Sabato – poslednji dani Če Gevare

Bio sam četiri dana u patroli sa prvim bataljonom četvrte divizije, u onim iskonskim planinama punim zmija, boa, divovskih paukova i jaguara (iz sećanja Marija Sajla, ratnog dopisnika London Tajmsa).

 

Septembar je bio još gori nego avgust. Morali smo na užasne marševe, gubili smo ljude, bilo je nekoliko bitaka i počelo je da nam ponestaje i ono najneophodnije. Još smo pored svega toga shvatili d se Hoakinova grupa više neće vratiti, da su je potamanili. Moro je imao nepodnošljive bolove i Komandantu je svakim danom bivalo sve gore, pošto su mu već davno ponestali lekovi za astmu.

Ponekad bi se sakrio negde, da ga ne vidimo kad ga najgore spopadne. Naš sledeći cilj je bila La Igera. Ali već smo svi znali da su vojsci poznati naši položaji. Kako je našao telegram u kući telegrafiste u Valje Grandeu, potprefekt je javljao gradonačelniku o prisustvu gerile. Dvadeset šestog, negde oko podne, naša mala prethodnica je izašla da pokuša da dođe do Jagveja. Posle pola sata, kada su glavnica i zaštitnica prošle u istom pravcu čuli smo jaku paljbu iz pravca La Igere. Komandant je odmah organizovao odbranu, da sačekamo prethodnicu, ili ono što od nje bude ostalo, pošto nismo sumnjali da su pali u zasedu. Tako smo žudno iščekivali prve vesti. Najpre je došao Benigno, rame mu je probio metak. Stvar je stajala ovako: prvo su ranili Koka, onda je Benigno potrčao da ga spasava, i dok ga je vukao stigao ih je mitraljeski rafal: Koka su ubili, a jedan metak je prošao kroz njega i ranio Benigna u rame. Ostali su bili mrtvi ili ranjeni. Bio je to vrlo težak udarac za Intija, jer mu je Koko bio više nego brat: zajedno su bili u zatvoru i u borbi, zajedno su pošli u gerilu. Da ti malo objasnim situaciju: jednoga dana, tamo u brdima, pričali smo o Rikardovoj smrti, kako je njegova smrt pogodila njegovog brata Artura. Onda je Koko rekao Intiju: ne bih želeo da te ikada vidim mrtvog, ne znam šta bih uradio. Ali, srećom, mene će pre ubiti, znam sigurno, rekao je. I stvarno, tako je i bilo. Kakav je to bio drug, širokogrud, hrabar, a plakao je kao dete onoga dana kada su ubili Rikarda.

 

Na sreću, Inti ga nije video kako umire. Nije njemu suza tek tako na oči navirala, ali toga dana je postao nepristupačniji nego pre.

 

Palito je ponovo zaćutao, glas mu je bio sve hrapaviji što je išao dalje u priči o nesrećama, kao da mu i glas trpi od svih tih nevolja koje su sustizale njegovu malu trupu ljudi osuđenih na propast.

 

Ustao je i rekao „idemo u kupatilo“. To mu se često dešavalo, njegovi bubrezi više nisu bili bubrezi zdravog čoveka, znao je to Marselo. Kada se vratio, ponovo je legao i nastavio:

–         Zaseda kod La Igere bila je stravičan udarac. U stvari, početak kraja.

 

 

27. – U četiri smo nastavili marš pokušavajući da nađemo put kojim ćemo se popeti, što nam je u sedam i uspelo ali sa suprotne strane od one kojom smo nameravali da idemo; pred nama je bila čistina, na izgled bezopasna. Popeli smo se još malo, da se sakrijemo od avijacije u nekom sasvim retkom šumarku, i tamo smo otkrili da preko čistine vodi neki put, premda niko nije prošao čitavog dana. Uveče, jedan seljak i jedan vojnik popeli su se do sredine i tamo su se zadržali neko vreme, ne opazivši nas. Aniseto se upravo vratio sa izviđanja i u obližnjoj kući video poveću grupu vojnika; to je bio najlakši put za nas, a sada je bio presečen. Ujutro smo videli kako se na obližnji proplanak penje kolona čija je oprema blistala na suncu, a potom u podne, čuli su se usamljeni pucnji i nekoliko rafala još kasnije, povici „tu je“, „izlazi odatle“. Ne znamo sudbinu toga čoveka, pretpostavljamo da je to bio Kamba. Mi smo izašli u sumrak, kako bi pokušali da siđemo do vode sa druge strane, i ostali u nekom šibljaku, nešto gušćem od prethodnog; po vodu je trebalo ići u sam kanjon, pošto zbog nekakve jaruge do nje ne možemo sa ove strane. Radio je objavio vest da smo se sukobili sa jedinicom Galindo, ostavivši za sobom tri mrtva koji će biti prebačeni u V.G. radi identifikacije. Izgleda da nisu zarobili Kambu i Leona. Naši gubici su ovoga puta bili vrlo veliki. Najteže nam je što smo izgubili Koka, ali Migel i Hulio su takođe bili veličanstveni borci i ljudska vrednost sve trojice je bila neprocenljiva. Leon je lepo slikao – Visina, 1.800 metara. (Iz Dnevnika Če Gevare).

