Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Republički fond PIO počeo je ove godine da objavljuje statistički bilten, što će omogućiti dragocene uvide u razna pitanja penzionog sistema. Ovde ćemo izneti samo par osnovnih podataka.
Na osnovu podataka iz biltena u februaru ove godine bilo je 46.890 korisnika vojnih penzija, što starosnih (24.107), invalidskih (6.191) i porodičnih (16.592). Prosečna vojna penzija iznela je 42.206 dinara, što je za 78% više nego prosečna penzija ostalih zaposlenih.
Ovaj broj vojnih penzionera je veoma značajan kako bi smo ustanovili ukupan broj isplaćenih penzija, on je izneo 1.687.921 u februaru.
Prema podacima RZS-a procenjeni broj zaposlenih u pravnim licima i preduzetničkom sektoru izneo je 1.730.530 lica u februaru, te je u ovom mesecu na 100 penzionera dolazilo 102,5 zaposlenih.
Međutim, pošto je u februaru, kao i u ostalim mesecima, mesečnu zaradu primilo 80 do 100 hiljada manje zaposlenih od njihovog broja, dolazimo do činjenice da je na 1.688 hiljada isplaćenih penzionerskih čekova bilo oko 1.630 hiljada isplaćenih zarada, što znači da je na 100 penzija bilo oko 96,6 zarada.
Na osnovu ovih podataka može se zaključiti da je u Srbiji još krajem 2010. godine, ili početkom 2011. godine broj isplaćenih penzija premašio broj isplaćenih zarada.
Duža vremenska serija o kretanju broja penzionera i prosečnim penzijama, a koja bi uključivala i profesionalna vojna lica, ne postoji, tako da ćemo se ovim podacima uporedivo baviti tek od 2013. godine.
Kada se pomnože broj penzionera i prosečne penzije dolazimo do fonda isplaćenih penzija koji je u februaru izneo 37,7 milijardi dinara. Deleći ovu svotu sa brojem penzionera dolazimo do prosečne penzije svih kategorija od 22.335 dinara.
U strukturi svih penzionera starosne penzije prima 57,2% korisnika (966 hiljada), invalidske 20,8% (350 hiljada) i porodične 22% (371 hiljada).
Prosečna zarada u februaru iznela je 40.003 dinara. Prosečna penzija za sve korisnike bila je 55,8% prosečne neto zarade. Međutim, kada pogledamo strukturu penzionera odstupanja su relativno velika: starosna vojna penzija je 21,8 iznad prosečne plate, a porodična poljoprivredna 87% manja. Prosečna starosna za zaposlene (27.149 dinara) bila je na 67,9% vrednosti prosečne zarade.
Penzije iznad prosečne zarade u februaru je primilio 131.953 penzionera iz zaposlenih, 21.412 vojnih, 5.898 samostalnih i 58 poljoprivrednih.
Po posebnim propisima u kategoriji zaposlenih penzije je u februaru primilo 134.005 lica. Tako imamo:
Prema posebnim saveznim propisima:
Učesnike NOR-a pre 9.9.1943 – 12.718 lica (prosečna penzija 28.582 dinara)
Nosioce spomenica iz 1941. godine – 1.314 (45.659RSD)
Savezno MIP – 213 (44.366RSD)
Savezno MUP – 1.301 (40.512RSD)
Administrativne penzije – 1.054 (31.180RSD)
Prema posebnim republičkim propisima:
Učesnici NOR-a posle 9.9.1943 – 44.652 (22.100RSD)
Borci na odgovornim dužnicima – 499 (30.792RSD)
Republičko MUP – 22.867 (41.650RSD)
Izuzetne penzije – 225 (32.839RSD)
Akademici – 28 (57.901RSD)
Rudari – 2.243 (23.681RSD)
Prof.vojna lica 46.890 (42.206RSD).
Učesnika NOR-a, boraca ima i kod samostalnih delatnosti (1.716 lica), a i među poljoprivrednicima (5.013 lica). Interesantno je da je najveća razlika između učesnika NOR-a do i nakon 1943. godine kod poljoprivrednih penzionera: 271 je bio u NOR-u pre 9.9.1943. a čak 4.739 nakon tog datuma, dok je kod zaposlenih odnos 12.718 prema 44.652 lica.
Interesantno je da je ukupan broj korisnika penzija iz učešća u NOR-u, zaslužnih boraca u februaru bio 65.906 lica i primili su penzije u iznosu od 1.451,7 miliona dinara. Interesantno je, jer ako pođemo od pretpostavke da se u NOR išlo sa 20 godina, a rat je završen sa prosečnih 24 godine, prosečna starost učesnika NOR-a trebalo bi da danas bude 91 godina. Stoga bi bilo dobro da se uporedi ovaj broj boraca sa popisanim brojem osoba starijih od 90 godina prema popisu stanovništva iz prošle godine, a kako bi se utvrdilo da li su i bebe i deca ratovali pre 67 godina.
Korisnika novčane naknade za pomoć i negu drugog lica u februaru je u kategoriji zaposlenih primilo 61.486 lica (6.389 kojima je to jedino pravo po 7.581RSD i 55.097 uz penziju po 14.456RSD), u prosečnom iznosu od 13.742RSD, što je 845 miliona dinara. Kod vojnih lica bilo je 1.574 po 13.774RSD što je još 21,7 miliona dinara, kod samostalnih delatnosti 2.703 po 14.329RSD što je 38,7 miliona dinara i kod poljoprivrednika 10.764 lica po 14.547RSD, što je 156,6 miliona dinara. Ukupno je isplaćeno 76.527 naknada u ukupnom iznosu od 1,1 milijardi dinara.
Korisnika naknada za telesno oštećenje bilo je u februaru 82.143 lica sa prosečnim iznosom od 1.315 hiljada dinara, 970 vojnih lica po 995 dinara, 1754 samostalnih po 1.597 dinara i 1.423 poljoprivrednika po 2.136 dinara. Ukupno je isplaćeno 86.290 naknada, prosečno po 1.331RSD u ukupnoj vrednosti od 114,8 miliona dinara.
Početak objavljivanja statističkog biltena Republičkog fonda PIO je odlična vest za analitički rad, a kako bi se što bolje sagledala problematika penzionog sistema pre bilo kakvih reformi kojima će se, sasvim izvesno, smanjiti isplate najstarijim licima u Srbiji, kao i onima koji su stekli prava pre starosne granice. Nominalno ili realno, sasvim nebitno.
Prema podacima Biltena javne finansije Ministarstva finansija ukupni rashodi i izdaci RFPIO u prošloj godini izneli su 500.445,2 miliona dinara, u čemu su:
Prava iz socijalnog osiguranja 493.669,2 miliona dinara
Rashodi za zaposlene 3.682,4
Korišćenje roba i usluga 2.510,6
Kapitalni izdaci 378,5
Nabavka finansijske imovine 117,3
Otplata kamata 49,2
Ostali rashodi 28,9
i donacije i transferi 9,1 miliona dinara.
