Najneprijatnija istina o javnom dugu (i BDP-u) i konsolidacija javne potrošnje u mandatu nove vlade

Republički zavod za statistiku je saopštenjem broj 083 od 30.3.2012. godine procenio da je BDP u prošloj godini izneo 3.110,9 milijardi dinara. Obaveštenjem od 19.4 vrednost BDP-a u 2010. godini revidirana je i iznosi 2.881,9 milijardi dinara.

Šta je tako neprijatno u ovim podacima?

Prema podacima na portalu Ministarstva finansija BDP je u 2010. godini izneo 2.986,6 milijardi dinara, a u 2011. godini 3.358,8 milijardi dinara uz procenu da će u ovoj godini izneti 3.550,8 milijardi dinara. BDP u tabeli ministarstva finansija u 2010. godini veći je za 3,6%, a u 2011. godini za 8%!

Manji BDP prema procenama RZS-a znači veći udeo javnog duga u BDP-u.

To dalje znači da je javni dug bio tik uz, nečijom voljom ili hirom, zacrtanu granicu od 45% na kraju 2010. godine (44,6%), a da je na kraju prošle godine bio bitno iznad te granice sa udelom od 48,7%, uz veliku verovatnoću da je premašio 50% BDP-a na početku ove godine.

Nova vlada Srbije naći će se u poziciji da neće biti u stanju da se dalje zadužuje, te će biti pod pritiskom da potpuno promeni poresku politiku i javnu potrošnju, što pod spoljnim pritiskom, a što usled situacije u kojoj će se naći (nema para).

Priložena tabela nema ambiciju da detaljno objašnjava promene u politici naplate poreza i u rezovima u javnoj potrošnji, već samo da ukaže na suštinu: da je neophodan jasan plan nove vlade koga će se čvrsto pridržavati tokom mandata kako bi iz deficita u javnoj potrošnji od, recimo, 130 milijardi dinara u ovoj godini prešla u suficit u poslednje dve godine mandata. Ovakav plan bi bio preduslov da banke nastave da finansiraju deficit do kraja ove godine i u idućoj godini.

Radne pretpostavke za period 2012. do 2016. godine bile su:

–        Nominalni rast BDP-a od 6% godišnje, realni od 1,9%;

–        Godišnji rast cena od 4%;

–        Rast stope PDV-a na 10% i 20%;

–        Smanjivanje oporezivanja najnižih zarada, kroz rast neoporezive osnovice ili smanjivanje stopa poreza i doprinosa na zarade ispod neke vrednosti, sasvim svejedno;

 Nova vlada Republike Srbije bi trebalo da:

–        Limitira rast fonda zarada u javnom sektoru na 2% godišnje. Smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru za po 2% (manjim zapošljavanjem u odnosu na broj koji odlazi u penziju) značio bi realno iste zarade u sve četiri godine.

–        Rashodi za kupovinu roba i usluga bili bi zaleđeni na nivou iz ove godine, u prva dve godine, zatim bi rasli po 2%;

–        Rast troškova kamate na javni dug bi se postepeno usporavao, u skladu sa usporavanjem rasta javnog duga;

–        Subvencije bi mogle da se povećavaju po 2% u naredne tri godine, dok bi u 2016. godini ostale na nivou iz 2015. godine.

–        Fond isplaćenih penzija rastao bi 4% u svakoj godini, što bi nominalno predstavljalo smanjivanje isplaćenih penzija za rast broja penzionera;

–        Ostala socijalna davanja rasla bi 4% u sledećoj godini i po 2% u narednim godinama.

–        Kapitalni izdaci bi ostali na nivou iz ove godine, što znači da bi se realno smanjivali za stopu inflacije.

Ove i druge nepomenute pretpostavke odnose se na sve nivoe javnih prihoda i potrošnje, republički, pokrajinski, lokalni, na fondove, zavode, agencije…

Iluzorno je, i predstavlja nepotrebno trošenje vremena, pisati detaljnije o promenama u strukturi potrošnje po namenama (npr. efikasnije investicije, ne kao parola već kao niz procedura kojima se dolazi do efikasnije potrošnje javnog novca), kada je nepoznat rezultat izbora i koje će specifične politike u javnoj potrošnji pokušati da se sprovedu, a uprkos ograničenjima u vidu veličine javnog duga i nedostatka novca za finansiranje deficita u potrošnji države.

Isto tako, šta je sve moguće učiniti što ne bi direktno uticalo na rast javnog duga (koncesije i vlasništvo umesto novih kredita…).