 

Komandant je tražio zonu u kojoj će teren biti najpogodniji, dok nam ne bude stiglo pojačanje i provijant. Ali radi toga je trebalo probiti dva obruča: jedan koji je bio odmah tu, pred nama, i drugi, veliki obruč, u koji se vojska razvila, kako smo čuli iz obaveštenja preko radija. Poslednjih dana septembra i početkom oktobra pokušavali smo da ostajemo sakriveni preko dana, iako nismo imali vode. Samo je bilo neke gorke vode, koje smo se mogli domoći uz izlaganje velikoj opasnosti, noću, brišući za sobom tragove. Na nekoliko koraka od sebe čuli smo kako prolaze vojnici, u sve većim grupama, jako dobro opremljeni. Kad smo palili vatru, morali smo skoro sasvim da je pokrivamo ćebadima, kako je ne bi videli.

 

Procenjuje se da Komandant Ernesto Če Gevara mora pasti svakog trenutka jer je opkoljen već nekoliko dana gvozdenim obručem. Neprohodno tle i oštro trnje ovde pretvaraju kožu čoveka u siromaški ogrtač. Vegetacija onemogućava prolazak, suva je i prepuna bodlji, što onemogućava gotovo svako kretanje, čak i preko dana, osim kroz potoke koji su svi sad pod budnim nadzorom. Neshatljivo je kako gerilci mogu da podnesu tu opsadu, žeđ, glad i užase. „Taj čovek neće izaći živ“, kaže nam jedan oficit. (Od ratnog dopisnika)

 

Tako smo dogurali do osmog oktobra. Prethodne večeri navršilo se jedanaest meseci koje smo proveli u gerili. Jutro je bilo jako hladno. Marš je bio spor i prespor jer je Ćinu bilo teško da ide noću. Moro se žalio na bolove u nozi, a Komandant, bez lekova za astmu, strašno se mučio. U dva ujutro stali smo da se odmorimo. Bilo nas je sedamnaestorica, napredovali smo kroz porčinu u mučnoj tišini kanjonom Juro. Produžili smo u četiri. Čim je svanulo Komandant se dao na proučavanje situacije, tražeći neki nasip kojim bismo doprli do reke San Lorenso. Ali brda su bila skoro gola i skoro da nije bilo izlaza. Onda je Komandant odlučio da pošalje u izviđanje tri para: dvojicu levo, , dvojicu napred i dvojicu desno. Brzo su se vratili, potvrdili su nam da su svi putevi zatvoreni. Ni nazad se nismo mogli vratiti, jer je staza kojom smo prošli preko noći danju bila neprohodna. Komandant je tada odlučio da se sakrijemo u jednom pokrajnjem udubljenju i da odložimo sve akcije koliko god bude moguće, jer ako bismo pošli iza tri, objasnio nam je, mogli bismo odolevati do zalaska sunca, a onda smo možda mogli pobeći.

 

U osam ujuto neki seljak po imenu Viktor požurio je u vojno utvrđenje u La Igeri da izvesti kako se nepoznati ljudi muvaju po šibljacima u blizini njegovog imanja. Oficit je dao glasniku novaca i odmah počeo da prenosi vest jedinicama rendžera raspoređenim u toj zoni. Major Migel Ajora, komandant jedinica rendžera koje su dejstvovale u toj oblasti, naredio je preko radija da se blokiraju izlazi iz kanjona reka San Antonio, Javgej i Juro. Kapetan Prado otišao je sa svojim specijalnim odredom u kanjon Juro, i njegovi ljudi su se sukobili sa gerilcima negde oko podne. U prvom naletu poginula su dva vojnika.  Povremena puškaranja su se nastavila tokom čitava tri časa. Rendžeri su polako osvajali teren, dospevši na nekih sedamdeset metara od neprijatelja. U 15.30 gerilci su pretrpeli prve vidne gubitke. (Iz vojnog izveštaja)

 

