Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Socijalna – garantovana penzija ne manja od 150 evra!
Žene na selu rade teške i zahtevne poslove, tek oko 15 odsto njih dobija naknadu za to. One su na njivi, u štali, na polju i u kući. Sade seju, beru, čiste, žanju muzu… Žene na selu rade i proizvode, a retko za to dobijaju platu ili donose odluke!
Socijalna penzija treba da vrati dostojanstvo ženama u selu!
Žene na selu iako puno rade, njima taj rad niko ne plaća. Žene iz ruralnih područja, a Svetski dan žena sa ruralnog područja je 15. oktobar, navode i da su sela u Srbiji opustošena, uglavnom zbog infrastrukture prazna, ali i teškog i mukotrpnog rada koji najčešće niko ne priznaje i nije dovoljno plaćen. Dakle, žene na selu su i daqe izložene teškom fizičkom radu, njihov doprinso se gotov ine vednije, U vrlo malom pčrocdentu poseduju imovinu, a brigu o sebi zanemrajuju, stavljajući porodici radn eoaveze na prvo mesto. Tek svaka 14 žena je vlasnik poljoprivrednog imanaj u Srbiji!
„Kada govorimo o položaju žena na selu, pogotovo onima starije dobi, a koje nisu u penziji i nikada neće biti, mislimo, pre svega, na uvođenje socijalne – garantovane penzije ne manja od 150 evra”, izjavio je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić povodom Međunarodnog dana žena na selu i dodao: „Za nas, za društvo u celini od posebne nacionalne i državne važnosti je da postignemo saglasje oko toga da su žene u selima klјučni, odlučujući i najvitalniji deo odbrane opstanka sela Srbije.
Kada to imamo na umu, moramo nešto da uradimo kao društvo, kao država za te žene, moramo da poradimo na njihovom socio-ekonomskom položaju. Moraju od nečega da žive, moraju nešto da imaju i moraju za nešto da se pitaju. Niti imaju, niti se pitaju. Šta hoćemo? Hoćemo da te naše majke, bake, sestre, supruge dobiju jednu novu ulogu, hoćemo da im omogućimo stabilan izvor egzistencije, a onda i da im vratimo lјudsko dostojanstvo. One to zaslužuju!”, poručio je ministar Krkobabić, javlja SluŽba za odnose s javnošću Ministarstva za brigu o selu Vlade Srbije.
Svetski dan hrane u Srbiji
Glavni cilј obeležavanja Svetskog dana hrane, 16. oktobra, je unapređenje sigurnosti hrane širom sveta, posebno u kriznim vremenima.
Poslednjih decenija svet je postigao značajan napredak u pobolјšanju polјoprivredne produktivnosti. Iako sada proizvodimo više nego dovolјno hrane da prehranimo sve, naši prehrambeni sistemi su van ravnoteže. Glad, gojaznost, degradacija životne sredine, gubitak agrobiološke raznolikosti, gubitak hrane i otpad i nedostatak sigurnosti radnika u lancu ishrane samo su neka od pitanja koja podvlače ovu neravnotežu.
Svetski dan hrane poziva na globalnu solidarnost kako bi se pomoglo svim populacijama, a posebno najugroženijima, da se oporave od krize i da prehrambeni sistemi postanu otporniji i robusniji kako bi mogli izdržati sve veće nestabilnosti i klimatske šokove, pružiti pristupačne i održive zdrave načine ishrane za sve, i dostojan život za radnike u prehrambenom sistemu. To će zahtevati pobolјšane šeme socijalne zaštite i nove mogućnosti koje se nude digitalizacijom i e-trgovinom, ali i održivije polјoprivredne prakse koje čuvaju prirodne resurse Zemlјe, naše zdravlјe i klimatske uslove.
Svetski dan hrane takođe služi i za podizanje svesti o zdravoj ishrani i onome što je potrebno našem telu. U novije vreme poraslo je obrazovanje o zdravoj ishrani i o tome koja hrana je dobra i štetna za naše telo. Svetski dan hrane pruža nam odličnu priliku za dalјe obrazovanje i podizanje svesti u ovoj oblasti.
Prema Globalnom indeksu sigurnosti hrane, Srbija je 47. po pristupačnosti, 65. po dostupnosti i 52. po kvalitetu i sigurnosti hrane. Naš ukupni rang po pitanju sigurnosti hrane je 59,4, što nas čini 52. od 113 zemalјa.
