Regionalni razvoj i kurs dinara

Da bi mišljenje od puke intuicije i nagađanja postalo empirijski potvrđeno biće mi potrebna Sašina pomoć u ekonometriji. Na žalost, kvalitet dostupnih podataka je osnovni problem za ozbiljnije istraživanje.

 

Pošto nemamo metodološki koherentnu dužu vremensku seriju o društvenom proizvodu, narodnom dohotku ili bruto domaćem proizvodu poslužio sam se podacima o udelima izabranih oblasti u ukupnom fondu isplaćenih zarada.

 

Osnovna hipoteza mi je da realna aprecijacija kursa dinara uvećava udeo Beograda i Novog Sada u ukupnoj ekonomiji Srbije, i obratno, da deprecijacija utiče na rast udela periferije a na štetu ekonomskih centara.

 

Intuitivno očekivanje je očigledno potkrepljeno podacima o razvoju uslužnog sektora (trgovina, saobraćaj, finansije, nekretnine…) nakon 2000. godine, koji je bio koncentrisan u Beogradu i Novom Sadu. Ali ovu očiglednost treba dovesti u vezu sa kretanjem realnog kursa podacima koji bi bili mnogo brojniji od 20-tak godišnjih. Isto tako, prostornu koncentraciju, a nezavisno od kretanja realnog kursa, mogli su da izazovu rentijerski faktori koncentrisanja poslovanja u blizini izvršne vlasti, u zemlji koju karakteriše visok stepen centralizacije, korupcije i diskrecione moći odlučivanja o ekonomskoj politici. Kao i monopoli koji se u najvećim gradovima nalaze.

 

Na osnovu podataka o udelima u ukupnom fondu zarada od 1989. godine do 2000. godine vidi se da je Beograd bio gubitnik dok su ostale tri oblasti imale rast udela (Novi Sad minimalno). Ovo je period hiperinflacije i pada vrednosti dinara nakon vezivanja njegove vrednosti za nemačku marku.

 

Od 2000. do 2008. godine, u periodu oštre aprecijacije kursa dinara najveći relativni rast udela u fondu isplaćenih zarada imao je Novi Sad (a najveći pad ostatak Vojvodine), dok su Beograd i ostatak Centralne Srbije gotovo zamenili svoje strukturne udele u odnosu na baznu godinu.

 

U 2009. godini, na štetu ostala tri područja, Beograd je dodatno povećao udeo u fondu isplaćenih zarada, a uprkos realnoj deprecijaciji kursa dinara. Ovo je bila posledica monopolske moći najvećih kompanija da ekonomsku krizu izvezu iz Beograda kroz kašnjenja u plaćanjima dobavljačima, a koji su kao proizvođači u mnogo većem procentu locirani u perifernim regionima.

 

Umesto zaključka prilažem tabelu koja bi mogla da posluži kao osnova za ozbiljnije istraživanje u ukazanom pravcu.