Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У првој четвртини 16. века укупна сума феудалних прихода у Босанском санџаку повећала се у односу на ону крајем 15. века за око 700.000 акчи. То повећање изражено је у повећању прихода царских и санџакбегових хасова, као и тврђавских тимара. Приходи зеамета и тимара остали су углавном у висини оних из ранијих времена.
Трајне борбе у Босни у првој четвртини 16. века одразиле су се на развитак класе спахија у Босанском санџаку. У тим борбама спахије су одиграле значајну улогу. Старе и нове исламизиране спахије домаћег порекла, који су имали заслуге у тим борбама, стекли су, као и њихова деца, потомци и рођаци, нове тимаре и нове зеамете. Касим Копчић држао је зеамет од 40.072 акче, Хасан Удовичић зеамет од 25.283 акче, Давут-бег Босанац зеамет од 50.645 акчи. И њихов син Џафер поседује у ово време зеамет. Очигледан је успон породице раније поменутог Алије Вилића. Његов син Мехмед поседовао је зеамет, а остала тројица његових синова – Хусеин, Турхан и Искендер – држали су тимаре. Исто тако Кара-Осман, родоначелник босанског огранка Малкоча, ужива сада зеамет. Његова два сина, Малкоч и Џафер, имају тимаре. Поред тога има још доста тимара у рукама домаћих муслимана спахија. Али се велики број спахија из последњих деценија 15. века не помиње. Њихово место заузели су већином људи са стране. Највећи зеамет у ово доба у Босанском санџаку држао је капуџубаши Ахмед-бег. Његов зеамет износио је нешто преко 100.086 акчи.
Број хришћанских спахија у ово време се и даље смањивао, тада има само 12 хришћанских тимара. Тимари хришћана спахија су махом ситни. Њихов се приход креће од 2.000 акчи. Међу тим хришћанима спахијама има неколико „пребега“.
Очигледна је у ово доба консолидација муслиманске феудалне класе у Босанском санџаку. Окосницу те класе претстављале су домаће исламизоване спахије и крупни феудални функционери пореклом из Босне, од којих су неки заузимали важне положаје и у Босни. Поверење турске власти према домаћим муслиманима види се и по саставу посада тврђава у то доба.
Нешто је друкчије текао развој у погледу феудалних лена у Херцеговачком санџаку у првој четвртини 16. века. Херцеговачки санџак тада је био мање изложен него Босански. Турци постепено укључују сточаре у тимарска лена. Док је 1477. године у том санџаку постојао само један зеамет, 1519. ту је било 9 зеамета са укупним приходима од 220.336 акчи, и сви су у поседу муслимана. Снажно је порастао и број спахиских тимара, њих има 331, са укупном рентом од 1.497.719 акчи.
Али пада у очи знатан број хришћана спахија који су прешли у ислам. Међу њима се истиче Искендер, син кнеза Херака, са тимаром од 12.000 акчи. Хришћани спахије држали су 20 тимара, а тројица су уживали тимаре у заједници са спахијама муслиманима. Међу њима није био мален број угледних влашких старешина. О угледу тих старешина код Турака сведочи пример спахије Крајчина. Његов син Ахмед био је заим, а његов брат Марко држи тимар у заједници са једним муслиманом. Два крајчинова рођака уживају тимарска лена. По његовој препоруци добија тимар Искендер, вероватно његов рођак.
Aли и у овом санџаку Турци фаворизују спахије муслимане. Од домаћих људи крупнија лена држа само они који су прешли на ислам. Поред Крајчинова сина Ахмеда од домаћих људи ужива зеамет само још Мухамед-бег Боровина. Међу чуварима тврђава нема ни једног хришћанина, а број домаћих исламизованих људи међу посадом је порастао.
У Зворничком санџаку добар део становништва чинили су насељени власи. Они су били укључени у царске и санџакбегове хасове, а остало сељаштво било је обухваћено тимарима спахија и тврђавских посада. У то време ту постоји само један зеамет, остало су све обични тимари. После проширења тога санџака већина успостављених тимара дошла је у посед мазула (тј. свргнутих спахија) из разних санџака европског дела Турске царевине.
Међу поседницима тимара било је претставника покрајинске управе и рођака штићеника високих функционера. Тако је ту уживао тимар са приходом од 8.000 акчи и Ахмед, син Бали-бега, санџакбега Зворника.
После освајања бивших угарских земаља Турци тамо насељавају сељаке из својих старих покрајина и премештају велики број спахија. Упоредо с тим настављају освајања у Босни, па пресељавају у новоосвојене крајеве знатан број сељака, нарочито влаха, и знатан број спахија.
Већ у првој четвртини 16. века јавља се тежња да се довођењем свргнутих спахија са стране потисну домаће спахије. Такав је случај био у Зворничком санџаку. Под Сулејманом тај процес јача и у осталим санџацима у Босни.