Budući da je naša zrmlјa članica Ujedinjenih nacija od 2000. godine, da ne bude glad u Srbiji je glavni faktor Cilјeva 2030 za održivi razvoj.
Pošto je hleb u našoj zemlјi veoma jeftin, Srbi jedu hleba kao iproseče;an građanin EU (89 kilograma godišnje) i blizu trećine količine mesa, sa 35 kilograma godišnje, u poređenju sa 90 u Nemačkoj, 91 u Italiji i 102 u Francuskoj.
Prema podacima RZS danas raspolaže sa 4.073.703 hektara raspoloživog zemlјišta. To je smanjenje u odnkisuna 2018. godinu čak za 21,3 odsto. Od tog broja 313.495 gadzinstava se bavi stočarstvom. Za proizvodnju siorovina za hranu koristi se3.257.100 hektara. Ima i 122.217 hektara nekorišćenoig zemlјišta. Šume zauzimaju 504.104 hektara. Postoji i ostalog zemlјišta 190.242 hektara U Srbiji se 1.150.657 lica bave polјoprivredom. Od toga su 662.943 muškarci (57,6 odsto) i 487.710 žene (42,4 odsto). Prosečan broj članova stalno zaposlenij na porodičnim gazdinstvu je 2,2. A, od tih 508.365 gazdinstava. Prosečna starost nosioca gazdinstva je 60 godina. Tek svaki 11 nosilac gazdisntva je mlađi od 40 godina! čak 217.623 su oni mali, sitni, najsitniji proizvođači sa posedom do dva i po hektara. To su oni koji su u prošlom sistemu, bili zaposleni u državnim preduzećima i dodatno su obrađivali do dva i po hektara. Bilo im je dobro, jer im je agrar bio dopunska delatnost za bolјi život. Cilј države je danas da se i njima pomogne da postanu robni proizvođači, da im zadruge otkuplјuju tržišne viškove.
Prema podacima poslednjeg popisa agrara, ko je radio RZS, prosečno gazdinstvo u Republici Srbiji je veličine 6,4 hektara. U Vojvodini je to nešto više, 13,2 hektara u proseku, dok je u regionima Šumadije i Zapadne Srbije kao i Južne i Istočne Srbije 4,4 hektara. Polјoprivrednici, ratari, stočari i drugi koji se bave ovim poslom, u stajama prosečno poseduju po jednu kravu, u oborima pet svinja, u torovima šest ovaca, tri košnice u voćnjaku i 43 živine u ekonomskom dvorištu. Najveći broj polјoprivrednih gazdinstava, njih 224.433 nalazi se u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije. Najveća površina polјoprivrendog zemlјišta koristi se u Regionu Vojvodine, a to je 1.474.709 hektara. To je pad za 6,3 odsto u odnosu na 2018. godinu.Stočni fond je veoma osiromašen. Srbija više nema dovolјnoi hrane, odnosno mesa, mleka i peraševina za ishranu sopstvneih 6,6 miliona lјudi. Prinuđena je na uvoz. Odbor za polјoprivredu Skupštine Srbije konstatovao je da je potrebno raditi na samodovolјnosti. Odnosno, prvo treba vratiti prerađivačku, prehrambenu industriju, koja više ne postoji u Srbije.
Prema podacima popisa iz 2023. godine, a saopštenim u RZS 2024. godine, siromašni stočni fond, što je nekad bilo blago Srbije danas čini!
725.408 grla goveda – to je pad za 17,7 odsto u odnosu na 2018. g odinu;
2.263.705 grla svinja – to je pad za 30,7 odsto u odnosu na 2018. godinu;
1.702.682 grla ovaca je u torovima i to je pad za 5,4 odsto;
149.558 grla koza – što je pad ya 31,5 odsto u odnosu na 2018.godinu;
22.22.439 grla živine koja ima pad za 5,0 odsto uodnosuna 2018.g;
1.261.323 košnica pčela, štoje rast za 38 odsto u odnosuna 2108. g.;
Danas sa dva hektara…. staklenici, plastenici gde, uz intenzivnu proizvodnju, može malte ne i da živi. Ali ko radi ekstenzivno treba mu najmanje 100 hektara da bi živela četvoročlana porodica. U socijalizmu zemlјišni maksimum je bio 10 hektara ili 18 jutara obradivih oranica. Danas jedan polјoprivrednik u Srbiji proizvodi hrane za 15 potrošača, a u Nemačkoj čak za 152 osobe!
