Glasam za Palmu – zato što volim život!

Medijski se polako kreira slika o novoj „ekspertskoj“ vladi nakon izbora. Većinu eksperata znam lično, i od nekih od njih sam na svojoj koži osetio mržnju, zavist i potrebu da budem povređen. Čast izuzecima. Šta su tek od eksperata izabrani likovi da rukovode i sprovode ekonomske eksperimente, posebna je priča.

Krajnje je predvidivo ponašanje eksperata nakon izbora. Ukratko oni će:

–        povećati stopu PDV-a, što je više podignu to će biti srećniji i zadovoljniji;

–        sprovesti bankrot nad državnom imovinom. Privatizacija po ubrzanoj proceduri sa unapred pripremljenim kupcima;

–        nastaviti sa eksperimentisanjem u oblasti koju zovu „makroekonomska stabilnost“.

Nasuprot njima, intelektualnom vrhu i uspešnim Srbima iz dijaspore, zamišljam Dragana Markovića Palmu kao predsednika vlade.

Šta bi se sve dogodilo u Srbiji kada bi Palma bio premijer?

• Izvršio bi se popis neženja po selima a i gradovima. Tražila bi se rešenja za njihovu ženidbu u više pravaca:
• oženjeni Albankama bi organizovali mušku invaziju na pravoslavni deo Albanije. O trošku države neženje bi dobile odela, plaćen prevoz, bakšiš za par dana provoda, a po uspešnom povratku u svoja sela po pet krava i sto ovaca,
• u svim gradovima bi bila organizovana jednom mesečno svečana večera za neudate i neoženjene. Oni koji bi se zagledali zadovoljno dobili bi besplatan odlazak u Grčku, u trajanju od 14 dana kako bi začeli potomstvo;
• Politika borbe protiv bele kuge imala bi podsticajne i kaznene poreske mere.
• Podsticajne mere bi bile da se svakoj seljanki i nezaposlenoj ženi koja rodi dodeli mesečni prihod od 300 evra od početka trudnoće do pete godine deteta;
• Kaznene mere bile bi oporezivanje plodnih žena i muškaraca starijih od 30 godina po 100 evra (ukoliko su zaposleni) od plate mesečno;
• Reforma socijalne pomoći izvršila bi se javnim pozivom za njenu dodelu. Kao u Jagodini u svim gradovima i selima bi se jednom mesečno dodeljivala pomoć od, recimo, 10 hiljada dinara. Prvih meseci bi se čekalo u redu, a kasnije bi se pomoć donosila na kućnu adresu. Ulaskom u kuće i stanove utvrdilo bi se materijalno stanje socijalno ugroženih, da li im je zaista potrebna pomoć ili zloupotrebljavaju socijalnu politiku države.
• Poljoprivredna politika bi se sprovodila dodeljivanjem krava, svinja i ovaca na uzgoj poljoprivrednom stanovništvu u Centralnoj Srbiji. Garantovao bi se otkup mesa, mleka i vune. Bila bi uvedena kazna od 25 batina po turu (pošto smo civilizovani, 30 dana zatvora ili novčana kazna pet puta veća od primljene subvencije) svakome ko dodeljene životinje proda nakupcima;
• Izgradnja asfaltnih puteva do svih sela u Srbiji bila bi vid poljoprivredne politike i borbe protiv umiranja sela;
• Borba protiv droge i ostalih pošasti kod mlađe populacije sprovodila bi se većim izdvajanjem iz budžeta za podršku deci koja su talentovana za sportove. Umesto da, poput Đokovića, roditelji snose sve troškove dok uspeh dođe nakon mnogo godina rada i odricanja, država bi, po prijavi roditelja, finansirala troškove vezane za sportsko usmerenje talentovane dece;
• Međunarodne donacije i krediti bili bi prihvatani isključivo ukoliko bi bili namenjeni razvoju sela, saobraćajne infrastrukture i biološkoj obnovi Srbije;
• Budžetsku politiku bi relativno lako doveo do ravnoteže. Prvo bi se silno iščudio na šta se sve troše pare, pa što bi onda od čuđenja ukinuo, a šta preusmerio na njemu interesantne namene.
• U tom iščuđavanju ukinuo bi ekonomske diplomate, a o tom trošku bi organizovao posete proizvođača iz Srbije udaljenim zemljama kako bi kroz nove kontakte došli i do većeg izvoza iz Srbije.
• Osim odvođenja poljoprivrednika na poljoprivredne sajmove mogao bi da organizuje i šestomesečnu zamenu poljoprivrednika iz Srbije sa kolegama iz Nemačke, Francuske, Holandije i drugih zemalja. Kao i u svim Palminim razmenama i ova bi koristila da dobijemo po kojeg zeta iz ovih zemalja, kao i da se naši seljaci ožene, ukoliko ni jedna od drugih opcija nije uspela (Albanke, večere i letovanje, finansijska pomoć ženama sa decom…).

 

Moglo bi ovde još što šta da se napiše.

Parafraziraću Sabata: život provedemo kao deca, nadajući se nekoj velikoj sreći, koju najčešće i ne dočekamo, umesto da uživamo u nizu svakodnevnih malih sreća od kojih je život zapravo i sačinjen.

Umesto velikih priča, očekivanja i nadanja, potrebne su nam svakodnevne sitnice. A Palma je ovu životnu filozofiju doktorirao i primenio u Jagodini.