Основа герилског ратовања

Оружана победа кубанског народа над Батистином диктатуром није била само тријумф херојства, како су извештавале светске новине; она је такође наметнула промену старих догми које се тичу понашања народних маса Латинске Америке, што је јасно показало способност људи да се герилским ратовањем ослободе власти која их тлачи.

               Сматрамо да је Кубанска револуција дала допринос кроз три основне лекције за спровођење револуционарних покрета у Америци. То су:

1. Народне снаге могу добити рат против војске.
2. Није увек неопходно чекати да се испуне сви услови за револуцију; побуњеничко језгро може развити субјективне услове ослањајући се на већ постојеће, објективне услове.
3. У неразвијеној Америци, село је основно подручје за оружану борбу.

Од ове три тврдње, прве две су у супротности с дефетистичким ставом револуционара или псеудореволуционара, који остају неактивни и склањају се под изговором да се против професионалне војске ништа не може учинити, и који седе скрштених руку чекајући да се, као по неком механизму, створе сви неопходни објективни и субјективни услови, не чинећи ништа како би то подстакли и убрзали. Како је то данас свима јасно, ове две непобитне истине раније су биле предмет расправа на Куби и вероватно се о њима и дан-данас још расправља у Америци.

Наравно, када се говори о условима за револуцију, не треба мислити да ће се сви они створити подстицањем герилске активности. Увек се мора имати на уму да постоји неопходан минимум услова без којих успостављање и консолидација побуњеничког језгра нису могући. Осим тога, потребно је јасно указати људима на узалудност одржавања борбе за друштвене циљеве у оквиру грађанске дебата. Када репресивне снаге остају на власти упркос законима које су оне саме донеле, мир се сматра већ нарушеним.

У таквим околностима, народно незадовољство поприма све афирмативније облике и пројекције и стање отпора се, у датом тренутку, кристалише у распламсавање борбе.

Тамо где је влада дошла на власт у неком облику народног гласања, лажног или не, и одржава бар привид уставне законитости, герилска побуна наићи ће на мноштво потешкоћа, јер нису исцрпљене све могућности грађанске борбе.

Трећи предлог је основа стратегије. То морају узети у обзир они који догматски тврде да је народна борба усредсређена на градове, потпуно заборављајући огроман број људи са села у животу неразвијених делова Америке. Наравно, не треба потцењивати борбу маса организованих радника; али неопходно је пажљиво анализирати њихове стварне могућности упуштања у оружану борбу где су гаранције које обично украшавају наше уставе суспендоване или игнорисане. У таквим условима, раднички покрети морају постати тајни, ненаоружани, илегални и излагати се огромној опасности; ситуација на отвореном пољу није толико компликована, где наоружана герила може пружити подршку локалном становништву и на местима до који репресивне снаге не могу допрети.

Иако ћемо се касније позабавити подробнијом анализом, на почетку овог рада наводимо три закључка која произилазе из кубанског револуционарног искуства јер их сматрамо својим основним доприносом.

Герилско ратовање, основа народне борбе за ослобођење, поседује бројне карактеристике, различите аспекте, иако суштинска жеља за ослобођењем остаје непромењена. Очигледно је – а писци који су се бавили том темом често су то истицали – да се рат води по одређеним законима – а онај ко их не поштује доживеће пораз. Герилско ратовање, као фаза рата, мора се управљати по њима; али, због његових специфичних одлика мора се препознати и неколико последичних закона – како би се оно наставило. Иако географски и друштвени услови у свакој земљи одређују начин и посебне одлике герилског ратовања, постоје општи закони који се односе на све борбе овог типа.

Наш задатак у овом тренутку јесте проналажење основних принципа овакве врсте рата и правила којих би народи који теже ослобођењу требало да се придржавају; развијање теорије из чињеница; структурисање и уопштавање нашег искуства за добробит других.

Размотримо прво питање: ко су борци у герилском рату? С једне стане имамо групу састављену од тлачитеља и њихових сарадника, професионалне војске, добро наоружане и дисциплиноване, која у већини случајева прима страну помоћ, као и помоћ бирократије коју контролише тлачитељ. С друге стране је народ једне државе или региона. Важно је нагласити да је герилско ратовање рат маса, рат народа. Своју велику снагу црпи из народне масе. Герилска група не сме се сматрати инфериорном у односу на војску против које се бори само зато што је инфериорна у погледу наоружања. Герилско ратовање користи страна коју подржава већина, али која поседује знатно мање оружја за коришћење у одбрани против репресије.

Ернесто Че Гевара „Герилско ратовање“, стр. 25-28. Космос издаваштво 2020.