U nastavku ranijih analiza finansijksi najugroženijih zemalja Evrope (Grčke i Španije) i postavljanja teze da je veliki deficit spoljnotrgovinske razmene glavni uzročnik krize, u ovom radu će akcenat biti na mehanizmu dejstva spoljnotrgovnskog deficita na ukupni deficit zemlje tj. objašnjenje pojma ‘’deficita blizanaca’’ kao i analize platnog bilansa onih zemalja koje još uvek nemaju problema sa finansiranjem budžetskih deficita iako je isti gotovo u nivou ukupnog društvenog proizvoda. U sledećoj tabeli će biti prezentirane zemlje sa najvećim fisklanim deficitima i javnim dugom u odnosu na GDP
Izvor:www.cia.gov/library/word factbook
Iz tabele se vidi da su zemlje sa najvećim javnim dugom[1] istovrmeno zemlje (izuzev Grčke I Irske) zemlje koje nije zahvatila finansijska kriza. Istovrmeno je zahvatila zemlje koje imaju neuproedivo manji javni dug (Španija, Madjarska, Hrvatska).
Njaveći javni dug ima Japan, preko 2 puta više od svog društvenog proizvoda. Medjutim ova zemlja ima veoma konkurentnu privredu sa veoma velikim izvozom i konstatnim spoljnotrgvinksim suficitom. Japan je neto izvoznik kapitala u prethodnih pet godina suficit tekućeg bilansa Japana je 88.5 milijardi dolara ali je važno što privreda ove zemlje u izvozu forisra proizvode velike dodate vrednosti (proizvodi intezivni znanjem)
Izvor: cia.gov/library/; trademap.org
Pojam deficita blizanaca:
Deficiti blizanci su situacija kada u zemlji paralelno egzistiraju oba deficita: deficit trgovinskog bilasna i budžetski deficit.
Deficit tekućeg računa kumuliran tokom dužeg niza godina zahteva konstantne izvore finansiranja: kroz neto prilive stranih direktnih investicija, portfolio investicija, zatim kroz kreditne transakcije ili na račun smanjivanja deviznih rezervi zemlje.
Smisao priliva kapitala iz inostranstva nije samo u pokrivanju deficita tekućeg računa, već u stvaranju dobre klime za produktivna ulaganja i za rast domaće štednje i investici ja. Zaduživanje u inostranstvu ima svoje granice, odnosno stvaranje neto inostranog duga stvara obavezu i njegove otplate. Otuda i sve češće pitanje održivosti deficita tekućeg računa i načina njegovog finansiranja, posebno u uslovima smanjenja priliva po osnovu investicija. Mišljenja raznih ekonomista i kreatora ekonomske politike o spoljnoj neravnoteži zemlje dosta su se menjala poslednjih decenija. Danas ne postoji zajedničko, opšteprihvaćeno mišljenje o tome koji je to nivo deficita tekućeg računa koji se može tretirati neodrživim, kao ni o samom uticaju visokog deficita na ostale makroekonomske indikatore. Dugi niz godina, stav MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija bio je da deficit tekućeg računa nije održiv ukoliko prelazi nivo od 5% BDP-a. Međutim, primeri mnogih zemalja koje su uspele održavati i finansirati veći deficit od navedenog tokom više godina i iz toga preći u suficit, kao i primeri zemalja koje su imale niske deficite tekućeg računa, a opet nisu uspele izbeći platnobilansnu krizu (Meksiko, Čile) uticali su na to da se odustalo od tako striktno postavljenog kriterijuma. Ako se pođe od činjenice da se svaki deficit mora finansirati, odnosno trebaju postojati izvori finansiranja, onda se može reći da je deficit tekućeg računa održiv u onoj meri i u onim rokovima za koje poverioci veruju da je održiv. Kao takav, pojam održivosti obuhvata očekivanja budućih kretanja koja imaju implikacije na tekući račun (ekonomska politika zemlje u narednom periodu, ponašanje privatnog sektora i ostali faktori koji direktno i indirektno utiču na međunarodne odnose zemlje sa inostranstvom). Znači, deficit tekućeg računa platnog bilansa je održiv ukoliko nastavak sprovođenja trenutne ekonomske politike vlade i/ili ponašanja privatnog sektora u sadašnjosti, te eventualni eksterni šokovi neće zahtevati sprovođenje značajnijih promena u ekonomskoj politici zemlje ili prouzrokovati nastanak platnobilansne krize. Dokle god finansijska tržišta imaju poverenja da će zemlja dužnik moći i želeti da redovno servisira svoje obaveze, dužnička kriza neće nastupiti.
