Потенцијали за развој задруга у Србији кроз раст извоза и супституцију увоза

Апстракт: Рад се бави илустровањем могућности да земљорадничке задруге повећају приходе извозом и супституцијом увоза.

Кључне речи: воће, поврће, трговина

Abstract: The paper deals with illustrating the possibility for agricultural cooperatives to increase income through export and import substitution.

Key words: fruits, vegetables, trade

Увод

Србија је највећи светски извозник малина, а у светском врху се налази код још неколико врста воћа. Истовремено, Србија је велики увозник поврћа које се и у нашој земљи производи, али у знатно мањим количинама него раније. Овде нам је циљ да укажемо на редове величина како извозних прихода тако и расхода на, непотребни, увоз поврћа. Развој задруга које се баве воћарством и повртарством могао би да убрза повољне извозне и да ублажи негативне увозне трендове.

Дана 11. априла 2024. по новом календару (29. марта по старом) навршило се пуних 130 година од оснивања Врановске земљорадничке задруге (линк). Она је званично прва земљорадничко-кредитна задруга на подручју тадашње краљевине Србије.

Можда мање познат детаљ из српске економске историје представља чињеница да је до 1908. године (Велики рат је прекинуо прикупљање и штампање података за касније године, а Статистички годишњак за 1907/1908 штампан је у Државној Штампарији Краљевине Србије у 1913. години) у Србији постојало око 70 задруга које су чиниле њен финансијски сектор заједно са штедионицама, кредитним заводима и банкама. Шта више, до 1896. године имале су већу вредност уплаћеног капитала од банака, а до 1908. су остале на другом месту испред кредитних завода и штедионица.

Најстарија је била Београдска задруга, основана 1882, и била је пета новчана институција формирана у Србији, након Београдског Кредитног Завода, Ваљевске Штедионице, Смедеревске Штедионице (све формиране 1871) и Шабачке Штедионице (1880), а годину дана старија од Привилеговане Народне Банке (1883). Већ до 1895. формирано је 36 задруга а до 1908. број им се скоро удвостручио.

Из приложене табеле се може пажљивим посматрањем уочити да је готово свака варош у тадашњој краљевини имала новчану задругу, а по неким именима се може видети и основна мотивација: чиновничка, сиротињска, официрска, за помагање и штедњу.

На пример, Тополска задруга основана је 1894. а Јагодинска Задруга 1899. У овако кратком временском периоду у модерно доба било је могуће само ширење трговинских ланаца (Лидл, на пример), али са потпуно другачијим ефектима по домаћу економију у односу на тадашње догађаје.

Суштина ове дигресије пред тему рада је да укаже на значај задружног удруживања од савремене независности Србије, освојене 1878. године. Србија је била отворена земља, изложена спољним утицајима, и док су се под утицајем модерних времена распадале породичне задруге постојала је велика потреба да се кроз задругарско удруживање заштити пословање, и да се развије, уколико је то могуће.

Србија није имала срећу да је, попут Швајцарске или Португалије, заобиђу ратна разарања у два светска рата, а имала је и социјалистичке експерименте, као и распад заједничке државе – Југославије. Хиперинфлација 1992-1993. и либерализација 2001. године додатно су разорно деловале на привреду, па и на задругарство.

Потпуно слободна трговина елиминише мале произвођаче и трговце свуда у свету, па и у најразвијенијим државама и пољопривредним подручјима. На пример, „држава Ајова у САД је изгубила, између 1976. и 2000, више од половине својих малих продавница. Само око 63% пописаних подручја у Ајови има продавнице здраве хране у кругу од пола миље, што је 9% испод националног просека“[1].

Обнова задругарства у Србији, од Одбора за село у САНУ[2] до државног финансирања оснивања нових задруга, требало би да има позитивних економских, демографских и других ефеката по села и опстанак домаћина у њима.

Овде ћемо приложити податке о робној размени поврћем и воћем, а као илустрацију могућности да се кроз конкретну производњу повећају приходи чланова задруга, и укупни приходи од извоза Србије, као и мањи расходи на увоз.

У трговини воћем (Табела 2) Србија је имала одличне резултате у посматраном периоду 2006-2023: извоз је повећан 4,7 пута, увоз 3,6 пута а суфицит у робној размени повећан је 5,9 пута.

За 18 година извоз воћа је вредео 8,2 милијарде евра, или по 457 милиона евра годишње, увоз 3,1 милијарди, или по 175 милиона евра годишње, а суфицит је износио 5,1 милијарди евра, или 282 милиона евра годишње.

Код ових апсолутних вредности треба узети у обзир додату вредност. Уколико је она, рецимо, 75% од продајне цене, умањено за трошкове горива и друге материјалне издатке, а код прерађивачке индустрије 25%, то значи да је извоз воћа од 730 милиона евра у 2023. вредан исто колико и извоз индустрије од 2.190 милиона евра.