Jos da hoce u tim analizama da napisu i koliki su troskovi odrzavanja PIO (materijalni troskovi, plate, gradjevinsko zemljiste i slicno) u odnosu na prikupljeni novac. Da se vidi da li postoji prostor za ustedu…
Mozda vojne penzije izgledaju velike, ali svaki oficir je fakultetski obrazovan, potpukovnici imaju magistraturu, a pukovnici i generali doktorat. Ako njihove penzije uporedis sa civilnim iste obrazovne strukture, tu nema razlike u primanjima.
Penzija je ekonomska kategorija i namenska i obavezna stednja zaposlenih i nisu velike. Nije problem Srbije broj i visina penzija, nego sto od 89te ima skoro milion zaposlenih manje, a i9ndustrijska proizvodnja je manja za neverovatnih 68%.
Miso, kako mislis, svaki oficir je fakultetski obrazovan? Upravo obrnuto, vecina penzionisanih oficira su iz onog vremena i fakultet nisu videli ni slikama…
Jos od pocetka 60tih oficir je morao da ima fakultet, ko nije jos tada je poslat u penziju, a stanove smo svi otkupili za smesne pare, ja stan od 112m2 u centru beograda za 220dm. Ako penzija nije obavezna stednja, sta je onda?
I zasto svi kukate sto drzava isplacuje penzije po zakonu, a ne kukate sto trosi preko 6milijardi USD na isplatu stare devizne stednje ili 5 milijardi nan restiruciju.
Samo crkva trazi da joj se vrati (mnogo je vec vraceno) skoro 200000m2 stambenih i poslovnih objekata iu preko 40000h zemljista. Evo gde moze mnogo vise da se ustedi.
Tačno u srce problema Miso.
I danas, već 65 godina primaju penzije oni koji nikada nisu radili nego su skinuli uniforme 47-48. Koliko je uz dva lažna svedoka dobilo penzije učesnika u ratu?
Sadašnji urbani penzioneri su bili u poziciji da otkupe stanove po 220dm, pa im isplata penzija od 1994. godine dođe kao čist poklon.
Tu je suština problema u Srbiji: alavost, lakomost i pohlepa.
1.000 evra akcije?
penzije 70% plata?
Ima i ljudi koji nisu otkupljivali stanove, koji nisu izgubili deviznu štednju ali je do 2016. godine otplaćuju kroz poreze, ima mnogo ljudi koji nisu a ma baš nikada ništa imali od ove države.
Na žalost, bojim se da je većina lakoma gomila koja traži krivca da bi se ogrebala, slepca da je vodi i da uvek neko drugi bude kriv nikad sopstveni odraz u ogledalu.
I Miso, zaboravio si jos vazniju stvar. Svaki od tih oficira, od kojih je vecina sljegla sa neke planie su dobili i ogromne stanove koje su, za Milosevicevog vakta, otkupili za 50 do 100 maraka.
Mene samo zanima zašto se u svim člancima uporno na strani osiguranika navode samo zaposlena lica, a na strani penzionera sve kategorije – zaposleni, samostalne delatnosti, poljoprivrednici, a od ove godine i korisnici vojnih penzija.
Da bi slika bila tačnija, potrebno je uračunati i osiguranike samostalnih delatnosti (preduzetnici, osnivači i članovi privrednih društava, lica koja rade po ugovoru…), zatim osiguranike poljoprivrednike (efektivno ih na žalost nema puno iako ih u evidenciji ima preko 200.000), zatim osiguranike koji samostalno plaćaju doprinos – preko 30.000, vojsku i policiju (ne zna se tačan podatak jer je tajna, ali su procene da ih je oko 80.000).
Drugo, podatak o prosečnoj penziji na nivou celog PIO fonda je jedna krajnje neinformativna papazjanija, s obzirom da u različitim vrstama osiguranja istorijski postoje velike razlike u osnovicama na koje se plaćao doprinos, na različit način su određivane penzije u prošlosti itd.
Trreba malo dublje zagrebati, analiza samo na osnovu statističkog izveštaja može da navede na pogrešne zaključke, kojih su naše novine ionako prepune. Šteta je da ovaj portal sledi takvu praksu.
Dobra primedba.
Barkley, nije sa nisteu pravu i tacno je da se ponekad samo zagrebe po povrsini problematike. No ovaj portal je volunterski rad, autori clanaka ih rade iz cistog entuzijazma, dublje ozbiljnije zahtjevaju vise vremena, dublji ulazak u problematiku a to kosta. Takve vrste analiza su moguce samo u komercijalnom kapacitetu, dakle za €, $ itd ekskluzivno za klijente koje bi platili. I ovo ovdje na sajtu sto nastaje iz cistog entuzijazma za Dz – malo li je?
Saša, slažem se. Međutim, autori članaka imaju određenu reputaciju (u ovom slučaju prilično cenjenu s moje strane), stoga je šteta da se pojavljuju greške na koje sam ukazao u prethoddnom komentaru. Na žalost, Srbija je prepuna “stručnjaka opšte prakse“ i vesti koje se samo ponavljaju iz novine u novinu, sa portala na portal. Na taj način postaju opšteprihvaćene, bez obzira na to što su neprecizne, a često i pogrešne. Verujem da ovaj portal ima nameru da se uzdigne iznad takvih tekstova, zato sam i ukazao na neke nepreciznosti.
U svakom slučaju, entuzijazam koji je pokazan je za svaku pohvalu, nisam ni jednog trenutka to želeo da sporim. Ali malo opreznosti nije naodmet.
Barkley
Zahvaljujem na kritici koja je i tačna.
Sa makroekonomske tačke suština je u činjenici da je doprinosa prikupljeno u iznosu od 256,5 milijardi dinara, a da su transferi izneli 234,4 milijarde dinara, i da se sve vrti oko redovne isplate penzija i penzionera.
„Stručnjaka opšte prakse“ ima previše, ali, na žalost, teško da se na prste dve ruke u Srbiji mogu nabrojati ekonomisti koji barataju tačno sa više od tri podatka.
A kada se živi u takvim netačnostima imamo i ekonomiju u stanju u kakvom je.
Pozdrav
MZ
Barkeley, ma tacno je i fino sve to reputacija itd. itd., no autori clanaka imaju i djecu, porodice, poslove, obaveze… Angazan pojedinih autora na makroekonimiji i prije nje na ekonomiji je bio toliki da je prava sreca da zene ne mjese pite na starinski nacin vec kupe kore kad prave burek, inace bi bilo oklagije preko ledja po principu: „de ti malo manej ekonomije i malo vise sarafciger u ruke i pritegni ovih par sarafa od kojih se stvari klimaju“.