Prava je nesreća što je napad počeo u podne, pošto se, kao što ti rekoh, Če nadao da će biti odložen bar do tri sata. Čuli smo štektanje mitraljeza, koji su na sreću tukli po onom delu puta koji smo prešli tokom noći. Očigledno su mislili da smo se manje približili. To nam je pružilo priliku da dobijemo u vremenu. Komandant je podelio snage u tri grupe, dogovorili smo mesto na kome ćemo se naći kada padne mrak. Ali kada je moja grupa stigla tamo nismo našli ostale. Ćutke smo se zagledali i sručili se od umora i svega što nas je tištalo, ali ipak sa nadom da je Če sa svojom grupom odlučio da se probije do San Lorensa, pošto nije uspeo da dođe ovamo gde smo mi.

 

Palito se ućutao. Marselo je, ležeći nauznak na krevetu, osećao kako mu prsa pritiska astma. „Moja astma“, pomislio je kao neko ko sam sebe uhvati kako radi nešto gadno. Posle dugog i užasnog ćutanja, čuo je kako Palito govori jedva razumljivim glasom: „Nismo znali da je cela njegova grupa pala, da je Komandant Ernesto Če Gevara bio ranjen i zarobljen, i da će uskoro biti ubijen na naj…“ ali poslednje reči Marselo nije razabrao. Te noći više nisu razgovarali.

 

Rasporedili smo se tako da opkolimo gerilce i odmah smo krenuli u napad. Prvi pobunjenik koga smo videli bio je onaj koga smo kasnije identifikovali kao Vilija a posle njega onoga za koga smo posle utvrdili da je Če. Smesta smo otvorili vatru, ranili smo Čea mitraljeskim rafalom. Vili i ostali su pokušali onda da ga odvuku, borba je i dalje trajala. Drugi rafal naših rendžera zbacio je Komandantu beretu sa glave, povredivši mu grudni koš. Dok su ga njegovi drugovi pokrivali, Vili je uspeo da odvuče svog šefa do jednog uzvišenja, gde su naleteli na još četvoricu rendžera. Vili se zadihao od napora noseći telo svoga vođe na ramenima. I kada je zastao da povrati snage i malo se pobrine o Gevari, vojnici u zasedi su mu naredili da se preda. Pre nego što su stigli da zapucaju, rendžeri su već bili otvorili vatru. Posle su im prišli. Če je bio teško povređen i astma mu nije davala da diše. Tada smo poslali šifrovanu poruku: Zdravo, Saturne, imamo Tatu“ (Izveštaj kapetana Prada.)

 

Četiri vojnika su u ćebetu odnela Gevaru do La Igere, nekoliko kilometara udaljene od mesta na kome je zarobljen. Tamo je kapetan Prado predao zarobljenika pukovniku Seliču, koji je bio glavnokomandujući utvrđenja. Napravljen je inventar svega što se našlo u Gevarinom rancu: dva dnevnika, jedna beležnica sa šifrovanim porukama, knjiga pesama prepisanih Čeovom rukom, časovnik i još dve ili tri knjige (Iz izveštaja bolivijske vojske.)

 

Pukovnik Selić je razgovarao sa Čeom. I mi, ranjeni vojnici, kao i Gevara bili smo u jednom hangaru. Ali on je bio na drugom kraju i nismo dobro čuli šta su govorili, tako smo jasno čuli pukovnika, zato što je on vikao. Govorio je o Americi. Pukovnik je dugo ostao sa Gevarom, možda ceo sat ili više. Raspravljali su o nečemu što je pukovnik hteo da proveri, a Če nije hteo da kaže. Sve dok u jednom trenutku Če nije opalio šamar pukovniku, desnom rukom. Onda je pukovnik ustao i otišao. Major Gusman je hteo da prebaci Gevaru u bolnicu, helihopterom, ali pukovnik se usprotivio pa smo otišli samo mi. (Priča vojnika Himenesa).

 

Čim je otišao helihopter sa ranjenim i poginulim vojnicima, gerilčevi bolovi su počeli da rastu. Mrmljao je nešto. Primakao sam uvo njegovim ustima i razabrao da govori „osećam se vrlo loše, molim vas, učinite nešto da mi ublažite bolove“. Nisam znao šta da učinim, ali mi je pokazao kako da mu pomognem da se pomeri. „Ovde, na grudima, molim vas“, rekao mi je. Posle je celu noć proveo ječeći. (Priča poručnika zaduženog za zarobljenike.)

Če je odnet sa ostalim zarobljenicima u malu školu u La Igeri i u jednoj od učionica je proveo čitavu noć. (izveštaj jednog novinara).

