Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Profesor Miodrag Zec voli da uporedi američkog i srpskog generala u penziji. Obojica imaju i stan i vikendicu. Sličnu vrednost imovine. Ono što ih razlikuje je gotovina: američki general od svoje penzije može da putuje po svetu, da troši novac na šta poželi, dok srpski živi krajnje skromno.
Ovu razliku između generala možemo uopštiti: Srbi su bogati mereno vrednošću imovine koju poseduju, ali su puki siromasi, mereno mesečnom vrednošću prihoda.
Prema popisu stanovništva prošle godine u Beogradu živi 604.134 porodica i ima 739.630 stanova. Ako grubo pretpostavimo da je prosečan stan površine 50 kvadrata i da kvadrat u proseku košta 900 evra, dolazimo do podatka da je površina stanova 37 miliona kvadrata, a vrednost 33,3 milijardi evra.
Kada ovu vrednost podelimo sa brojem porodica dolazimo do prosečnog bogatstva od 55 hiljada evra, ili po 18 hiljada evra po članu domaćinstva. Po ovim podacima se možemo uporediti i sa Amerikom i sa bogatim zemljama Zapadne Evrope. Oni su posledica bagatelne preraspodele kroz otkup stanova po simboličnim cenama u vreme hiperinflacije.
Ono čime se ne možemo porediti su mesečni prihodi od 200 evra po stanovniku ili 600 evra po porodici u Beogradu. Podaci o vrednosti stanova i o mesečnim prihodima po domaćinstvu su upola, (pa i do deset puta) manji u Vojvodini bez Novog Sada (koji je uporediv sa Beogradom) i u ostatku Centralne Srbije.
Znači, imamo imovinu, ali nemamo prihode od kojih bi živeli.
Kori Udovički je ostala zapamćena, i omražena, kao ministar energetike po tome što je izjavila da ako nemaju da plate račun za struju penzioneri trebaju da prodaju stan u Beogradu, kupe jeftiniji u provinciji i da žive od kamate na razlici u ceni između stanova. Bila je u pravu.
Mnogo ostarelih bračnih parova bi moglo da proda svoje stanove u Beogradu za, recimo, 100 hiljada evra, da kupe kuće od po 10 hiljada evra, a da od kamate na štednju (na 90.000 hiljada 5 hiljada godišnje ili oko 400 evra mesečno, što je duplo više od prosečne penzije) žive kao američki ili nemački penzioneri.
Da, zakljucak je dobar i Kori je tu okrutno bila u pravu jer citav svet funkcionise na taj nacin no ima jedan preduslov??
Preduslov je da drzava na citavoj svojoj teritoriji omoguci ise uslove zivljenja. Recimo za penzionere primarna je zdravstvena zastita…
Sada imate paradoks da svaki dan dve trecine Srbije dolazi u Klinicki Centar u Beogradu jer samo tu se mogu leciti..
Cak i oni penzioneri koji su sustinski napustili Beograd i dalje ne zele da promene svoju stalnu adresu iskljucivo zbog zdravstvene zastite.
Naravno ima tu jos nekolko bitnih stvari ali sustina je u tome da ambijent za neka dela i delatnosti uvek omogucava i promovise drzava..
Lepo zvuci ali potpuno netacno. Moze da funkcionise za nekoiko porodica ali koliko bi kostao stan u Beogradu ako bi se nekoliko hiljada stanova pojavilo na trzisti? Koliko bi kostala kuca u unutrasnjosti kada bi se povecala traznja?
Tada bi se vrednost kvadrata brzo izjednacila. Banke vec sad mogu da puste u prodaju na stotine, ako ne i hiljade stanova ali to ne rade jer su svesni koliko bi oborili cenu kvadrata, jednom ce to morati da urade, a onda cemo videti koliko je kvadrat stana u Beogradu precenjen.
P4roblem je drugi, svi ti stanovi su ostali iz socijalizma, kada sew radilo i proizvodilo i kada smo bili medju 30 najbogatijih zemalja u svetu, a onda dosao kapitalizam kada smo pali na ispods 100tog mesta u svetu i kada je industrijska proizvodnja pala za neverovatnih 66%. Ostala nam imovina ali nema vise novih prihoda, tek kad gradjani masovno poslusaju ovaj (glupi) savet videcete kako brzo imovina gubi vrednost u sirotinjskoj drzavi.
Cena kvadrata tu i nije bitna…Bitnija je promena lokacije nakon odlaska u penziju i mogucnost kvalitetnijeg zivota sa istom sumom..
Nisam ni mislio na tu „kamatnu semu “ jer to u Srbiji nikako ne bi funkcionisalo.Roditelji naprosto daju novac deci itd….