Greske kao i pogresne interpretacije su dio ekonomije, dio ekonomske analize i na vama i na autorima je da drzite otvorene oci da se stvari ispravljaju. Ali ne djate da vas greske toliko razocaraju. Ima ig, bice ihjos, dobro je da drzite otvorene oci i ukazujete
Vidis, Miso, posto pretpostavljam da si levicarske provenijencije, podseticu te da je osnova stvar svakog drustva koje se trudi da bude humano – jednakost. Dakle, ja sam preko 20 godina izdvajao za stambeni doprinos, dok nije ukinut, kao i sve ostale doprinose, ali nisam dobio stan, pa nisam dosao u priliku ni da ga kupim za 50 maraka. Nasuprot meni, moja familija je dobila stan, jer su bili u partiji i jos gde je trebalo, pa su godinama dzabe koristili stan, par decenija im je u stanovima sve besplatno i menjano i popravljano, pa su ga na kraju i otkupili za 80 maraka i postali vlasnici. Danas imaju visoke penzije. Za sve to vreme ja radim kao konj, placam porez i jase me ko stigne.
Osim toga, Miso, manje od 18 posto ljudi je u onom drustvu dobilo dzabe stanove. Dakle, daleko od tvoje sintagme SVI. Njih 18 posto zivi na nasoj grbaci svihi ovih godina. To su isti oni, Miso, koji ni dan-danas ne dozvoljavaju da ovoj zemlji svane. To su Miso cinjenice.
Znas, Miso zasto ne kukam za staru deviznu stednju? Jer ne vredi. Isti vi koji ste otkupili stanove za 220dem ste imali i deviznu stednju, pa onda i staru deviznu stednju. Onda su vasi ideoloski sinovi doneli odluku da mi koji nismo dobili stanovi, koji nismo ni imali deviznu stednju, putem poreza placamo vasu staru deviznu stednju. Drugim recima, vi ste nas, sve po zakonu, opljackali do gole koze. Eto, na ovom malom primeru, zasto u Srbiji ne moze da dodje do napretka. Zasto bi neko rmbao po ceo dan, kada se na razlicite nacine, sve to na kraju prelije vladajucoj oligarhiji, a nama ni crkavica ne ostane?
Moram i ja da dodam komentar. Pukovnici doktori nauka a Kapetani fakultetlije. E pa vecu glupost nisam skoro cuo. Kao da svi mi nismo sluzili vojsku, i kao da svako od nas nije imao nekog porucnika koji sprema polaganje za cin (frisak tek dosao sa akademije), i kao da neznamo kakve su im skole bile. Medjutim, OK skola je skola i pozdravljam i fakultetlije i magistre, ali Misa bi morao da mi da odgovori kakve to veze ima sa penzijom. Ljudi ovde moraju da shvate najjednostavniju istinu da je skolska diploma „slika“ koju vasa mama moze da urami i okaci na zid gledajuci je sa ponosom svaki dan. Da bi ste zaradili platu a samim tim i penziju (u sistemu obaveznog PIO) potrebni su efektivni rezultati, DELA, ne izgovori zasto nesto nije moglo ( sto se dela tice staresinski kadar JNA ne zasluzuje da se na njega trose reci ni bajtovi jer su najveca sramota u istoriji ove zemlje, a i nije mi poznato da je iole znacajniji broj stradao u gomili ratova koje smo imali, nego su naprotiv prvi pobegli i prvi izdali). Kada pogledate Srbiju postaje vam jasno da penzije ne treba da postoje, a sto se socijale za starije tice sasvim je u redu da ona bude u rasponu 1 prema 2 najvise (ako je i to logicno) a mi danasnji „buduci penzioneri“ bicemo srecni ako i to dobijemo, pa ko bi konfor u starosti, vreme mu je da krene u privatni PIO.
I civili sa tom skolskom spremom imaju slicne penzije. Ako ukidamo pravo na penziju, ukinimo i sva ostala stecena prava, zdravstveno, garancije na stednju, minimalnu platu … i na kraju ces imati revoluciju (za koju se ja zalazem).
Privatne penzije su tek rizik, niko ti ne garantuje da ce te firme postojati (da nece bankrotirati) u vreme kad krenes u penziju, pogledaj koliko je takvih fondova bankrotiralo 2008 i 2009te u svetu. A moze ti se desiti kao u EU (madjarska) da kad nema para u drzavnom fondu jednostavno nacionalizuju privatne. Privatni penzioni fondovi su kocka i to visokog rizika.
Iskreno Miso, ja mislim da penzije ne postoje. Rizik privatnih PIO je privatni rizik i svako neka zivi sa njim ako zeli, medjutim niste mi rekli zbog cega bi neko sa fakultetom (ciji je PIO procerdan isto kao i nekog sa osnovnom skolom) trebalo da prima socijalnu pomoc (jer fakat je da se ono sto se isplacuje iz budzeta zove socijalna pomoc, a da se isplate iz penzionih fondova i to kumulativne vrednosti zovu penzije), dakle, zbog cega socijalna pomoc u tako velikom rasponu. Mislim da je socijalna pomoc svuda na svetu kategorija koja mnogo vise zavisi od imovinskog stanja, zdravstvenog stanja, broja clanova porodice, statusa stanar ili podstanar….nego od toga koji nivo obrazovanja pojedinac ima. U tom smislu predlozio sam da se stvari nazovu pravim imenom, te da se u skladu sa time i dovedu u odgovarajuce „razrede“ od recimo maksimum 1 prema 2, te da se tako omoguci „svezi start“ i za dolazece generacije. Nazovite kukavnicke pukovnike JNA doktorima nauka ako zelite, ali mi niste rekli zasto bi njihova penzija trebalo da bude znacajno veca nego plata nekog od postenoradecih ljudi u Fijatu ili Juri ili Gorenju…
Visina penzije zavisi od visine doprinosa, kako se da videti zaposleni sa fakultetom imaju vece plate od zaposlenih sa osnovnom skolom i vise izdvajaju i na kraju imaju vece penzije.
Jos jednom da konstatujem, da su „izdvajanja“ odletela u vetar jos devedesetih. Drzavni PIO je bankrotirao. U njemu nema para. Ono sto se isplacuje je u sustini socijalna pomoc a ne penzija. Penzije se nigde ne isplacuju iz budzeta nego iz PIO fonda, a iz budzeta se isplacuje socijalna pomoc ( ili nazovite tu kategoriju starosni dodatak ili kao smatrate da nije uvredljivo ali sustina je jasna). Ja predlazem da se prihvate cinjenice a za dobrobit buducih generacija i u cilju sigurnijeg bitisanja danasnjih penzionera, jer neophodno je smanjiti ova davanja a cinjenica je da su neke penzije toliko niske da se ne mogu vise smanjivati, dok sa druge strane postoje i neopravdano visoke prinadleznosti koje ponavljam isplacije budzet a ne PIO.
