Zdravo, zdravo!

–        Šta ćeš sad da pišeš? – pitali su me mnogi mnogi posle 29. maja nekako pakosno i podrugljivo – nema više za tebe materijala!

 

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.

 

Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.

 

Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz “Hiljadu i jedne noći”, onda bi otprilike ovako trebalo da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile su se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme, asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni, postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene, natrapa na kakvu veličinu prvog reda.

–        Ko je ovo?

–        Taj?…E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.

–        Taaako!

–        A ovo?

–        Taj je izmislio novu vaseljenu.

–        Au-u-u!

 

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.

 

Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

 

–        Šta je ovo, pobogu?

–        To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.

–        Ostavite nas, savest nas grize!! – reknu tek, pa rukama u grudi.

 

Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Ilija Gavrilović priložio poveću sumu novca za iznemogle starice.

 

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: “dozvolite”, “molim najpokornije”. Popovi prosto kao svetitelji; kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Kristovi sišli na zemlju.

 

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. i škola i crkva i kancelarija i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

 

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

 

Kad bi srećom tako bilo, onda bi “Stradija” otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirke ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al` ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudima nabiljašati otud, odovud malo materijala za “Stradiju”.

 

Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni smisla. Prošlo je godinu dana kako se nismo razgovarali, pa je red da se ljubazno pozdravimo. E, docnije, bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se možemo i sporečkati.

 

Stradija, broj 1. od 25.12.1904.