Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Birajući naslov ovog teksta, setih se jedne studije koju je tadašnji Institut G17 napravio u vezi šteta od bomardovanja Srbije. Različite procene su bile u igri, uglavnom preko 100 miljardi dolara. Posle jedanaest godina dugo najavljivanih reformi privrede pod demokratksim promenama od 05. Oktobra 2000. moramo da napravimo još jedan završni račun. Pod uticajem moćnih zapadnih institucija domaći kreatori ekonomske politike krenuše u demontažu jednog sistema koji nije doživeo tranzicioni talas devedestih, koji je zahvatio sve istočno evropske ekonomije bivšeg socijalističkog lagera. Srbija se nadje na udaru dogmatskih direktiva o brzoj traniziciji, prodaji preduzeća bez strateške vizije i ciljega, bez provere porekla novca i kapitala, bez provere kupaca isl (tadašnji ministar inicira zakon o poreklu novca tek kada se najveći borj kupovina već odigrao). Epilog je poznat, Srbija je ostala bez industrije, najveći industrijski kapaciteti se ugasiše ili svedoše na najniže grane, Srbija padaše na globalnoj listi konkurentnosti, otvori se tržište još 2001. bez bilo kakve strategije, privreda izmučena sankcijama i kadovski obezglavljena posle revolucije i uvodnjenja kriznih štabova poče da pada na kolena. Priliv kapitala, apresijacija kursa i navodni red u javnim finansijama, ojača veštački dinar tako da smo praktično imali sve slabiju privredu sa sve jačom valutom. Kao posledicu toga uvoz konstantno raste, domaća industrija beleži sve niže aktivnost gledano i kroz značajan pad učešća u stvaranju društvenog proizvoda, dok se istaknuti eksperti toga doba hvališe da nama industrija i ne treba jer ako je nešto jeftinije iz uvoza onda nema smisla proizvoditi. Jeftinije jeste jer ukinuše carine ih svedoše na simboličan nivo, budžet polako ostaje bez direktih prihoda po tom osnovu i idila traje jer se rasprodaje nacionalno blago. Telekomunikacije, rudnici, veliki sistemi koji su na domaćem tržištu dobro etablirani po pitanju stabilnosti poslovanja i tražnje odoše stranim kompanijama i sl. Od 2500 preduzeća u postupku privatizacije loše gazde upropastiše preko 600, država ih onako ogoljene i devastiranje vrati pod svoje okrilje u uvede u restruktuiranje kao trajno stanje. Stotine hiljada ljudi osta bez posla, Srbija ima jednu od najzatvorenijih privreda u Evropi i svetu (merenu učešćem izvoza u BDP). Dodje kriza kao razvojna šansa, očisti još nekoliko stotina hiljada radnika i od 2,1 milion svede na 1,7 od toga više od polovine u državnim institiucijama koji su još uvek najbolji poslodavci. Devizni kurs postade jedini uzvišeni mehanizam uspešnosti funkcionisanja srpske ekonomije, svi parametri se podešavaju prema njemu, stvarna dugovanja su iskazana u eurima, njegovo kolebanje smanjuje ili povećava teret duga jer su mahom svi krediti indeksirani u eurima plus domaća kamatna stopa na kredite privredi od 17-22% na godišnjem nivou, stanovništvu i više (na cash kredite preko 30% i sl). Politika apresiranog kursa uništi konkurentost domaće privrede, stanvoništvo se masovno zaduživlao stvarajući iluzuje veće potrošnje od realnih mogućnosti (apresiran kurs domaće cene čini nižim realno u eurima), država i privreda upade spiralu zaduživanja, osta bez realne imovine, privreda dade bankama na finansijske rashode preko 25 milijardi eura od 2006-2011 godine. Pre toga masovnog zaduživanja nije ni bilo.
Epilog, zemlja osta na ivici bankrota, stanovništvo i privreda takodje, spas tereta postojećih dugova nalazi su reprogramiranju i novom zaduženju u cilju plaćanja dospelih obaveza i sl. Ukratko model neoliberlanog kapitalizma kako ga ovde promivisaše ugledni srpski ekonomisti napravi pustoš. Čarobnog štapića nema, sve mora polako i korak po korak.
Položaj zemlje Srbiju u odnosu na izabranu grupu malih otvorenih ekonomija po pitanju spoljnotrgovinske otovorenosti (učešća izvoza u BDP) u 000 dolara
Izvor: za BDP www.cia.gov, za izvoz www.trademap.org
Samo Grčka od svih analiziranih zemalja ima manji udeo izvoza u BDP od Srbije.
