Hrvatske i Srbije. Umesto nepunih 600 miliona evra u oba pravca, moguće je podići obim razmene na preko dve milijarde evra, utičući na oporavak BDP-a obe države za preko jedan procentni poen.

Drugi kanal za oporavak predstavlja veća proizvodna integracija kroz međusobne investicije. Do sada je postojala ogromna asimetrija, mnogo veća od neravnoteža u robnoj razmeni: Slovenija je bila dominantan investitor u gotovo sve BJR, Hrvatska i Srbija u BiH, dok većina mogućih bilateralnih tokova ne postoji.

Hrvatska, Srbija i Slovenija su investirale preko 2,1 milijardi evra u BiH, dok ulaganja iz ove države u inostranstvo gotovo da i ne postoje. Firme iz Slovenije su u Srbiju investirale 1.459 miliona evra, a iz Srbije u Sloveniju samo 34, a iz Hrvatske u Srbiju 506 miliona evra, dok ulaganja iz Srbije hrvatska statistika registruje pod „ostalim“, kao statistički zanemarljive vrednosti.

Razlozi za ove asimetrije su, sa jedne strane, konkurentske sposobnosti preduzeća, dok se sa druge strane radi o skrivenim barijerama za ulazak kompanija iz Srbije, ali i iz dtugih BJR.

Industrijska proizvodnja u Srbiji je danas na nivou od pre deset ili sedamnaenst godina (ili od pre 42 godine). Pitanje je koliko bi danas bila niža da kompanije iz Slovenije i Hrvatske nisu kupovale srpska preduzeća, ili da nisu imale greenfield ulaganja.

Ali važi i suprotno za srpska ulaganja u ove države: žale se na nemogućnost da kupe firme i da uđu na ova tržišta, bez obzira na velike međusobne potencijale koji iz ovih nerealizovanih projekata nisu stvoreni. Nadajmo se da u nerednim godinama to više neće biti slučaj.

Treći mogući kanal za amortizovanje uticaja kriza je zajednički nastup na trećim tržištima. Prošle godine je udeo neevropskih zemalja u ukupnom izvozu Hrvatske izneo 17%, Slovenije 8%, a ostalih BJR pet i manje procenata.

Zajednički nastup na trećim tržištima, udaljenim, smanjio bi jedinične troškove ulaska, kao što bi i postizanje dovoljne ekonomije obima uticalo na prevazilaženje prohibitivnih troškova transporta.

Na vlasnicima proizvodnih preduzeća i trgovcima iz BJR je da prepoznaju sopstvene interese i da unaprede saradnju radi opšte koristi. Na političarima i državama je da ove procese ne ometaju, a ako mogu da ih podstiču.