Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
nastavak
Preduzeća privatizovana tokom 2003. godine pokazuju vrlo slične performanse kao i prethodni skup preduzeća. Ipak, ovaj skup je znatno veći jer je na startu 2003. godine bilo 684 preduzeća sa 65.322 zaposlenih da bi u 2007. ostalo 615 preduzeća sa 36.828 zaposlenih od čega je na startu bilo 489 malih, 152 srednja i 43 velika, tako da su preduzeća generalno manja nego što su bila ona u skupu privatizovanih 2002. S druge strane, znatno je veći udeo malih i srednjih preduzeća po broju zaposlenih i doseže dve trećine ukupnog broja, dok je u skupu iz 2002. taj broj ispod polovine.
To izvesno objašnjava domet indikatora rentabiliteta za ceo skup iz 2003. Naime, pošlo se sa sličnog negativnog nivoa u startnoj godini, ali na kraju perioda, u 2007. godini rezultati za skup iz 2003. su bitno mršaviji. Tako, na primer, stopa neto finansijskog rezultata je za ceo skup jedva pozitivna (1,6%) zahvaljujući pre svega malim preduzećima, u kojima je bio relativno najveći odliv zaposlenih. Međutim, njihov broj je i u 2007. ostao značajan što je uslovilo da preduzeća i toj godini ostanu u zoni negativne stope neto finansijskog rezultata (-6,2%).
Dostignuti nivo rentabiliteta u 2007. kod skupa iz 2003 nije dakle uporediv sa nivom koji je dostigao skup iz 2002. To ponovo potvrđuje zaključak o relaciji između veličine preduzeća i razvoja kao i dometa rentabiliteta i investicionog kapaciteta. Manja preduzeća sporije napreduju i samim tim njihov domet je niži, a u slučaju malih preduzeća još se ne izlazi iz negativne zone.
Interesantno je da je grupa velikih preduzeća (njih 37 koji su za 2004. predali završne račune, od ukupno 43 koliko ih je bilo na startu) u 2004. iskazala znatno lošiju finansijsku poziciju, da bi se tek u 2005. počela oporavljati i tek u 2006. došla u pozitivnu zonu.
Uzimajući broj zaposlenih kao meru veličine jasno je da su velika preduzeća privatizovana u 2003. znatno manja od onih koja su privatizovana u 2002: prosečan broj zaposlenih u velikim preduzećima iz 2002. bio je 919 dok je prosečan broj zaposlenih u velikim preduzećima iz 2003. bio 591.
To pokazuje da je relativna veličina u kategoriji velikih preduzeća bila statistički znatno povezana sa njihovim finansijskim položajem i rentabilitetom pre privatizacije. Ovde svakako treba imati na umu i selektivnost u privatizacionom procesu: najpre su privatizovana relativno uspešna bivša velika društvena preduzeća, a sa odmicanjem procesa u godinama nakon 2002 sve je manje ostajalo poslovno sposobnih i rentabilnih društvenih preduzeća za privatizaciju. Na kraju je ostao ‘talog’ od oko 1.000 društvenih preduzeća koja ni tokom 2009. nisu privatizovana a nisu ni restrukturirana ili likvidirana. Novi rok da budu privatizovana ili likvidirana je bio do kraja 2009, no kako vreme odmiče i uz to se produbljuje ekonomska i finansijska kriza smanjuju se šanse da će neka od njih naći kupca.
Ni sistemski ambijent nije povoljan za privatizaciju, pogotovo ne za ulaganje kapitala izvana. U određenom smislu i aktuelni Zakon o privatizaciji pretstavlja barijeru u daljoj privatizaciji kako preostalog društvenog kapitala tako i posebno za korporativizaciju javih preduzeća i javno-komunalnih sistema.
Što se tiče malih i srednjih preduzeća, razvoj je sasvim sličan kao i za skup ovih preduzeća iz 2002.
Preduzeća srednje veličine su u 2007 došla u pozitivnu zonu neto finansijskog rezultata, ali je interesantno da stopa poslovnog finansijskog rezultata još uvek nije bila pozitivna, a stopa bruto marže je bila osetno manja u 2007. nego u 2006. To pokazuje da preduzeća srednje veličine kao i kod skupa ovih preduzeća iz 2002. imaju period oporavka od najmanje četiri godine da bi izvesnije zakoračila u pozitivnu zonu u pogledu svih posmatranih indikatora rentabiliteta i investicionog kapaciteta.
