Svinje među Srbima

Mišljenja sam da se u Srbiji potcenjuje značaj svinja. Kao što su krave svete životinje u Indiji, tako bi i u Srbiji trebalo da svinje proglasimo za svete životinje, uz adekvatno poštovanje koje zaslužuju.

Svinja je simbol srpske slobode: da svinjski trgovci nisu sa Austrijancima početkom 19. veka razmenjivali svinje za oružje, srpski oslobodilački ustanci i borbe bili bi jalovi.

Svinja je i jedna od najinteligentnijih životinja: dokaz je količina njene vriske i dranja kad naš seljak dohvati nož i krene ka budućim zalihama hrane i izvoru mnoštva delikatesa. Kad se slavi i kad se tuguje: prasence na ražanj.

Svinja je često i jedinica mere: „najeo sam se kao svinja“ ili „napio sam se kao svinja“.

Svinjski specijaliteti su uz rakiju i vodeći uzrok oboljenja i umiranja u Srbiji usled konzimiranja prekomerno nezdrave hrane. S kim voliš da živiš, sa njim i mreš, reklo bi se.

Svinje su toliko omiljene među Srbima, da su jedina stoka koja je brojčano povećana u Srbiji u prethodnih 120 godina. Mogli bi smo zapevati: „Svinja nas je održala, njojzi hvala“. A i u 4S slogu zameniti svinjama.

Preterao bih ako bih predložio da umesto dvoglavog orla na zastavu stavimo jednu mangulicu sa 12 prasića i sa ražnjem i kazanom za mast u pozadini. Ili, prase na ražnju. Čak bi smo i ratove iz devedesetih mogli, umesto na razliku u veroispovesti, da podvedemo na razliku između prasećih, jagnjećih i ovčijih brigada.

Motiv za ovo pisanje mi je sticanje u privremeni posed popisa stanovništva i stoke Kraljevine Srbije iz 1890. i 1895. godine. Nekako su mi se, po majčine linije, tada doselili (tačnije izbegli) preci iz Trnskog u Bugarskoj u Trešnjevicu kod Paraćina (iz trnja među trešnje, veliki je kvalitativni skok).

Pažnju mi je privukao popis stoke iz 1890. godine (privremeni, jer su podaci u poređenju popisa iz 1895. godine uvećali podatke za 1890. godinu), a radi upoređenja sa današnjim brojem stoke u Centralnoj Srbiji. Centralna Srbija je uvećana za par opština na granici sa Crnom Gorom, u odnosu na tadašnju površinu Kraljevine Srbije. Takođe, unapređen je kvalitet stoke u pogledu težine, mlečnosti i drugih karakteristika. No, prilažemo samo brojčano poređenje.

U odnosu na 1890. godinu na teritoriji Centralne Srbije samo je broj svinja više nego udvostručen, dok je smanjen broj goveda, konja, ovaca i koza.

Broj svinja je za 120 godina povećan za 124%, sa 935 na 2.098 hiljada, dok je broj konja smanjen za 96%, sa 164 na 7 hiljada, koza za 81%, sa 502 na 104 hiljada, ovaca za 58%, sa 2.907 na 1.220 hiljada, a goveda za 14%, sa 828 na 713 hiljada. Broj stanovnika povećan je za 229%.

Kada se posmatra na 1.000 stanovnika, čak je i broj svinja smanjen sa 430 na 379, što znači da smo zanemarili uzgoj svinja, kao naših najdragocenijih hranitelja.

Broj konja, na 1.000 stanovnika, smanjen je sa 76 na jednog, goveda sa 381 na 129, ovaca sa 1.338 na 220 i koza sa 231 na 19. Sa jedne strane, kod stoke je došlo do genetskog napretka, što sa Srbima, kao i sa ostalim narodima, nije bio slučaj, dok sa druge strane konji i volovi su izgubili svoju funkciju kao saobraćajna sredstva.

Bilo bi interesantno uporediti i podatke za Vojvodinu za 1890. i 2010. godinu na osnovu popisa Austro-ugarske carevine, kako stanovnika, tako i stoke, i videti ima li kakvog napretka od tada. Isto važi i za BiH, Hrvatsku i Sloveniju.