Sa proizvodnjom mesa Srbija je pala na najniže grane. Srbija je od od izvoznika postala zavisna pd uvoza hrane! Ona je 1991. godine, izvozila svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sada to meso moramo da uvozimo, jer ga ne proiyvodimo dovoljno (u 2019. godini je za njega potrošeno 71, u 2020. godini 58 miliona dolara, a u 2022. godini za 64 miliona dolara)! Te 1991. proizvodili smo 650.000 tona svih vrsta mesa, i trošili po jednm stanvonik 65 kilogama. Danas proizvodimo proizvodimo tek oko 440.000 tona svih vrsta mesa I trošimo po stanovniku godišnje 38 kilograma.
Šta smo uradili: stočarstvo nam je 2022. godine učestvoalo u BDP polјoprivrede sa 28,1 odsto. Danas je to još manje! To je karakteristika najnerazvijenijih zemalјa sveta. Sve ispod 60 odsto su nerazvijeni. Imali smo 1984-te godine na teritoriji današnje Srbije 5,4 miliona svinja, sada imamo oko 2,25 dva miliona. Tolikoi ih je bilo i 1947. godine posle Drugog svetskog rata. Izvozili smo za 762 miliona svinjskog mesa 1991-e, dok smo 2021. godine, prema podacima Uprave carina, platili 64 miliona za uvoz zamrznutog svinjskog mesa. Dodatno, naša agrarna privreda je osakaćena činjenicom što mi nemamo prehrambenu ni prerađivačku industriju: Uništili smo je u plјačkaškoj privatizaciji, posle 2000. godine, uz pomoć države. Tada je privatizovano oko 400 agrarnih firmi, a svaka treća privatizacija je poništena. U toj plјačkaškoj privatizaciji bez posla je ostalo oko 100.000 radnika.
U 2023. godini smo za uvoz mesa, mleka i prerađevina potrošili 600 miliona dolara, kaže predsednik Odbora za polјoprivredu Skupštine Srbije Marijan Rističević. Samo za prvih šest meeic 2024. godine potrošeno je čak 660 miliona dolara za takav uvoz, saopšteno je na sednici Odbora za polјoprivredu Skupštine Srbije. Srbij izvozi samo sirovine za hranu. Oni koji proizvode sirovine, odnosno primarni proizvođači, iako su gradili prerađivačku industriju, nisu dobili akcije. Tako su oni ostali bez fabrika koje su gradili, pa ne mogu ni da utiču na proizvodnju, cene, agrarnu politiku. Ostali su samo puka radna snaga na svojim njivama. To je rezultat plјačkaške privatizacije. Privatizovana je zadružna imovina koja je već imala titulare, odnosno vlasnike. Pitanje je kako ona mogla biti privatizovana kada je već imala privatne vlasnike, odnosno titulare?
Od izvoza pšenice i kukuruza profitira pet – šest izvoznika, a proizvođači ne dobiju ništa. Mi se hvalimo sa izvozom kukuruza da se nalazimo među deset izvoznika u svetu. To je tačno. Ali, da imamo umne kreatore agroekonomske politike kukuruz bi potrošili u zemlјi jer se od njega može dobiti oko 10.000 raznih proizvoda kroz više faze prerade, pa bi se oni izvozili, i donosili nekoliko puta veći prihod. Od izvoza kukuruza u 2021. godini u Srbiju je stiglo samo 557 miliona dolara. Ovako izvozimo sirovinu, kukuruz, drugi sa njim hrane svinje i nama ih prodaju! Ali, zbog toga što se vlasti nisu dogovorile sa Bogom kukruza sad imamo tek oko pet miliona tona. Dovolјno za nas, jer, nemao stoke da ga troši. A, rekordna proizvodnja kukuruza bila je 1986. godien od 8.062.02 miliona tona. To je danas samo san nauke da stvori takav rod. Nikada ga više nije bilo toliko ! Ili rekrodrdna proizovdnja pšencie je bial 1991. Godine, čak 3.763.000 tona. Dva i po puga više nego što sad treba Srbiji.
Kada bi imali novi, nordijski konceot polјoprivrede, po zatovrenom zadružnom sistemu, imali bimnogo veću vrednsot proizvodnje i izvoza. Znači, ada bi izvozili proizvode iz viših faza prerade, naš izvoz hrane tada bi vredeo godišnje najmanje 10 milijardi dolara, pa i više. Jer, bilo je planova i želјa da to bude minimum, pa u budućnosti na početku da bude najmanje 10, a uskoro i 25 milijardi dolara. Međutim, to je za sada još uvek ostala samo želјa.
