Ekonomska bezbednost Srbije

U situaciji kada postaje izvesno da će se, usled negativnog javnog mnjenja, mnoge institucije (kancelarije, agencije…) spajati sa nadležnim ministarstvima ja bih predložio formiranje nove institucije: Ekonomsko-bezbednosne agencije (EBA).

U prethodnih 12 godina strane ambasade i velike kompanije su implementirale svoje interese u Srbiji, a to je spinovano kao „priliv stranih direktnih investicija neophodnih za razvoj Srbije“. Bilo je desetine greenfield i brounfield projekata koji zaista ispunjavaju tekst pod navodnicama, a bez potrebe da se pod njih stavljaju, ali je najveći deo priliva SDI predstavljao kupovinu tržišta ili prirodnih resursa. Poput SDI ambasade i velike kompanije su implementirale svoje interese kod javnih radova, javnih nabavki, kapitalnih projekata…

Primera za ovakve delatnosti ima mnogo, na primer:

–         dodela lokacije za izgradnju tržnog centra Merkatoru na Novom Beogradu, a pre pomisli da se donese zakon kojim bi se veliki tržišni centri dislocirali iz naseljenih mesta, što je praksa svuda u svetu. Stoga smo dobili tržne centre po većini velikih gradova što je uticalo na gubitak stotina hiljada radnih mesta u malim porodičnim trgovinama;

–         dodela velikih infrastrukturnih projekata koja je uslovljena kreditima koji se dobijaju, što su činile i članice EU i Rusija i Kina… Moderna praksa naučena od MMF-a o uslovljenosti korišćenja kredita;

–         Strategija odbijanja investitora iz drugih zemalja. Sasvim slučajno sam pronašao memorandum iz novembra 2009. godine kojim se vlada Republike Srbije razumela sa nekom nemačkom kompanijom o izgradnji Đerdapa 3. Dve ili tri nedelje nakon dolaska Medvedeva u Srbiju i mogućnosti takve realizacije iz ruskog kredita sa ruskim izvođačima. Znači, bitno je odbiti konkurenciju, a ne realizovati projekat;

–         Odliv novca iz Srbije kroz transferne cene: niže prilikom izvoza od stvarnih, i više kod uvoza; Ovu praksu su praktikovali, i praktikuju, i domaći kapitalisti i opšta je u svetu, ali se kroz istrage može makar smanjiti;

Poput aktivnosti stranaca i domaći kapitalisti su se ponašali slično: kroz koruptivne delatnosti dolazili su do javnih resursa ne obazirući se ne ljude koji su u takvim transakcijama ostajali bez posla. Trka sa strancima oko preraspodele bogatstva nasleđenog iz prethodnog sistema.

Mantra kako će privatizacija rešiti sve probleme je stišana sa svetskom ekonomskom krizom.

Dodaću jedan štetan primer. Recimo da se donese odluka da se privatizuju svi domovi kulture. Dođu Turci i kupe sve domove kulture i umesto domaćeg folklora (koji se kao i „pravoslavni običaji“ razlikuje od mesta do mesta, što je i bogatstvo istorijskog nasleđa), počnu da se igraju nekakve igre i kola u skladu sa trenutnom popularnošću serije Sulejman Veličanstveni. Mogli bi i Hrvati, Albanci, Rusi, ko god, da li je to rešenje za probleme u finansiranju naše kulture?

Pošto je ekonomska aktivnost previše široka oblast ovakva priča bi bila beskrajna.

Stoga bih pokušao da je sažmem: mala grupa analitičara u intenzivnom kontaktu sa poreskom upravom, carinom, ministarstvom ekonomije, policijom i tužilaštvom koja bi štitila opšte interese u odnosu na parcijalne interese krupnog kapitala.

Da ne bi dodavala ukupnom broju agencija mogla bi da bude analitičko odeljenje pri predsedniku vlade, a koje bi od svih institucija prikupljala podatke, obrađivala ih i ukazivala na nepravilnosti i sumnjive transakcije.

Da ne idem u detalje…

Slična institucija bi bila veoma korisna svim BJR, ali i drugim zemljama Istočne Evrope, jer su ekonomska neznanja veoma skupo platile kroz gubitak mehanizama i poluga vlasti, a u interesu slobodnog protoka roba, usluga i kapitala.