Тада су укинуте повластице у вези са хаса земљом. Наређено је да се хаса земља издаје уз тапију на јавној лицитацији и да се да ономе који понуди највећу тапију. Нови поседници хаса земље били су дужни да дају господару лена, у коме се та земља налазила, десетину и остале таксе као и за обичну земљу. Домаће спахије пружале су отпор свима овим мерама.
Многе спахије, међу којима је било доста таквих који су до лена дошли протекцијом, митом и преваром, често су избегавали ратне походе и друге службе. Таквих случајева било је и у 15. веку, али они сада постају редовна појава. Сулејман је кажњавао недисциплиноване спахије одузимањем тимара. Али преовлађивањем утицаја бирократије и њеним корумпирањем, овакве казне се изигравају. Бирократски апарат такође омогућава синовима, рођацима и штићеницима угледних турских феудалаца да дођу у Босни до знатних тимара и зеамета.
На граници главни терет одбране и напада на непријатељску територију сносили су домаћи људи. Ту се бирократија није могла тако много мешати. У граничним санџацима имали су своја лена и своје чифтлуке угледне спахиске породице чији су чланови одиграли значајну улогу у турским освајањима. Те су се породице толико истицале да су многи њихови претставници још за Сулејманова времена постали черибаше, алајбези, диздари и капетани тврђава.
У првој половини 16. века међу босанским намесницима истакао се Хусрев-бег, који је у току непуна четврт века био, са малим прекидом, три пута управник Босанско санџака. За његова санџакбеговања заузета је Јајачка бановина и проширени су турски поседи у Босни према северозападу и западу на рачун хрватске територије и млетачких поседа у Далмацији. Осим тога он се истакао и у борбама Турака против Мађара у Панонији. Његов сарадник био је Мурат Тврдић, пореклом из Шибеника, који је постао први управник новооснованог Клишког санџака. Хусрев-бег је добар део свога богатства, стеченог у освајачким ратовима, уложио у своје задужбине у Сарајеву, а средства за њихово издржавање обезбедио јњ приложеном готовином у новцу и драгоценостима, као и приходима са својих великих земљишних поседа. Међу његовим задужбинама истичу се својом монументалношћу џамија, медреса и безистан. Тиме је он, после Иса-бега, од свих босанских намесника највише учинио за развој Сарајева, које се у том времену убрзано развијало у важно трговачко и занатско средиште Босанског санџака. И његова жена Шахдидар, која га је надживела, оставила је Сарајеву завештање у вредности од 115.000 акчи. Хусрев-бег је, по свему изгледа, био пореклом из наших крајева.
У другој половини 16. века пробио се у врхове војно-политичке хијерархије у Босни знатан број људи рођених у тој покрајини. Међу њима се нарочито истичу Малкоч Караосмановић, Ферхад Десисалић, Ферхад Соколовић и Хасан Предојевић.
За Налкоча се и у нашој и у страној науци тврди да припада чувеној породици Малкоча. Али то тврђење није довољно документовано. Његов отац Кара-Осман јавља се, према познатим изворима, први пут 1485. године, као поседник тимара од 8.439 акчи у Сарајевској нахији. Касније, 1516. године, он поседује зеамет од 20.364 акче у нахији Неретви. Он је, колико се зна, имао три сина: Џафера, Малкоча и Хасана. Кара-Осман се истакао у ратовима са Мађарима и Млечанима. Временом су и њихови синови добили тимаре. Малкоч се к+први пут помиње као поседник тимара 1516. године када је уживао лено од 4.407 акчи у нахији Вратар. Године 1530. његов тимар износи 9.425 акчи. После 1541. године он је крупан тимарник. Његов тимар износи 17.425 акчи. Већ до тога времена он се истакао као храбар ратник. У огорченим борбама за Клис, око кога су Турци постепено стезали обруч, учествовао је и Малкоч. Њему је било поверено и заповедништво над јаничарима тврђаве у Солину, коју су Турци подигли да би контролисали Клис. Не знамо поуздано да ли су иста личност Малкоч и субаша Малкошић, кога спомиње Курипешић у свом путопису. По Купирешићу, храброст тога субаше постала је предмет народне песме. Али даљи успон феудалаца био је тако нагао и тако блистав да је збиља могао привући пажњу народног певача. Он се уздигао до положаја санџакбега. Зна се да је управљао Џарцеговачким и Клишким санџаком, а једно време и Босанским санџаком. Он је постао страх и трепет за хрватску и млетачку границу. Хрватски војни извештаји тога времена о кретању турске војске показују да је он био покретач и руководилац војних акција на тој страни. Од његових синова познати су Џафер, Омер, Ибрахим, Алија и Хусеин. Џафер је био капетан реке Саве и погинуо је 1560. године у боју у Хрватској. Омер се јавља као миралај Клиса, Ибрахим као капетан Обровца, после братове смрти, као капетан реке Саве. Хусејин као крупни заим. Изгледа са су сви, осим Џафара, надживели оца. Успон ове породице у другој половини 16. века свакако је везан за заслуге Малкоча, који је од ситног спахије израстао у крупну политичку личност.