I stara devizna stednja je otisla u vetar, i restitucija je otisla u vetar, zasto niko ne predlaze da se to ukine?
Jedino je tacno da Srbija nema strucnjaka koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke iz bilo koje delatnosti.To je posledica nacionalne zelje a ne neorganizovanosti ili neke drzavne urote.To je cist genetski potencijal bez nege…
Onog trenutka kad nacija shvati svoje nemogucnosti i prestane da velica pojedinacne uspehe ,stvorice mogucnost za napredak.Za Srbiju pojedinacni uspesi predstavljaju ,u sustini,kamen o vratu.Nepotreban balast koji oduzima dragoceno vreme u pomeranju kolektivne svesti.
Marketing koji je prevazisao svoje potrebe…..
Srećan povratak iz Grčke gosn.Darko
Za sve koji čitaju, motivacija za tekstic mi je bila činjenica da su analitike poboljšane, a ne da treba penzije ili penzionere, ne znam šta.
Ako se raspolaže kvalitetnim podacima, onda niko ne može da seče preko kolena, nego je moguća ozbiljnija diskusija o „reformama“ i njihovim misionarima i reformatorima.
Bilo bi lepo kad bi svojerucni rad tu mogao da pomogne ,no Srbija nije ostrvo na okeanu i njena pozicija i velicina pa i politicko opredeljenje odredjuju i odnose unutar nje..
Ne moze sada ,ne samo Srbija vec bilo koja druga drzava ,da napravi nekakve velike reforme po bilo kom pitanju. Podskup skupa ima mogucnost ogranicenog delovanja…
Primer su Grcka,Rumunija,Bugarska,Madjarska,Spanija, ect…
Reforme su moguce samo u poziciji potpunog vracanja suvereniteta svake drzave ponaosob sto u principu nije nicija zelja. No bez obzira sto je to sada tabu tema (osim za Klausa) mnogi ce ubrzo doci u poziciju da izaberu jedan od dva puta za buducnost..
Postavlja se pitanje ,recimo kod Grcka , kakve su joj reforme potrebne .Jedno je reformisati se sa pozicije duznika i u cilju vracanja duga a drugo je glediste potrebe i svrsishodnosti takve reforme sa pozicije nacionalnog interesa. Dug nije obavezno vratiti ,to je floskula koju najbolje razumeju upravo kolonijalisticke drzave ili pak one koje imaju ili su imale imperijalisticke teznje..
Klizav je to teren…
Da ne bih pisao pojedinačne odgovore na komentare. Nadam se da neću ugušiti dugačkim komentarom.
Kada sam pisao o reputaciji, ne posmatram sebe kao jednog od onih dežurnih kritičara svega i svačega, koji samo traže dlaku u jajetu. Greške su moguće, svi ih pravimo, to nije sporno. Mene u suštini iritiraju one greške koje se prihvate zdravo za gotovo i, kao što sam već napisao, samo se sele sa jedne na drugu vest. Često su proizvod lobiranja, što je još gore. Nije mi bila namera da ton prvog komentara zvuči “profesorski“, ali od negde mora da se počne sa ispravljanjem, a možda je ovo pravo mesto jer ovde ipak članke pišu ljudi koji umeju da razmišljaju i čije reči imaju težinu. I čije žene nemaju oklagiju. 🙂
Što se tiče podataka, na žalost, istina je da su teško dostupni, a i ono do čega se može doći je često nepouzdano. Analitika koja je sadržana u pomenutim biltenima fonda, je delom i ranije bila objavljivana na sajtu PIO fonda, a inače postoji već dugi niz godina. Na žalost, brojne su nepreciznosti i nelogičnosti sadržane u njoj, što nije zbog statistike, više je problem evidencije. U svakom slučaju, lepo je da je fond počeo sa objavljivanjem biltena.
Penzijski sistem se na žalost često koristi za ispravljanje drugih anomalija u društvu i ekonomiji. Pa kad dođe račun na naplatu, onda nam je đavo kriv. Tako su problemi viškova radne snage rešavani invalidskim penzijama, još 90-te godine, pa su zatim policija i vojska kupovani povoljnim uslovima za penzionisanje i obračunom penzija, nedostatak hrabrosti i sredstva da se poboljšaju radni uslovi su rešavani širokim davanjem beneficiranog staža, pomenute boračke penzije iz II sv. rata i tako dalje.
Veliki deo tih anomalija je ispravljen, međutim ostale su posledice, jer se penzija prima duži niz godina. Međutim, i dalje to nije osnovni problem. Srž se nalazi u prihodnoj strani, pre svega u slaboj zaposlenosti, nikakvom ekonomskom rastu, neplaćanju doprinosa i sličnim stvarima. A trošak penzija je veoma rigidan i ne može se nikad lako smanjiti na kratak rok. Pa kada padne BDP, penzije mogu da ostanu nepromenjene, ali će njihov udeo porasti. Zaposlenost pada, a sa njom i doprinosi, ali mi samo posmatramo kako i gde možemo da sečemo. Bojim se da ne završimo kao u onm vicu kada Piroćanac kaže da je taman naučio magarca da ne jede a ovaj crk’o. Veliki transferi iz budžeta su posledica smanjenih prihoda od doprinosa, pre svega.
Što se tiče verovanja o tome da privatni penzijski fondovi mogu da reše stvar, nijedan penzijski sistem, kako god da ga uredite (a u svetu ima široka lepeza različitih rešenja) ne može dobro da funkcioniše u slaboj ekonomiji.
Gospodine Barkley, moram da vas pitam sta zapravo predlazete?
Svi znamo da nije lako smanjiti penzije, medjutim u danasnje vreme znacajno povecati proizvodnju i izvoz je mnogo teze. Nadalje, zaduzivati se, cak i uz krsenje zakona ( mislim da smo sada na oko 50% od predvidjenih 45%), ostaje cinjenica da dalje zaduzivanje postaje drasticno skuplje i teze. Nije moguce nastaviti ovim putem. Sa druge strane, proizvodnja ima svoju logiku i ne moze se administrativno „kalupiti“. Ostaje i pitanje koje nije materijalne prirode, u kakvoj mi zemlji zivimo. Mogli ste na wikiliksu naci depesu u kojoj se amerikanci cude da ni jedan mladi Srbin ne zeli da radi posao koji ga kreativno i intelektualno stimulise i pruza uslove za gradjenje karijere, ukoliko postoji bolje placen posao koji ne nudi nista od navedenog a pri tome pruza izvesnu ucmalost i sigurnost. Ja na ovom sajtu komentarisem vec dosta dugo, i moja osnovna teza je da ekonomski problemi Srbije leze u „psihologiji“ gradjana. Dakle moramo menjati motivatore. Rad u drzavnoj sluzbi koji nosi sigurnost i „ladovinu“ mora biti namerno zestoko podcenjen, da bi mladi poceli da razumeju da samo sopstvenim delom mogu doci do boljeg zivota i sigurnosti, a ne uz pomoc, stranke, privilegije, sindikata ili kog drugog „cudotvorca“. Penzije moraju da se smanje i to je takodje neminovnost, i ja verujem da treba smanjivati najvece penzije jer su najnize ionako previse male. Nije moguce nastaviti ovako i to je jednostavna cinjenica i ako necemo smanjiti administraciju, penzije, zarade i gubitke Javnih Preduzeca, sta predlazete da ucinimo? Nemojte samo kao politicar da mi pricate o povecanju zaposlenosti a onda uposlite par stotona ljudi u komunalnu policiju i parking servis i pricate kako ce to sigurno uticati na povecanje BDP.