Inače, interesantan je način pisanja, ton i pravopis u pratećim objašnjenjima popisanih podataka. Navodim par citata iz popisa za 1895. godinu:

–        Опадак броја становника, који у једној сеоској кући живе, опет је доказ распадања задруга. Прираштај тога броја долази отуд, што се по варошима подижу пространије зграде, јер сам прираштај варошког становништва био је у периоду између ова два пописа много мањи од прираштаја сеоског становништва; Broj stanovnika po kući je zapravo povećan sa 6,44 na 6,46, najviše je bilo u Valjevskom okrugu 7,37, gde je bio i najveći priraštaj, ali je u većini okruga ovaj pokazatelj smanjen što je učinilo nezadovoljnim pisca teksta.

–        Прираштај је према томе износио код мушких 1,42, код женских 1,39 а код свих становника у опште 1,41 процената годишње. Тај прираштај био је дакле у овом периоду готово у пола мањи од онога између пописа 1884. и 1890. године.

–        О сексуалној размери становништва износимо следеће податке. На сто мушких долазило је женских код становника:

• варошких 79,6 (1895) и 77,7 (1890)
• сеоских  97,5 (1895) и 98,1 (1890)
• у опште 94,7 (1895) и 94,8 (1890).

Из ових размера види се, да је садa по варошима више женских а по селима на против мање него што их је било пре пет година. Главна размера остала је међу тим готово једна иста.

–        Не обзирући се на топлички округ, у коме излази највећи прираштај због досељавања, ми видимо, да је већи прираштај од главнога, средњег прираштаја, био само у пет округа и у Београду, а у осталих десет округа прираштај је био мањи.

• Јако пада у очи незнатан прираштај становника у крајинском округу.
• Занимљиво је поређење овог прираштаја с вишком рођених у периоду између оба пописа.
• Тако износио је вишак рођених у Србији 1891 – 40.389, 1892 – 19.698, 1893 – 28.644, 1894 – 32.722, 1895 – 39.481, свега 160.954.
• Према томе излази, да је вишак рођених био већи за 8.762 од прираштаја фактичког становништва, које се нашло овим пописом.
• Разлика између вишка рођених и прираштаја становника између оба пописа, јавља се и код броја правног становништва, а износи 4.994 становника.
• Ако ова разлика одиста постоји, а то ће се констатовати, кад се пописни материјал детаљно средио буде, то би онда значило, да се у посматраном периоду од 1890 до 1895. године, толико становника из Србије иселило.
• При поређењу резултата овога пописа са резултатима из 1890. године, нашло се, да је 1895. године у 86 општина било мање становника него пре пет година. Овај опадак износи од 0,05 до 3 процената годишње.
• У две општине нађен је 1895. године исти број становника, који је био и у 1890. години. Обе ове општине налазе се у подунавском округу.
• Прираштај становника био је у 1225 општина. Годишњи прираштај пењао се до преко 4 процената.

Или:

Из овог поређења види се, да је број становника на једном квадратном километру порастао само за три (са 44,8 на 47,9). Овај прираштај износи половину онога, који је био између пописа од 1884. и 1890. године.

И приликом овога пописа показало се, да у новим крајевима пиротски округ има најмањи прираштај становника. Прираштај становника на једном квадратном километру износи у топличком округу 3,2, у врањском 3,9 а у пиротском само 1,8.

Кад се код пиротског округа пореди прираштај становника, који се показује између пописа од 1890. и 1895. године у 5.696 душа, са вишком рођених у овом периоду, који износи 7.736 душа, онда разлика у 2.040 пада на природно исељавање, опет посигурно у друге оближње округе.

Одвело би нас далеко, кад бисмо овде хтели и за друге округе чинити овако поређење, и с тога се заустављамо само на подацима из поменута два округа.

Broj stanovnika Srbije povećan je sa 1.901.736 u 1884. godini na 2.161.961 u 1890. godini i na 2.341.408 u 1895. godini. Beograd je povećao broj stanovnika sa 35.483 na 54.249 i 58.992, a Niš sa 16.178 na 19.877 i 21.049, po popisima.

Uz Srbe tada se množila i sva stoka, a prilažemo podatke iz 1890. godine o broju stanovnika po okruzima, varošima i broju stoke po okruzima.