Упркос изузетно брзом расту укупне вредности извоза, постоје године када дође до пада вредности, што због смањене количине производње, то и због пада светских цена, и то су биле 2012, 2018. и 2023. година.

Из приложених података може се уочити да је извоз воћа много више сконцентрисан од његовог увоза.

Смрзнуто воће је учествовало са 66,5% у укупном извозу, па следе јабуке, крушке и дуње са 15,2%, у збиру 81,7%.

Цитрусно воће учествовало је са 31,1% у укупном увозу, банане са 22,3% и смрзнуто воће са 15,7%, заједно са 69% ове три групе производа.

Висока сконцентрисаност извоза на смрзнуто воће има за последицу и високу осетљивост укупне вредности извоза воћа од цена на светском тржишту и метеоролошких услова у Србији. Пословање задруга би могло повољно да утиче на будућу динамику извоза кроз раст пословања у мање искоришћеним производним могућностима, попут сушеног воћа или основних прехрамбених производа у којима се сирово воће користи (сокови, џемови итд).

Код трговине поврћем имамо сасвим супротну слику у односу на динамику робне размене воћем. За 18 година, у збиру, и даље постоји суфицит, али је од 2020. раст дефицита изузетно брз.

Укупна вредност извоза поврћа, у периоду 2006-2023, износила је 1.436 милиона евра, или по 80 милиона евра годишње, увоза 1.326 милиона што је 74 годишње, уз суфицит од 110 милиона евра или 6 милиона евра годишње.

Извоз је у периоду посматрања повећан 3,3 пута, увоз је повећан 5,6 пута, па је од почетног суфицита од 7,2 милиона евра дошло до дефицита од рекордних 52,3 милиона евра у 2023. години.

Удео смрзнутог (40,7%) и сушеног (19,4%) поврћа у укупном извозу је преко три петине, и ови подаци показују да су предузећа прехрамбене индустрије најважнији извозници.

Код увоза, удео парадајза у укупном увозу био је 24,4%, осушене махунарке учествовале су са 16,1%, остало поврће учествовало је са 13,3%

Србија је, до сада, остваривала суфицит у трговини смрзнутим поврћем, док је дефицит постојао у трговини свежим.

Основни разлози за дефицит у трговини свежим поврћем су: (1) слободан увоз ових производа, највећим делом из Албаније и С. Македоније, без домаће заштите и (2) продаја ових производа ван сезоне, из пластеника. Домаћи произвођачи се све више прилагођавају тражњи ван сезоне, а то се лако може доказати сателитским погледом у атаре села у општинама Лесковац и Владичин Хан, на пример.

Осим дефицита у спољној трговини, домаћим повртарима је и приступ у (стране) малопродајне ланце ограничен. Уколико је јефтиније допремити поврће из иностранства, на велико, што би се успостављали пословни односи са домаћим повртарима на мало?

На основу приложених података о робној размени Србије са иностранством можемо претпоставити да ће повољни трендови у воћарству бити настављени, док ће се сигурно у повртарству нагло нарастање неравнотеже погоршавати.

У таквим условима пословања са иностранством домаће задруге треба да траже своје шансе, кроз прераду домаћег воћа и поврћа, кроз њихов извоз и замену непотребног увоза. То могу удружени произвођачи, док индивидуални могу теже и уз мању зараду.

Подаци о повећању вредности извоза воћа, са 156,7 милиона евра у 2006, на 730 у 2023. (854,5 милиона евра у 2022) указују нам на могућност да ће вредност премашити једну милијарду евра до 2030, у комбинацији раста цена и количина. То значи да постоји „огроман колач“ у чијој расподели могу учествовати и задруге. Заједнички наступ задругара повећава преговарачку снагу како да се дође до мањих цена неопходних материјала и сировина, тако и да се добију више откупне цене за произведено воће.

Подаци о расту увоза поврћа, са 33,4 милиона у 2006. на 185,8 милиона у 2023, указују колико је велика могућност за супституцију увоза домаћом производњом. За разлику од воћа, где код увоза доминирају производи који се код нас не могу производити из климатских разлога, код поврћа се већином ради о производима код којих је домаћа производња могућа, и била је у прошлости знатно већа него данас.

У Табели 4 дати су подаци о производњи у 2023, рекордним вредностима и годинама када је рекордан принос остварен.

Код воћа, најнеповољнији подаци су за грожђе, па за крушке и шљиве, мерено производњом у 2023, у % рекордне, и удаљеношћу оствареног рекорда од садашњице.

Код поврћа, најнеповољнији подаци су код пасуља, белог лука и црног лука, али производња је само код паприке (52,4%) и кромпира (52,2%) изнад половине рекордне количине из неке даље прошлости.