Hajmo onda.
Kao prvo, ja se obično čuvam da ne postanem ono što kritikujem, tj. “ekonomista opšte prakse“. Prevashodno se bavim penzijama, ali razmišljam i o mnogim drugim pojavama, ali se čuvam da se ne izlećem sa “grandioznim“ predlozima, ako o tome ne znam dovoljno. Ali se ni ne libim da učestvujem u normalnoj raspravi.
Što se tiče te depeše i psihologije, delimično se slažemo. Ali samo u tome da je potrebno neke stvari menjati u pristupu. Ne smatram da se svi mladi u Srbiji plaše preduzetništva i da idu linijom manjeg otpora. Verujem da su samo suočeni sa milion prepreka da to iskažu. U tom pogledu, zalažem se za podsticaje preduzetništvu, inovacijama i napretku. Samo treba pustiti ljude da rade, uvek će biti onih hitrih i spremnih da to iskoriste. Opet, ne zaboravimo ni da u razvijenim zemljama nisu svi preduzetnici. Dobro je i kada imate vredne i sposobne “šrafove“. U svom okruženju imam veliki broj primera mladih ljudi koji se trude da razviju ili svoje male biznise, zanate, iil da se obrazuju i nauče što više. Na kraju krajeva i sebe svrstavam u ovu drugu grupu, ako se sa 34 godine još mogu smatrati mladim. 🙂
S druge strane, šta to znači “potceniti rad u državnoj službi“? Ne postoji uspešna savremena država koja nema dobro razvijene javne funkcije. Šta spada u “državnu službu“? Da li treba da podcenimo zaposlenje u obrazovanju, zdravstvu, komunalnim službama? Ako podcenimo rad u administraciji, ko će nam biti kriv kada se donesu loši propisi, sklope štetni ugovori ili padne efikasnost javnih usluga?
Problem je u tome što se već dugo država i javna preduzeća posmatraju kao partijski plen. Nisam rekao ništa novo, znam, ali na taj način se promoviše takav način razmišljanja, pa su manje krivi oni koji u tome vide način da se zbrinu. Veći problem leži u onima koji to uzrokuju. Riba ipak smrdi od glave.
Moja poenta priče o javnom vs. privatnom poslu je da treba insistirati na unapređenju oba, kroz stvaranje više mogućnosti za razvoj privatnog sektora i podizanje standarda rada u državnoj službi. Da li su oni koji o tome odlučuju za to zainteresovani? Na žalost, nisu, jer time gube svoj status onih od kojih zavisi sve, pa i nečiji posao. A i važnije im je da imaju zaposlene svoje ljude, nego stručne.
Ja mogu samo da ukažem gde leže osnovni problemi u penzijskom sistemu i da kažem šta je potrebno da bi i penzijski sistem napredovao. Koliko god to demagoški zvučalo, osnovni problem jeste na prihodnoj strani – zaposlenost, doprinosi i sve što iz toga proizilazi. Kod nas je ispod 50% ljudi starosti 20-64 godine zaposleno. Koji je veći problem od tog?
Neće se puno dobiti eventualnim smanjenjem penzija. Nema odakle. 60% penzija su ispod prosečne, koja u osiguranju zaposlenih iznosi 23.690 dinara. Mogu se oporezovati visoke penzije, ali će se malo time uštedeti. Plus, dobar deo tih penzija je zarađen. Nama je najviša osnovica za doprinos pet puta veća od prosečne zarade. Ja ipak mislim da onaj koji plaća visok doprinos ima pravo i na visoku penziju. Određena mera solidarnosti naravno da mora da postoji. Što se tiče penzija koje su dodeljene po posebnim propisima (razni borci, policija, vojska…), to isto ne može tek tako da se smanji, jer su ti ljudi penziju ostvarili po zakonu. Mogu da se oporezuju, ali koliko ćete time dobiti? Verujte, malo.
Prošle godine su rashodi za neto penzije iznosili oko 12,5% BDP-a Srbije. Da je privredni rast bio na nivou predviđenom pre početka krize, taj udo vrteo bi se oko 11%. Kao što rekoh, kada ekonomija uspori ili padne, udeo inertnih troškova poraste. Još jedan podatak – doprinosi za PIO bili su na nivou nešto manjem od 8% BDP-a. Uz pad i stagnaciju BDP-a, prošle godine su iznosili ispod 7% BDP. Da li je to dovoljno da pokaže koliki je pad zaposlenosti i svega što ide uz to?
Udavio sam, znam. Izvinjavam se svima koji čitaju, ali mislim da ima šta vredno da se pročita.
Barkley, kad se vec bavis penzijama, pretpostavljam da znas koliko ima danas zaposlenih u fondu PIO, a koliko je bilo pre 10 godina i koliko od ukupnih sredstava ide na tekuce troskove odrzavanja fonda?
I jos nesto, Barkley, kad se vec bavis penzijama, za sve vazi, pa i za penzije, da se mozemo protegnuti samo onoliko koliko smo dugi. Sve brojke koje si naveo su omiljena zabava drzavnih ekonomista, koji, primera radi kazu kako se za obrazovanje odvaja par procenata, pa za zdravstvo par procenta i tome slicno… Sta ti podaci govore? Nista.
Lazno je i licemerno pitanje – koja zemlja ne zeli dobro razvijene javne funkcije. Takvo pitanje se postavlja da bi se zamenile teze. Kontra pitanje je, a koja drzava zeli da ima losu privredu? Nijedna. Srbija ima losu privredu i sve ostalo mora da se uskladjuje sa tim. Nesto ozbiljno nije u redu u drzavi koja ima dobar javni sektor i nikakvu privredu. Nemoj da shvatis ovo kao krtiku, vec kao tezu za razmisljanje.
Znas i sam Barkley odakle se kuca gradi.