Javne finansije: pogrešan pristup, pre povećanja nameta koje privreda neće moći da plaća povećati efikasnost naplate (kompenzirajuća vrednost će sigurno biti veća)
Štednja u budžetu prouzrokovaće veliki pad standarda ljudi koji prinadležnosti dobijaju iz budžeta (penzije i plate u javnom sektoru), uzrokovaće dalji pad tražnje i privredne aktivnosti. Nemoguće je postići rast ekonomije bez rasta izvozne i domaće tražnje.
Privreda je potpuno dekapitalizovana bez obrtnih sredstava i sa ogromnom nametima prema bankama i državi. Ako se ubrzo ne uradi relaksirajući mehanizam davanja vazduha privredi kolaps je enominovan, nema više odakle da se izdvaja. Reprogram dugova i odložen rok privredi da vraća kredite i plaća kamate je neminovnost. Mora se napraviti odredjeni dogovor sa bankama uz medijaciju države obavezno jer je krah blizu. To podrazumeva pored reprograma i smanjenja tereta dugova na taj način što bi priveda plaćala 50% dospelih kamata, ostalo na odloženo od 5-10 godina. Pored toga konverzija kratkoročnih kredita u dogoročne i to za obrtna sredstva za obavljanje delatnosti. Onaj ko traži kredit za uvoz robe široke potrošnje u Srbiju nema taj povlašćeni status. Mnoge imperije su se ovde napravile na tom principu.
Stanovništvo. Po sličnom scenariju uz izvesne modifikacije. Zahvaljući deviznom kursu i igri koja se oko njega vodila od početka godine privreda više duguje bankama 3,2 milijarde a stanovništvo 650 miliona eura. Pitanje deviznog kursa i politike vodjenja je esencijalno pitanja spasa od dužničkog ropstva pre svega, mada je činjenica da je država već namakla tu omču sebi na vrat. Ovaj nivo privredne aktivnosti ne garantuje da će država i njeni gradjani ikada izaći iz kandži dugova.
Moram da iskomentarisem. Zasto ste vise svi navalili na kurs. Kurs je najveci lopovski alat u rukama vlasti. Dosta brate vise tih „ekonomskih“ fazona , kao kurs ce povecati konkurentnost privrede. Apresijacija ili depresijacija kursa ne stvara nikakvu vrednost vec je gola preraspodela na delu. Nemojte vise da savetujete lopovluk jer to nikada nece da vodi pokretanju bilo kakvog posla i proizvodnje. Okanite se i price o administraciji koja mora da trosi da bi privreda imala sta da radi. Stvarno ne verujem. Poslednjih par meseci svi nesto spinuju o „otvaranju radnih mesta“ ovoj ili onoj pomoci, a niko ne pita da li se to isplati (slusam juce onog mucenika iz „14 Oktobra“ koji ceka materijal za livnicu, a niko ne kaze da on taj materijal nabavlja skuplje nego sto se prodaje kilogram obradjennog liva sa sve transportom i carinama). Evo dobar predlog. Neka privreda proizvodi a ja cu da trosim i super svim, izasli smo iz krize. Dajte vise postavite stvari posteno, na zdrave temelje, inace nema sanse da se bilo sta mrdne sa mrtve tacke. Pa molim vas nije vise 19 vek pa da je vecina ljudi neobrazovana i neobavestena i bez saznanja kako se zivi u susednom srezu, a kamoli sta vise. Ta filozofija kursa i administracije koja mora da trosi, to bi mozda tamo proslo. Napominjem samo da smo mi zemlja hipoprodukcije a ne zemlja hiperproodukcije pa da nam trebaju Kejnzijanski lekovi.
Prethodni komentar je apsolutno na mestu. Ne razumem ko može i dalje da širi priče o tome da nam je potrebno što više zaposlenih u javnom sektoru kako bi agregatna tražnja bila na višem nivou. Srbiji je potrebno pre svega otpuštanje ogromnog broja zaposlenih u javnom sektoru (ministarstva, lokalna samouprava, institucije, agencije, obrazovanje itd.) i povećanje PDV-a, smanjenje poreza na zarade i doprinosa uz jaču kontrolu naplate istih.
Prva mera će državu učiniti efikasnijom i rasteretiti budžet. Višak sredstava plasirati u investicionu potrošnju.
Druga mera će motivisati zapošljavanje i prijavljivanje zaposlenih uz forsiranje modela izvoza, a ne plasiranja robe na domaćem tržištu (potrošnja će na domaćem tržištu biti skuplja, ali će radno sposobnim licima biti i veći dohodak).
Što se kursa tiče, za njega je bitno da bude predvidljiv i da se ne održava veštački, kao što je to bilo nekoliko godina nakon 05. oktobra (što je i napomenuto u tekstu).