Најповољније податке о производњи имамо код воћа које и има најбоље резултате у извозу, код малина, купина и јабука.

Као пример заједничке акције можемо навести погон за прикупљање и пласман меда пчелара СПОС-а „Наш мед“ доо. „Извршни одбор СПОС-а донео је одлуку о овој великој инвестицији из крајње нужде. Јер, из године у годину, поједини откупљивачи меда постајали су све не коректнији, нудећи нам цене меда које су биле мање од оних које је реално било могуће постићи на тржишту, те је једини логичан пут за осигурање поуздане будућности – градња сопственог погона за пласман меда чланова СПОС-а. Пласирање меда без посредника омогућује максималну могућу цену меда за пчеларе, сходно тржишним условима, а сигуран квалитет меда за потрошачке јер знају шта купују пошто набављају директно од потрошача. Средства за градњу Погона обезбедили су СПОС, општина Рача, Влада Републике Србије и пчелари донатори. Погон је свечано отворен 17.6.2020. Већ од 15. јула 2020. Погон по први пут објављује цене меда и почиње са процедуром откупа, и од тад почиње подизање цена меда у складу са тржишним околностима – тај датум можемо славити као дан разбијања монопола у трговини медом у Републици Србији“[1].

Број кошница пчела повећан је са 493 хиљада у 2006. на 914. хиљада у 2018. У 2023. је достигао рекордних 1.103 хиљада. Успон у пчеларству у Србији постојао је и пре отварања Погона 2018. године, и он је настављен до 2023. Колико су пчелари задовољни заједничком акцијом је истраживачко питање.

Попут СПОС-а, у Србији је потребно имати и знати за што више прича о успеху задруга, а како би њихове активности биле јавно препознате и да би имале у будућности још већу подршку. Наравно, потребно је и знати са каквим се све проблемима у пословању суочавају.

„Потребно је истаћи да се све пољопривреде развијених земаља запада заснивају на принципу земљорадничког задругарства, или кооператива, кроз које су примарни произвођачи повезани и удружени, јер су акционари у прерађивачким капацитетима, као и у трговинским ланцима, који дистрибуирају њихов прерађени производ. Кроз овај тројни интерес примарни пољопривредни произвођач је мотивисан да произведе квалитетну сировину, да се иста што боље преради, те произведе прехрамбени производ и исти пласира по максималним ценама, које омогућавају економску егзистенцију свих у затвореном ланцу производње и продаје[2]“.

Као једну од, можда, најуспешнијих прича о удруживању можемо навести Фармерску кооперативу (Farmers Cooperative) у Ајови, где је, пре десет година, било више од 5.500 активних чланова са више од три милиона хектара пољопривредног земљишта и 60 локација са којих је фармере опслуживало 450 стално запослених радника[3].

Овде предлажемо неке мере за подстицање развоја задругарства:

• Даљу финансијску подршку из буџета Србије развоју нових задруга;
• Субвенционисање кредита задругама ради набавке неопходне опреме;
• Информациона подршка задругама кроз приступ неопходним информацијама о кретањима цена и количина у робној размени, по могућству на месечном нивоу.

Закључак

Из приложених података о робној размени можемо закључити да су код воћа изгледи за будућност повољни, док је код поврћа дошло до наглог погоршања у претходних 5-6 година.

Задруге су потребне у оба случаја: код воћа да се осигурају растући и извесни приходи, а код поврћа да се задржи постојећи ниво производње, и по могућству повећа уз свестрано задовољство задругара.

Литература:

• Задружни савез Србије, интернет презентација, билтен Заједно за земљу
• Бугарин Ђ, Томић Д, Гулан Б. „Зашто и како се организовати у задруге“ САНУ 2012.
• Бранислав Гулан „Задруге су будућност привредног развоја Србије: успех у удруживању, makroekonomija.org
• Мирослав Здравковић „Кооператива фармера“, makroekonomija.org
• iowafarmersunion.org, интернет презентација
• Podunavlje.info
• Републички завод за статистику РС, база података и статистичка саопштења
• Савез пчеларских организација Србије, spos.info
• Статистички годишњаци Краљевине Србије 1895-1908.
• Trademap.org
• http://www.fccoop.com/
• https://www.farmerswin.com/

Зборник радова „Савремено задругарство у Србији“, Топола. Април 2024.

---

[1] Видети: https://spos.info/opogonu/

[2] Бранислав Гулан „Задруге су будућност привредног развоја Србије: успех у удруживању“ makroekonomija.org

[3] https://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/kooperativa-farmera

---

[1] https://iowafarmersunion.org/local-food-healthy-kids/

[2] Бугарин Ђ, Томић Д, Гулан Б. „Зашто и како се организовати у задруге“ САНУ 2012.