Пољопривредна развијеност у СФРЈ по општинама у 1980. години

За разлику од индустрије, где су словеначке општине доминанте по релативној развијености, у пољопривреди су општине у Војводини биле у врху листе према апсолутној вредности дохотка – њих 22 међу првих педесет. Још 11 је било са подручја Србије изван покрајина па је Србија учествовала са две трећине у овој табели.

Београд на првом месту, Загреб на 7, Скопље на 14, Сарајево на 24. и Љубљана на 50. указују на чињеницу и да су индустријски и административни центри имали високо развијену пољопривреду на својим територијама.

Светозарево је било на 53. месту, након Зајечара на 51. и Чачка на 52. месту.

Винковци, Бели Манастир, Вуковар и Осијек међу 15 општина са највећим дохотком од пољопривреде указују да је Источна Славонија била „природни продужетак“ Војводине у Хрватској.

Посматрано по релативној пољопривредној развијености, Војводина још више доминира него по апсолутној јер је њених 33 општина међу првих 50 у СФРЈ по овом показатељу. Међу првих 30 је чак 26 из Војводине, а ту су ван ње само Хан-Пијесак (? МЗ), Бели Манастир, Доњи Михољац и Ђурђевац.

Србобран је био на првом месту, па су следили Пећинци, Житиште, Сечањ, Бачка Топола, Бач и тако даље.

Од 34. места до 50. су доминирале општине из Хрватске јер их је било 10 од 17.

Кнић и Богатић су били једине општине из Србије изван покрајина међу 50 пољопривредно најразвијенијих, па следе Мерошина на 54. месту, Трстеник на 62. и Ражањ на 71. месту. Из Словеније најразвијенија у пољопривреди била је општина Мозирје на 51. месту, а из Црне Горе Плужине на 103. месту па Жабљак на 117.

На нивоу СФРЈ просечан народни доходак по становнику од индустрије био је 22.275 динара а од пољопривреде 8.533 динара, што даје однос 2,6:1.

Развијеност општина у пољопривредној производњи није била гаранција укупне развијености. Напротив, што је више била релативно развијена у пољопривреди то је мање била укупно развијена.

У следећој табели дате су разлике у рангу између укупне и пољопривредне развијености са по 30 општина у екстремима. У првом, највеће разлике у корист укупне у односу на пољопривредну развијеност налази се по десет општина из Словеније и Хрватске, по четири из Црне Горе и БиХ и две из Србије изван покрајина (Београд и Бор). Код Словеније и БиХ ради се махом о индустријским центрима а код Хрватске и Црне Горе о туристичким центрима.

У последњих 30, где је највећа разлика у рангу развијености пољопривреде у односу на укупну развијеност налазиле су се 22 општине из Србије изван покрајина, три из БиХ (Купрес, Гламоч и Калиновик – етнички већином српске), две из Хрватске (Чазма и Бенковац) и из Војводине и једна из Македоније, док није било општина из Словеније, Косова и из Црне Горе. Овде само Валандово и Чазма нису биле са српском етничком већином и ово указује на привредни развој заснован на преливању дохотка из пољопривреде ка индустрији, и из српских етничких простора ка другим етничким заједницама – практикован након Другог светског рата до 1980.

Све општине са доњег дела листе су доживеле и највеће демографско пустошење од 1961. или 1971. године, одласком младих, падом наталитета и природним старењем и одумирањем.