Nešto se ne sećam da sam negde napisao da nam je javni sektor dobar. NIje. PIO fond – milion manjkavosti. To nije sporno. Da li je teško razumeti da su pitanja javnog sektora i privrede međuzavisna? Neko treba toj privredi da pomogne, da joj olakša da se razvije. Ko? Profesionalni javni sektor. Slažemo se da je tu potrebno češljanje. I to dobro. I smanjenje, naravno, ima previše duplih poslova. Ali ne možete ukinuti sve. POenta je u konsenzus da se zapošljavaju samo stručni ljudi. Ali nisam naivan da verujem da će do toga doći tako lako.
Što se tiče administrativnih troškova PIO fonda, oni su 201o0. činili 1,35% ukupnih troškova fonda. Možete pogledati ovde: http://pio.rs/images/dokumenta/statistike/Finansijskiplan/finansijski%20izvestaj%20za%202010.pdf Saberite rashode za zaposlene i korišćenje roba i usluga, pa zbir podelite sa ukupnim rashodima fonda.
A sto se tice omiljene zabave sprskih ekonomista zvana licitiranje oko visine BDP-a, ja mislim da se tu toliko statisticki zamagljuje da mi pojma nemamo kakva je realna situacija.
Nemamo pojma, slazem se.
Ako je naplata PDV-a oko 340 milijardi dinara, sa 12% u BDP-u daje BDP od oko ili preko 30 milijardi evra. Sad, koliko je preko 30 zavisi od procene sive ekonomije, je li prevelika ili premala?
Gospodine Miroslave, ako je BDP negde oko 30 mlrd, da li biste bili ljubazni da nas podsetite koliko se je povecao javni dug u poslednjih par godina, te koliko je to godisnjeg deficita u %BDP i u kakvoj su korelaciji te cifre sa zvanicnim koje prezentuju vlada i mediji.
Gospodine Barkley, da bi ste razvili mala i srednja preduzeca nije neophodno da svi budu preduzetnici. Medjutim, ako recimo sijete odela ( kao nas cest gost gospodin Knezevic) vama treba dizajner. Sada zaposlite mladog dizajnera i sta se dalje dogadja. Ima punu mogucnost da svoju vestinu izbrusi, usavrsi, napreduje u struci, medjutim on prvom prilikom ode da radi kao obezbedjenje u posti ili setac u parkingservisu ili…jer je tu sigurnija i veca plata. Sto je najgore ima punu podrsku svojih roditelja za takvu odluku, istih onih roditelja koji su se gorko odricali da mu plate stanarinu i studiranje. Pa treba li nesto dodati ovome. Licno sam se sretao sa slicnim primerima i sto je firma manja a posao izazovniji to je sigurnije da nema teorije da nadjete ozbiljne uposlenike. Da ne duzim dalje, ostaje iza vase price o poznavanju penzija te konstatacije nekih brojki neodgovoreno pitanje. Kako mislite da uravnotezite stvari. Ponovicu, zaduzivanje postaje sve skuplje i uskoro nece biti uopste moguce dalje se zaduzivati. Ako ne zelite da reformisete i debelo potkresete administraciju i Javna Preduzeca pa i penzije, sta predlazete? Koliko ja vidim, mozete „narediti“ privredi da se poveca i zaposli nove ljude, poveca BDP i resi sve vase probleme, samo, znate i sami da to ne radi tako. Dakle preostala alternativa je dalja rasprodaja, i to najverovatnije resursa i prirodnih monopola cime cete buduce generacije osuditi na vecitu sirotinju, a zasto, zarad ekstra letovanja narednih par godina i jos jednog kruga na vlasti? Hajde molim vas recite mi koji to alternativni put vi predlazete za uravnotezenje budzeta i platnog bilansa? Jos jednom vas molim nemojte reci „treba povecati zaposljavanje i BDP“ jer to je najgluplja izjava koja se veoma cesto koristi, samo niko da kaze ko ce i zbog cega da poveca to zaposljavanje i taj BDP, a sto je najgore niko da uz zaposljavanje promisli i da li je ono svrsishodno i da li donosi ikakav realni boljitak ili samo sluzi za preraspodelu vec postojece vrednosti uz dodatno opterecenje produktivnih delova drustva. Inace broj komunalnih radnika i administrativaca te nastavnika i zdravstvenih radnika ( u drzavnoj sluzbi) je veci (po glavi stanovnika), negde cak visestruko nego je to slucaj u EU koja takodje propada zbog prevelike birokratizacije.
Da li sad ja treba da navodim primere mladih ljudi koji vredno rade boreći se za svoje parče hleba? Gde će nas to dovesti? Među 7,5 miliona ljudi lako je naći primer za sve i svašta. Šta imamo od toga? Vi ćete svoje tvrdnje da potkrepite primerom, a to ću i ja da uradim. I?
Što se tiče drugog dela komentara…. ok, smanjimo penzije za 20, 30, 40%, koliko treba, otpustimo 14.000 državnih službenika (pola od ukupnog broja) ili još bolje, otpustimo 300.000 ljudi (opet polovinu) koji rade u prosveti, obrazovanju, javnim i komunalnim preduzećima, državnoj i lokalnim samoupravama. Šta smo dobili? Smanjene rashode budžeta. Sjajno. Sve je lepo.
Da li će time da se smanji i ukupna tražnja u Srbiji? Da li će da se smannji naplata komunalnih računa, ako se zna da su penzioneri najredovnije platiše struje, telefona i ostalih komunalija? Da li će da se smanje i kupovine, a time i prihod od PDV-a? Da li će to povećati deficit budžeta? Kakav će to efekat imati na proizvodnju osnovnih životnih namirnica koje se uglavnom proizvode ovde, a koje uglavnom penzioneri kupuju? ta će da rade ta preduzeća kada im padne tražnja? Mogu ovako do ujutru…
Nije problem u broju ljudi koji radi u javnom sektoru, problem je kako povećati njihov kvalitet i omogućiti da taj kvalitet dođe do izražaja.
Administrativno povećanje zaposlenosti – najveća glupost. Ne sećam se da sam se zalagao za to u bilo kom komentaru.
Gosn. Barkley
U situaciji kada će nastupiti vruće polit-ekonomsko leto svaki argumentovan prilog sajtu biće dragocen. Ako ste zainteresovani ja bih pod novom kategorijom penzioni sistem objavljivao neimenovane Vaše priloge. A rasprava sa Misom, Miletom, Bokijem, Darkom, Pericem i autorima portala biće dragocena.