U principu tu se trguje stanovima starim vise od 40 godina i jos starijim kucama. I cena zavisi iskljucivo od lokacije stana u BG. Naravno nije za ocekivati da se neko preseli u Medvedju i kupi pola ulice za 20.000 eura vec se misli na sredjena banjska mesta u Srbiji…
Inace to je poslednjh 5-6 godina masovna pojava ali inicijativa dolazi iz suprotnog pravca ,naime u najvecem broju slucajeva roditelji iz unutrasnjosti preseljavaju se u BG kada im deca stasaju za fakultet i najcesce razmenjuju imovinu sa BG penzionerima..
Zivot u unutrasnjosti je znatno jeftiniji ako nizasta drugo ono za rezijske troskove stana i ta suma najcesce bude vrednost jedne penzije.
I na kraju pad cene kvadrata stana u BG je ocekivan nakon onog balona iz 2006-2007…Ta ce se cena ustaliti na 1100-1500 eura m2 sto je realna vrednost. Naravno uvek ce postojati lokacaija cija ce cene pratiti specificne zelje pojedinaca i one mogu dostici i 10.000 m2 ali to nije statisticki bitno..
Inace sama zelja svakog pojedinca u Srbiji da bude 1/1 vlasnik stana je potpuno nemoguca i nerealna …Posebno je neverovatno da svi za tako nesto traze ciljnu grupu medju mladim bracnim parovima. To je jos jedan srpski paradoks.
Sve je to OK ako je u pitanju volja pojedinca.
Preseliti se u provinciju ima smisla ako omozte imati zdraviji zivot, OK zrdavstvenu zastitu, obrazovanje, i po nesto infrastrukture. Banje su vec nedostizne za penzionere.
Postoji drugi plan u Sr. To je da se porezom ni imovinu oteraju ljudi iz svojih domova i tako napravi preraspodela bogatstva.
Na civilizovanim zemljam drzava smanjuje potencijal trzista da pravi segregaciju jer je to postalo ogroman problem. Kod nas ce zakonom da pomognu taj proces i segregacija ce da eksplodira.
Nizak nivo segregacije mozda i jedina prednost Sr. u odnosu na Zapad. Stepen jednakosti je mozda slican kao na Zapadu, ali mi imamo tu prednost sto jos uvek zivimo izmesani, tj da nismo imali dva veka efektivnog kapitalizma koji nosi svoje lose strane. I to daje nasoj deci neku vrstu jednake sanse. Mi jos uvek mozemo da setamo po celom Beogradu u 1 sat posle ponoci upravo zbog toga sto postoje relativno normalne zajednice koje aspiriraju normalnom zivotu i ako smo svi u proseku siromasni.
U Londonu je verovatno 1/4 grada no-go zona. Vlasiti trose ogromne pare da umanje efekte segregacije. Otvaraju supermoderne skole, dovode profesore sa duplim platama, daju im skoro besplatno stanove, sredjuju ulice, zdravstvo i infrastrukturu. I oko toga postoji konsenzus i ako se daju velike pare.
Dobra je ideja da se ljudi motivisu da zive u provinciji, ali to mora da se uradi ulaganjem u vazne stvar. Ne mora to biti ni sa mnogo para, ali pametno. Narocito u Zdravstvo i privatno zdravstvo.
Mnogo zavisi od kvalitata uprave. Primer: Beovoz, moze da ucini da bar 100000 ljudi konforno zivi u blizini Beograda. Investicija kostala u sadasnjim parama par milijardi dolara. Koristi se sa 5%. Nisu napravili stanice, niti ih povezali sa drugim transportom, tako da je ceo sistem neupotrebljiv. Istovremeno planiraju metro koji nikome nece sluziti. Bar ne ta jedna linija.
Sta je tu cudno ,ovde su svi siromasni..Ovdasnji bogati biznismeni i vlasnici kompanija imaju manje novca od bilo kog naslednika ili bilo koje medijske licnosti …Sta vise svi zajedno kad skupe kapital to su sredstva kojim raspolaze osrednji sportista na zalasku karijere.
Ovde niko nema 1 milijardu bilo koje valute…
Poenata price je u tome da drzava animira staticki kapital pojedinaca ,da ga stavi u funkciju.Srbija robuje predrasudama kao posledicom stalne nestabilnosti i neposredne zivotne opasnosti..
Dolazak u BG i njegov broj stanovnika je racionalna odluka nacije..Pojedinci se racionalno ponasaju i to su mladi i radno sposobni ..Racionalno je i da penzionerima bude bolje van BG i tu drzava moze da napravi pocetni korak u razbijanju predrasude da se mora mreti na kucnome pragu…