Što se tiče malih preduzeća, makar da je jasno da nakon privatizacije preživljavaju radikalne strukturne reforme, pozitivni finansijski rezultati izostaju do kraja posmatranog perioda, a to se može tumačiti slabim investicijama i menadžmentom i verovatnim kupovinama motivisanim zbog preprodaje, a ne zbog razvoja nasleđene delatnosti.
Skup privatizovanih preduzeća u prerađivačkoj industriji, njih 257 sa 34.095 zaposlenih na startu, generalno je imao rast indikatora rentabiliteta do 2007. godine, mada je domet ovih indikatora slabiji nego kod skupa preduzeća u industriji iz 2002.
Rast i pozitivan domet rentabiliteta je zasnovan na sledećim oblastima: (1) proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića; (2) proizvodnja duvanski proizvoda; (3) proizvodnja proizvoda od ostalih nemetalnih minerala; i (4) proizvodnja osnovnih metala.
Još su na graničnu liniju dospeli: (5) proizvodnja od gume i proizvodnja od plastičnih masa kao i (6) proizvodnja standardnih metalnih proizvoda osim mašina i uređaja.
Drastična razlika u oblasti proizvodnje hemikalija i hemijskih proizvoda je među skupovima iz 2002. i 2003; dok je skup iz 2002. bio jedna od oblasti koja je bitno doprinela rastu i dometu rentabiliteta i investicionog kapaciteta, dotle je skup iz 2003. bio i ostao nerentabilan. Skup iz 2002. je bio i pre privatizacije rentabilan, a radilo se o 8 preduzeća sa 4.462 zaposlena što je bio najveći deo uspešne hemijske industrije dok je u 2003. privatizovano još 3 manja preduzeća sa 246 zaposlenih i duboko negativnom stopom neto finansijskog rezultata (-26%).
Privatizacija duvanskih industrija u Nišu i Vranju, koje su i inače po stopi poslovnog finansijskog rezultata bile visoko rentabilne i pre privatizacije, a nakon privatizacije ušle u novu fazu investiranja, nadomestile su slab rezultat u skupu preduzeća iz 2003. u hemijskoj i nekim drugim industrijama.
U skupovima preduzeća iz 2003. u oblasti tekstilne industrije i industrije odevnih predmeta koje zajedno obuhvataju 37 preduzeća i 3.483 zaposlenih – dakle, znatno više nego u ovim skupovima iz 2002. godine – napretka gotovo i nije bilo u pogledu rentabiliteta i investicionog kapaciteta. Šta je tome razlog može se zaključiti indirektno, opet preko indikatora rentabiliteta.
Naime, kretanje stopa bruto marže u ovim oblastima kod skupova iz 2003. je progresivno, od 0,34 odnosno 0,45 u 2003. do 0,58 u 2007. To ukazuje na značajnu poslovnu finansijsku marginu (kada se oduzmu direktni troškovi nabavke materijala i kupljene robe) ali, s druge strane, neto finansijski rezultat se nije popravio. To bi ukazivalo na progresiju troškova rada, ali ovde to nije slučaj s obzirom na isčezavanje jednog broja preduzeća (sa 23 u 2003. na 15 u 2007. u industriji odevnih predmeta) i drastično smanjenje broja zaposlenih.
Dakle, ostaje samo jedno objašnjenje – a to su problemi menedžmenta i tržišta. Tzv. lon poslovi za strana tržišta su preuzeti od strane drugih rastućih industrija tekstila i odevnih predmeta (Kina, Turska, Indokina i dr) a domaće tržište je ostalo nezaštićeno i izloženo sivoj ekonomiji i nelojalnoj konkurenciji.
U ostalim delatnostima kao što je građevinarstvo i trgovina na veliko koje su pokazale izvestan napredak i kod skupa privatizovanih preduzeća iz 2002. godine, primetan je napredak u rentabilitetu, pri čemu je skup građevinskih preduzeća i pre privatizacije bio generalno u pozitivnoj zoni dok je trgovina na veliko ostala u negativnoj zoni do 2006. godine da bi u 2007 pokazala iznenađujući napredak u finansijskim i ostalom poslovanju što može biti i posledica greške u podacima iz završnih računa ili nekog drugog neregularnog momenta. U svakom slučaju, građevinarstvo i trgovina u celini pokazuju izvestan napredak nakon privatizacije. Tu su još i kompjuterske i srodne aktivnosti mada je reč o malom broju zaposlenih u 4 preduzeća koja su privatizovana 2003.