Barkey, apsolutno se ne slazem sa vasim komentarom. Naravno da treba da se otpuste ljudi u drzavnoj sluzbi, prosveti, zdravstvu, javnim i komunalnim preduzecima. Vi ne znate sta se tu radilo poslednjih deset godina? Vi smatrate da je nevazno kakvu poruku vlast salje narodu kako se ide kroz zivot? Pitate se kakav ce efekat imati na poroizvodnju zivotnih namirnica? Fantastican! Povecace se ponuda. Poslednjih dvanaest godina vlast salje signal narodu da je jedino ispravno i ipslativo zaposliti se u javnom sektoru. Dvanaest godina je toliko dugo da ce trebati najmanje deset da se trende preokrene. Samo brutalno optustanje i jasno predocavanje da se vise na zaposljavanje u javnom sektoru ne racuna, moze vremenom dovesti do oporavka ekonomije.
Ocigledno da polazimo sa suprotnih pozicija, jer je za mene nezamislivo da napisem da nije problem u broju ljudi koji radi u javnom sektoru. A sto se tice te price o kvalitetu ljudi u javnom sektoru, to je takodje najobicnija floskula koja sluzi da zaseni neuke, mi, javni radnici, mi smo strucni do bola… Price za malu decu. Pa ne bavi se javni sektor cepanjem atoma i slanjem misije na Mars, vec je 95 posto je obicna pisarska evidencija uzetih poreskih para.
I da ne pricam o privatizaciji prosvete, zdravstva, koja je, upadljivo, svima mrska. Dakle, obrni-okreni, pricamo o razlicitim koncepcijama drustvenog uredjenja. Nepomirljivim.
Mile, tacno da se mozemo protegnuti samo koliko mozemo ali je tacno i ovo sto Barkeley kaze da su penzije ostvarene po zakonima koji su vazili. Ako bi se samo povinjavali tome „ispruzi se koliko mozez“ ekonomija nam je taman tako vodjena da mi komotno mozemo doci do toka da ce nam trebati trojke koje bi krizile gradom lovile i umlacivale penzionere jer sam njihova egzistencija ugrozava mogucnost da se „ispruzimo koliko mozemo“. Srbija ce vjerovatno lomiti kola preko penzionera jer lomiti negdje mora a tu moze, ali problem Srbije nisu penzioneri vec nedostatak proizvodne i stvaranaj nove vrijednostii pretjeran prebirokratiozvan javni sektor koji hajde da valja, nego je nikakav.
Sasa,
nije problem Srbije nedostatak proizvodnje. U velikoj si zabludi.
Problem Srbije je ideoloski zaslepljena i na pare lakom oligarhija u kojoj dominantnu vecinu cine drzavni sluzbenici, pa i penzioneri. Oni ne daju da se Srbija promeni i da krene. Oni su generator svih kriza u ovoj napacenoj zemlji. Oni su, narodski receno, sami sekli granu na kojoj su sedeli. Kako su navikli da budu veciti dobitnici (da se ne vracam u istoriju), sada ocekuju da im neko drugi resi probleme. Tog drugog nece biti. Dosta je bilo. Ko je ovu corbu zakuvao, neka je sada i srce.
Mile ma kao nije proizvodnja problem. Uzmite racio administracije u odnosu na ostale zaposlene,uzmite stopu nezaposlenosti, demografiju itd, kako da nema nedostatka proizvodnej u realnoj ekonomiji. ili smo, pak, sammpioni u produktivnosti sto nismo.
Hocu da kazem da je problem u svesnom odabiru loseg drustvenog sistema od strane vladajuce oligarhije, jer njima ovako odgovara. Ekonomija je samo posledica ili, preciznije, zrtva nakaradnog sistema u kome zivimo.
Da pokusam da sumiram. Gospodine Barkley, ja ne kazem da treba otpustati ljude iz administracije i javnih preduzeca, niti da treba smanjivati penzije. Ko sam ja da to trazim ili predlazem. Medjutim, imam utisak da u Srbiji vazi ona narodna „nit se tera nit se vodi“. Dakle ako su se gradjani na izborima vise puta opredelili za koncept liberalnog kapitalizma, ako smo otvorili trziste, ukinuli carine i postavili zahtev pred nasu privredu da bude konkurentna ostatku Evrope i sveta, ne vidim zasto bi Javna preduzeca, administracija i cinovnicki aparat (uzgred 30000 je zaposlenih republickih cinovnika a njima treba dodati i pokrajinske i lokalne) ostali po strani. Dakle nista ja ne trazim ili predlazem, ja samo konstatujem sta ce biti neophodno uciniti da se nastavi tim putem. Postoji i opcija koju zagovara gospodin Misa ali takva opcija mora biti izglasana na izborima i tada ce se mnogo sta promeniti.
Licemerno je zahtevati liberalni kapitalizam, zastitu potrosaca, slobodno trziste, uvoznu robu svake vrste cesto uvezenu po damping cenama, letovanja u inostranstvu a onda konstatovati da realni sektor mora da zivi sa time ali da je to „nemoguce“ uraditi sa administracijom. Dakle traziti da neko drugi stvara i to onoliko koliko je potrebno ovima koji bi da trose stranu robu, a koji nisu spremni ni na kakva odricanja je krajnje licemerno. Srbija nije zemlja hiperprodukcije pa da se moze oslanjati na „Krugmanovske fazone“. Nama fali proizvodnja a ne potrosnja, a to se leci samo na jedan nacin, promovisanjem rada i nagradjivanjem konkretnog dela a ne apstrakcije, namestenja ili diplome. Srbija mora da promeni „radnu kulturu stanovnistva“ i da navikne stanovnistvo da ne postoji nista „sigurno“ u trzisnoj privredi. Ako neko osmisli posao, rizikuje i ulaze svoj novac, i napravi neki uspeh, to mora da se vrednuje deset puta vise od bilo kog cinovnickog posla, i to ne samo materijalno. Mladi ce tako nauciti ono sto nauce svi oni koji odu u inostranstvo, da se samo delima moze zaraditi udoban zivot, da nista nije garantovano i da je neuspeh ili trenutna besparica samo redovna stepenica do uspeha. Sto se strucnjaka iz administracije i javnih preduzeca tice, pozivam ih da svoju strucnost dokazu na slobodnom trzistu ne krijuci se iza drzavnih monopola i velike price. Da treba im drasticno smanjiti plate a kome se ne svidjaju zaradice mnogo vise kao „slobodan strelac“ i pri tome ce verovatno i zaposliti jos nekolicinu kolega. Upravo to i jeste put. Dodacu vam samo da je plata lekara u drzavnoj bolnici na Novom Zelandu za 60H nedfeljno radno vreme jednaka plati prosecnog vodoinstalatera, a da isti takav lekar kad se dokaze i dobije radno mesto na privatnoj klinici zaradjuje 5 do 25 puta vise od pomenutog vodoinstalatera. Medjutim nikada svi ne stignu do privatne klinike, pa nema potrebe da se prepucavamo da li je bolji Ekonomski Fakultet na BU ili Megatrend. Konkurencija sama „izbistri“ sta treba, dok u drzavnim firmama i ono sto vredi utone u ispodprosek i sivilo. Malo vise hrabrosti i energije i mogli bi smo napred. Nece biti lako, ali barem cemo pokusati ili propasti pokusavajuci. Sta drugo da predlozim?