Može se konstatovati da ne postoji jedinstveni kriterijum za procenu održivosti deficita tekućeg računa, koji bi se mogao primeniti na sve zemlje. Pri proceni se vodi računa o specifičnim karakteristikama zemlje, uzima se u obzir kretanje ostalih makroekonomskih indikatora (stopa inflacije, stopa rasta BDP-a itd.), prati se tendencija kretanja salda tekućeg računa, struktura uvezene robe (uvoz robe široke potrošnje ili investiciona dobra), dešavanja na kapitalno-finansijskom računu (strane direktne i portfolio investicije, krediti, njihova ročna struktura i namjena).
Na žalost ove teoretske postavke su u poslednjih par godina doživele značajne revizije. Prvo i osnovno, kumulirani trgovinski deficit je značajno pogoršao spoljnu finansijsku poziciju odredjenih zemalja pre svega Grčke, Španije, Portugala Italije i Francuske. Ovih nekoliko zemalja ima u osnovi nekonkurentu privredu i privredu koja počiva na deficitu trgovinskog bilansa koji očigledno sve teže može da se finansira. Ključno pitanje je koliko konkurenta privreda može da olakša teret javnog duga. Odgovor na ova pitanja nisu jednostavna ali se u definisanju mora poći od još jedne značajne pretpostavke: koliki je priliv kapitala u ove zemlje koji se registruje u kapitalnom podbilansu platnog bilansa ovih zemalja i kolika sredstva se iz budžeta deficitnih zemalja izdvajaju za servisiranje kamata po osnovu pozajmljenih izvora. Tu nastaje problem. Strane investicije su determisnisane mogućnošću oplodnje odnosno zarade po osvnovu kamate na investirana sredstva ili pak prinosa po osnovu portfolio investicija na berzama. U situaciju konstatno veće potrošnje od raspoloživih mogućnosti (koje se generiše saldom tekućeg bilansa osnosno deficitom) u dužem vremenskom periodu neophodne su mere prilagodjavanja platnog bilansa. Defcitne zemlje moraju pre svega izvršiti prilagodjavanje platnog bilansa odnosno privredne strukture koja generiše deficit, u protivnom ukupni dug se ne može servisirati. Još jedan mogući generator finansijske nestabilnosti je i učešće izvoza u GDP i uporedjivanje sa zemljama sličnih nivoa razvijenosti i veličine tržišta. Najupečatljiviji primer je poredjenje Nemačke čiji izvoz u GDP učestvuje sa 50.02% i Italije koja ima učešće izvoza u GDP samo 27%, ili pak Francuske koja ima učešće samo 26%. Male otvorene ekonomije imaju veoma veliko učešće izvoza u GDP: Belgija 80.58%, Holandija 81.75%, Švajcarska 90.54%, Irska 68.26%, Norveška 60.42% i Danska 53.83%. Nasuprot njima, ostale male otvorene ekonomije čije javne finansije prete da ugroze ukupnu makroekonomsku stabilnost imaju jako nisko učešće izvoza u GDP: Hrvatska sa 16.44%, Portugal, 22.92%, Grčka 8.72% itd.
Srbija
Imajući u vidu navedenje pokazatelje i konstatacije položaj Srbije je u poredjenju sa zemljama sličnih karakteristika i veličine tržišta veoma nepovoljan
Izvor:www.cia.gov./library/; www.trademap.org
Srbija od analiziranih zemalja ima ubedljivo najlošije makroekonomske pokazatelje. Odlaganje strukturnog i platnobilansnog prilagodjavanja preti da dovede zemlju u totalnu finansijsku nelikvidnost i nemogućnosti izmirenja kako javnih rashoda tako i servisiranja dugova prema inopoveriocima.
[1] Ukupan dug države (fiskalni deficit, spoljni dug države i unutrašnji državni dug)
Po ovim podacima Irska dobro stoji, a ipak je zahvacena krizom.