Preduzeća privatizovana u 2004. godini. Odmah se može uočiti da se sa kasnijim privatizacijama slika napretka kroz vreme privatizovanih preduzeća menja. Tako, na primer, ako je reč o indikatorima prema veličini preduzeća, grupa velikih preduzeća (njih 25 sa 14.129 zaposlenih) nije sistematski napredovala u pogledu rentabiliteta u posmatranom periodu. Indikator stope neto finansijskog rezultata nije došao u pozitivnu zonu za četiri godine, mada se uočava jedan sistematski napredak kod stope poslovnog finansijskog rezultata od duboko negativnog nivoa (-15,6%) do umereno negativnog nivoa (-5,6%). To, pak, znači da su velika preduzeća i pored značajnog kresanja poslovnih rashoda, pre svega oslobađajući se viška zaposlenih, bitno povećala finansijske rashode, najčešće po osnovu plaćanja kamata na pozajmice (kredite).
Dakle, i u grupi velikih preduzeća u kasnijim privatizacijama ispoljava se nedovoljan investicioni zamah, a obrtna sredstva i investicije oslanjaju se na kredite i pozajmice u vremenu kada je zaduživanje bilo relativno lagodno. Sličan je razvoj i kod grupe preduzeća srednje veličine, dok je za grupu malih preduzeća situacija slična sa onim iz ranijih godina privatizacije; teško je govoriti o nekom značajnom napretku u pogledu rentabiliteta i investicionog kapaciteta.
Podgrupe preduzeća po delatnostima, privatizovanih u 2004. godini, ne pokazuju posebno uspešnu delatnost koja bi tokom vremena dostigla značajan pozitivan rentabilitet. Unekoliko je izuzetak u okviru industrije proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića gde se radi o 24 preduzeća sa 5.120 zaposlenih u 2004. koja je u 2007. prekoračila nulti nivo stope neto finansijskog rezultata, ali je ostala u negativnoj zoni sa stopom poslovnog finansijskog rezultata.
Sve u svemu, kasnije privatizacije – od 2004 pa nadalje – ne donose značajan napredak preduzeća u protoku od 3 ili 4 godine u pogledu rentabiliteta, mada je svuda vidljivo značajno smanjenje broja zaposlenih u tim preduzećima (najčešće više nego prepolovljeno), što za posledicu ima izvesnu racionalizaciju troškova i izvesno popravljanje finansijskog rezultata, ali ne i toliko da se dođe u pozitivnu zonu. Evidentno je da restrukturacije preduzeća kasnije privatizovanih duže traju, slabiji je intenzitet investicionih ulaganja i sporiji oporavak do pozitivnog finansijskog rezultata.
Preduzeća privatizovana u 2005. godini. U pogledu dinamike napretka ovih preduzeća u naredne dve godine ne može se ništa novo reći u odnosu na već rečeno za grupu preduzeća privatiziovanih 2004. Ipak ima se utisak da je 25 privatizovanih velikih preduzeća, sa 13.351 zaposlenih, na startu imalo već pozitivne i značajne stope neto finansijskog rezultata kao i poslovnog finansijskog rezultata ali za dve godine nije bitno popravilo te rezultate.
Kada se gleda razvoj rentabiliteta po delatnostima upadljiva je sličnost sa skupovima preduzeća iz ranijih godina. Među masovnijim delatnostima u sektoru industrije jedino je proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića zabeležila napredak u rentabilitetu do 2007. i došla u pozitivnu zonu dok je industrija u celini na skupu privatizovanih 2005. zabeležila pad rentabiliteta, idući od pozitivne stope neto finansijskog rezultata u 2005, ka negativnoj u 2007. U sektoru trgovine zabeležen je takođe izvestan napredak. To je svakako u skladu sa visokom potrošačkom konjukturom hrane i pića te roba široke potrošnje u posmatranom periodu.
Kod preduzeća privatizovanih u 2006. godini, u svim grupama razvrstanih po veličini, vidljiv je izvestan napredak u pogledu indikatora rentabiliteta, ali oni ostaju u negativnoj zoni što je i razumljivo budući da je data samo jedna godina nakon privatizacije. Racionalizacije broja zaposlenih su takođe izražene.
Kod grupa po delatnostima u okviru industrije, za razliku od prethodnih godina, grupe preduzeća koja proizvode standardne metalne proizvode i mašine i uređaje kao i ona koja proizvode električne uređaje, sa ukupnom masom zaposlenih od 4.489, već u prvoj godini nakon privatizacije su prešle iz negativnog rentabiliteta na značajno pozitivan. To ukazuje na značajnije mogućnosti u metaloprerađivačkom sektoru koji je zamro u prethodnoj deceniji i sada počeo da unekoliko oživljava u kasnijoj fazi procesa privatizacije.