Koju god opciju da razmatrate ( ekonomisti ) morate da shvatite da sa porezima od 60+ odsto, ekonomiju mozete da zaboravite. Sto vazi i za aparat koji ne pruza nista a dodaje jos koju desetinu procenata troskova.
Cak nije problem ni broj ljudi u upravi, vec njihov kvalitet i kvalitet usluge. Nije samo cena usluge u platama zaposlenih u upravi i besmislenim taksama, vec je mnogo veci deo troska u nepotrebno izgubljenom vremenu, novcu i energiji.
Slazem se da aparat ima za 50% vece plate od proseka ako se za dve godine transformise u super-efikasan.
Javna preduzeca su cini mi se veci izvor troskova za drustvo. To mora da se resi konkurencijom. Precrtavanjem nekog modela koji je uspesan i koji ne mora da bude iz Evrope.
Slicno vazi za skolstvo i zdravstvo.
Zanimljiv je Izraelski sitem zdravstva gde postoje dva ili tri provajdera koji se nadmecu na trzistu. Kvalitet zdravstva je prevazisao Zapadnu Evropu. Zdravsto treba da bude nas proizvod buducnosti.
Pnezije su prevelike za ekonomiju, cak i u apsolutinim vrednostima. Presipanje iz poreza i zajmova u penzije i nazad u bdzet ce trajati vrlo kratko i za sobom ce ostaviti pustinju.
Evo uz rizik da potpunot „udavim“ sa svojim komentarisanjem uzecu slobodu da copy-paste dve najsvezije vesti iza kojih mislim da svaki dalji komentar nece biti neophodan
„Izvor: Novosti
Beograd — Više od 40.000 mladih prijavilo se za samo 285 radnih mesta koja su ponuđena u velikim javnim preduzećima. To samo dokazuje da nema boljeg posla od – državnog. “
Kako komentarisati ovakvu vest?
„Najviše nedostaju kvalifikovani radnici i menadžeri srednjeg nivoa
subota, 21 april 2012
Izvor: Gde investirati/ Danas
Iako Srbija u težnji da privuče veći broj stranih investitora često insistira na tvrdnji da osim predusetljive administracije ima i jeftinu, kvalifikovanu radnu snagu, iskustvo stranih kompanija koje posluju ovde to ne potvrđuje.
Slika o obrazovanoj radnoj snazi, koja je i mogla da prođe pre dve decenije, sada je samo ostatak sećanja na vreme kada smo imali industriju i svrstavali se u srednje razvijene zemlje.
Na tržištu rada najviše nedostaju kvalifikovani radnici, zanatlije bez kojih je nemoguće pokrenuti iole ozbiljniju proizvodnju. Takva situacija najviše pogađa grane u kojima ima posla ili one koji bi da izađu na strana tržišta. Na primer, u građevinarstvu, kada firma i pronađe iole zahtevniji posao u zemlji ili inostranstvu, počinje prava avantura traženja radnika sa kojima će moći solidno da ispuni ugovorene obaveze.
Slični su i problemi u drugim sektorima, što potvrđuje, na primer, iskustvo Merkatora koji u Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika. U trgovini najviše nedostaju kadrovi za operativan rad u prodaji: mesari, pekari, kuvari, koji su deficitarni na tržištu rada i čije školovanje Mercator podržava i podstiče. Nedostaju i stručnjaci iz oblasti kontrolinga, interne revizije, srednjeg i visokog menadžmenta ….. Izazov je pronaći dovoljan broj menadžera srednjeg nivoa, za vođenje prodajnih objekata. Za kvalitetno obavljanje ovog posla u Merkatorovom sistemu je potrebno fakultetsko obrazovanje i menadžersko iskustvo u vođenju većeg broja saradnika, a sa druge strane konkretna, operativna iskustva upravljanja maloprodajnim procesima.
Samo ozbiljne kompanije ulažu u kadrove
Da bi se premostio ovaj problem, Merkator često zapošljava kandidate sa dobrim potencijalom, ali ih kasnije sami razvijaju kroz sistem organizovane i kontinuirane edukacije kroz koju je prošlo u proseku oko 80 odsto zaposlenih.
Fiat se takođe suočio sa ovim problemom. On je takođe primoran da posebno obučava zaposlene, a čak je najavio i otvaranje akademije za stručno usavršavanje, a i nekolicina drugih kompanija koje pretenduju na regionalno liderstvo, ozbiljno ulaže u obuke kadrove.
Najbolja ponuda za 200 evra
Međutim, ma koliko da su to dobre priče, one druge su mnogo brojnije. Činjenica je da smo dospeli na grane da sa sigurnošću možemo da ponudimo samo nekvalifikovanu radnu snagu, koja se ugovara sa investitorom po principu: „Pošto radnik?“, „Može po 200 evra?“. I nije mali broj fabrika koje su otvorene upravo zahvaljujući takvoj pogodbi, i naravno subvencijama koje je država delila kapom i šakom, čak i za takozvane „šrafciger“ industrije, koje za mesec dana, kada period državnih dotacija prođe, mogu da spakuju opremu i proizvodnju presele na drugo mesto. To je bio i jedini motiv za dolazak mnogih investitora pa i nije retka situacija da se domaći radnici angažuju samo za najjednostavnije operacije, dok inženjerski kadar i menadžment dolaze iz centrala investitora, jer im se ulaganje u obuku i usavršavanje ne isplati.
Najčešće navođen primer južnokorejske Jure, samo je na malo drastičniji način pokazao koliko je Srbija potcenjena kao destinacija a radnici u nekim slučajevima dovedeni u poziciju potpuno obespravljenih. I ma koliko da su nam potrebna radna mesta, sigurno je da takav model privlačenja investicija neće bitnije doprineti razvoju industrije u Srbiji kao što reprezentativni proizvođači nisu postale ni druge zemlje u kojima su velike kompanije selile svoju proizvodnju.“
Sta dodati ovde izrecenom?
Sto se obrazovanja tice, pogotovo strucnog, dakle nakon zavrsene osnovne skole, pretpostavljam da ce se u relativno bliskoj buducnosti ovaj sektor najdramaticnije reformisati, te da ce vecina skola raditi „on line“ sa oraganizovanom mesecnom praksom. Tako nesto vec se eksperimentalno primenjuje u SAD i daje izuzetne rezultate. To ce znaciti da mozete pohadjati bilo koju svetsku skolu za koju postoji odredjeni stepen podrske za praksu u vasoj zemlji ili da ce te praksu sticati u inostranstvu (ko bude imao para za to). U svakom slucaju koncept drzavnih skola morace da se znacajno preispita.