Bodler: Loš staklorezac

Ima priroda isključivo posmatračkih, kojima delanje uopšte ne odgovara, a koje, međutim, po nekom tajanstvenom i nepoznatom porivu, stupaju katkada u dejstvo s takvom brzinom za koju ni same ne bi poverovale da su sposobne.

 

Onaj ko se pribojava da ga pazikuća ne dočeka i ne ojadi kakvom vešću, pa kukavički luta po čitav čas pred vratima ne usuđujući se da uđe, i onaj ko čuva neko pismo po petnaest dana neotvoreno, ili se tek posle šest meseci odluči da izvrši ono što se moralo preduzeti još pre godinu dana – takvi katkad osete kako su naprečac strmoglavljeni u deljanje nekom neodoljivom silom, kao strelica odapeta sa luka. Moralista i lekar, koji smatraju da sve znaju, ne mogu da objasne otkuda tako naglo dolazi tako luda odlučnost ovim lenjivim i sladostrasnim dušama, i kako one, inače nesposobne da obave čak i najjednostavnije stvari, pronalaze u izvesnom trenutku raskošnu hrabrost da bi se bacile na dela najbesmislenija, a često čak i najopasnija.

 

Jedan od mojih prijatelja, najbezazleniji sanjar koji je ikada postojao, podmetnuo je jednom prilikom požar u neku šumu da bi video, kako reče, da li se on odista razbuktava sa tolikom lakoćom kao što se to obično tvrdi. U deset uzastopnih pokušaja , ogled nije uspeo; ali, u jedanaestom, ishod se pokazao i suviše dobrim.

 

Drugi će paliti cigaretu pokraj bureta sa barutom, da vidi, da iskuša sudbinu, da primora sebe na pružanje dokaza o sopstvenoj odlučnosti, da se kocka, da upozna slast zebnje, nizašto, iz ćudi, iz dokonosti.

 

To je neka vrsta odlučnosti koja izvire iz čamotinje i iz sanjarije; a osobe u kojima se ona tako pravovremeno ispoljava uglavnom su, kao što sam rekao, najveće mlakonje i sanjalice među svim bićima.

 

Neki drugi, toliko stidljiv da obara oči čak i pred pogledima muškaraca, toliko da mora prikupiti svu svoju jadnu volju kako bi ušao u neku kafanu ili prošao ispred kancelarije kakvog pozorišta, gde mu nadzornici izgledaju kao oličenja veličanstva Minosova, Eakova i Radamantova, baciće se najednom o vrat nekom starcu koji prolazi kraj njega i poljubiće ga oduševljeno pred zaprepašćenim svetom.

 

Zašto? Zato što…zato što mu je to lice bilo neodoljivo simpatično? Možda; ali s više prava bi se dalo pretpostaviti da ni on ne zna zašto.

 

Bio sam više no jednom žrtva tih preokreta i tih uzleta koji nam dopuštaju da verujemo kako se u nama šunjaju zločesti Demoni  i navode nas da, i ne znajući šta činimo, izvršavamo njihove najbesmislenije zahteve.

 

Jednog jutra ustao sam mrzovoljan, tužan, umoran od dokoličenja i prinuđen, činilo mi se, da učinim nešto krupno, nekakav podvig; te otvorih prozor, avaj!

 

(Pogledajte, molim vas, kako sklonost ka obmanjivanju lakovernih, koja u nekih osoba ne predstavlja ishod kakvog rada ili proračuna nego nepredviđenog nadahnuća, ima mnogo zajedničkog, bar po žestini želje, s tim raspoloženjem – histeričnim po mišljenju lekara, satanskim po mišljenju onih što rasuđuju nešto bolje no lekari – koje nas gura bez otpora prema gomili nepodobnih i opasnih dela).

 

Prva osoba koju sam opazio na ulici bio je neki staklorezac čije prodorno, neskladno izvikivanje dopre do mene odozdo, iz teškog i prljavog pariskog vazduha. Bilo bi mi inače nemoguće da objasnim zbog čega me prema tome jadnom čoveku obuze mržnja, koliko iznenadna toliko i despotska.

 

„Hej! Hej! i viknuh mu da se popne. Pomislih međutim, ne bez izvesnog veselja, kako će, pošto se soba nalazi na šestom spratu a stepenište je veoma usko, taj čovek morati da se pomuči dok se ne uspe popeti i da će na mnogim mestima zakačiti uglove svoje lomljive robe.

 

Najposle se on pojavi; radoznalo sam pregledao sva njegova stakla i rekoh mu: „Kako? Nemate stakla u boji? Ružičasta, crvena, plava stakla; čarobna stakla, rajska stakla? Bezobrazniče jedan! Usuđujete se da šetate po siromašnim četvrtima, a nemate čak ni stakla koja omogućavaju da se vidi život u lepim bojama!“ I hitro ga odgurah do stepeništa, gde on posrnu, gunđajući.

 

Priđoh balkonu i dograbih jednu malu saksiju sa cvećem, i kad se čovek pojavi na izlazu pred vratima, pustih svoju ratnu spravu da padne pravo na zadnji rub njegova samara; a kako ga udarac obori nauznak, polomi mu se pod leđima čitava uboga pokretna imovina, od čega se razleže lomljava kao da je neku kristalnu palatu smrvio grom.

 

A ja mu, pijan od svog ludila, besno doviknuh: Život u lepim bojama! Život u lepim bojama!“

 

Te razdražujuće šale nisu bezopasne, i često se mogu skupo platiti. Ali šta mari za večne muke onaj kome je jedan trenutak otkrio beskraj uživanja?