 

Evo me, dolazim, napušteni prostori; nezaboravni usamljenik

 

U nedelju, devetog oktobra, u dva popodne, predsednik Barjentos i general Ovando primili su izveštaj o hvatanju. Održan je sastanak u državnom vrhu. Prisustvovali su generali Gores i Vaskes, koji su objasnili kako da bude pogubljen. Niko se nije usprotivio, svi su ćutali. Malo kasnije, general Ovando preneo je u Valje Grande sledeće naređenje: „Pozdravite Tatu“. Naređenje je u La Igeri primio pukovnik Migel Ajora. Preneo ga je poručniku Peresu, a ovaj podoficiru Mariju Teranu i naredniku Uanki. Dželati su dograbili svoje karabine. Tamo gde je Če bio zatvoren, ležao je vezan i gerilac Vili. Kada se Teran pojavio, Vili je počeo da ga psuje pa mu je Teran pucao u glavu. Isto je učinio i Uanka sa Rejngarom, koji je bio zatvoren u susednoj učionici. Mariju Teranu je sudbina dodelila da ubije Komandanta Gevaru. Čim je dokrajčio Vilija, izašao je iz učionice, prestravljen, i odlučio da uzme neko moćnije oružje. Pošao je onamo gde je bio poručnik Peres, da ga zamoli za karabin M-2 koji automatski ispaljuje rafale. Peres je onizak, sitan čovek (Verzija Antonija Argedasa, bivšeg ministra vlade data Prensi Latini.)

 

Izložen i pripremljen za smrt:

Pogledaj me, nevolje i slavlja, u večnoj starosti.

Dani, godine, oblaci, šta ćete sa mnom učiniti!

 

Kada sam ušao u učionicu, Če se pridigao i rekao:

–         Došli ste da me ubijete.

 

Osetio sam se neprijatno i oborio sam glavu ne odgovarajući.

–         Šta su ostali rekli?

 

Odgovorio sam mu da nisu ništa rekli.

Nisam se usuđivao da pucam. U tom trenutku sam Čea video strašno velikog, ogromnog. Oči su mu jako blistale. Osetio sam se kao da se on baca na mene, i zavrtelo mi se u glavi.

 

–         Umirite se – rekao mi je. – Pazite da dobro nanišanite.

 

 

Reci nam gde si se sakrila, o, smrti,

Kada te niko nije mogao videti,

Nemoguću i zanemelu.

 

Onda koraknuh unazad, prema vratima, zatvorih oči i opalih prvi hitac. Če je, izranjavanih nogu, pao na tle, zgrčio se i počeo da gubi mnogo krvi. Ja nekako povratih hrabrost i ispalih drugi rafal, koji ga je pogodio u ruku, u rame, i napokon u srce… (Iskaz podoficira Terana Argedasu.)

 

Još topao, Čeov leš je bio odvučen do jednih nosila do mesta ne kome će ga preuzeti helihopter. Pod i zidovi učionice ostali su umrljani krvlju, ali niko od vojnika nije hteo da ih očisti. To je uradio jedan nemački sveštenik; on je ćutke oprao mrlje i u maramu stavio metke koji su prošli kroz Gevarino telo.

 

Čim je stigao helihopter nosila su bila vezana za jednu njegovu nogu. Telo, u gerilskoj vetrovci, bilo je uvijeno u čaršav. Edi Gonsales, Kubanac koji je u Havani imao kabare u Batistino vreme, prišao je da ošamari nepomočno lice mrtvog komandanta.

 

Kada je helihopter stigao na odredište, telo je položeno na jednu dasku, glava mu je visila zabačena unazad, otvorenih očiju. Gotovo nag, položen preko korita, okupan svetlošću fotografskih bliceva.

 

Šake su mu odsekli sekirom, kako ne bi mogao biti identifikovan. Ali telo je bilo osakaćeno i na drugim mestima. Puška je završila u rukama pukovnika Anaje, sat kod generala Ovanda. Jedan od vojnika koji su učestvovali u operaciji skinuo je sa njega mokasine koje je Gevari jedan od drugova napravio u planini. Ali, kako su bile toliko propale od upotrebe i od vlage, nisu mu mogle poslužiti. (Iz novinskih izveštaja.)

 

Biće još cveća, i reči, i neba, koji će me podsećati na tebe;

Biće još kiša kao što je ova, i živećeš, nepromenljiv;

Spavaj, izvan svakog zla, uza sav ponos koji u sebi nosi tuga.

 

Citat iz: Abadon, anđeo uništenja