Kako je moguće da se potpuno zaustavi izvoz proizvoda sa većom dodatom vrednošću, a prioritet da selektivnom odobravanju izvoza pšenice kao sirovine, na koji način se direktno podstiče veće korišćenje kapaciteta mlinske industrije u državama iz okruženja, a na štetu korišćenja kapaciteta domaće industrije. To je poslednjih deceniaj samo Srbiajuradila u svetu! Selektivan slučaj odobravanja izvoza pšenice za Makedoniju u količini oko 100.000 tona (sa obrazloženjem da su te količine ugovorene pre zabrane izvoza pre intervencije Ruije u Ukrajini) a znamo da je Severna Makedonija u poslednjih devet godina u proseku iz Srbije kupovala 67.288 tona pšenice, a u prvih devet meseci 2022. godine ekonomske godine 60.306 tona), nameće se i pitanje da li naša Vlada zna koja količina te pšenice će otići u reeksport susednim državama našim direktnim konkurentima, pita se direktor ,,Žiitonije“ Zdravko Šajatović. Tek posle pritiska javnosti, pre dv godine, odobreno je da se kroz kvote izvoze tržišni viškovi i da nije bilo pritiska, ne bi ništa uradili za dobrobit zemlјe! Zašto je to tako, zbog malog znanja za ovu oblast onih koji vode zemlјu! Zašto su jednokratni ugovori o kupovini pšenice (smatramo da se i oni kao međunarodni ugovori moraju ispoštovati), dobili prioritet u odnosu na dugogodišnje ugovore naših izvoznika brašna sa ino distributerima i zastupnicima, ističu članovi ovog udruženja mlinara u Vojvodini.
Crna Gora je među prvima u vreme krize pre dve godine, tada tražila da im odobrimo uvoz čak sedam miliona litara suncokretovog ulјa, što je daleko više od njihove potrošnje. Zemlјe regiona i Evropske unije od Srbije hitno su tada tražile čak 400.000 tona pšenice i 690.000 tona kukuruza, što je više od polovine naših tadašnjih robnih rezervi! Pojedine od njih ne prezaju ni od klasičnih pretnji, na šta je nedavno upozorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Zbog rata u Ukrajini svaki deseti stanovnik Evrope nema dovolјno hrane, a zapadni ekonomisti upozoravaju da će u narednim mesecima najmanje 20 odsto Evroplјana biti suočeno sa hroničnim nestašicama osnovnih životnih namirnica, pre svega, hleba, suncokretovog ulјa, mesa i mleka!!!
Ogromni pritisci
U našem okruženju, posle pogrešne odluke Vlade Srbije da zabrani izvoz pšenice i kukuruza, pre dve godine, kako bi zbrinula domaće stanovništvo, krenuo je bespoštedni ekonomski rat za hranu. Nakon pritiska onih koji znaju ovu problematiku, Vlada je, sa zakašnjenjem , kada joj je evoluirala pamet, promenila svoje pogrešno mišlјenje. Ali, se nije izvinila narodu za svoje greške i neznanje! Severna Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, ali i najmanje dve članice EU – Italija i Rumunija, tražile su od Srbije tada hitne isporuke dodatnih količina kukuruza i pšenice kako bi imale dovolјno hrane da prehrane stanovništvo. Imali, smo za sebe, imali i viške, ali nismo prodali. Vlasti uvek imaju opravdanje za svoje neznanje i greške koje čine. Misle da im narod to veruje!?
,,Da vam ne pričam kakvim se trikovima služi jedna evropska zemlјa da i sad da dođe do velikih količina našeg ulјa, da ne pričam o tome šta je sa brašnom i pšenicom, koliki su zahtevi. Imamo jednu veliku evropsku zemlјu koja nam je pripretila ukoliko im ne damo određene količine, i to kažu otvoreno: ‘Recite Vučiću, morate do večeras, i da se ne igra!’. Na to ja samo kažem: Nema problema, oni su veliki, a mi mali, sad sedam dana nemam vremena time da se bavim i onda će ta zemlјa dobiti odgovor… – slikovito je objasnio Vučić koliko je dramatična situacija bila oko nabavke žitarica.
Biće žitarica i za izvoz
Analitičari kažu da Srbija ima i više nego dovolјno i pšenice, koje je ove 2024. godine rodilo 2,9 milioan tona. I ovde je rekord bio 1991. godine kada je rod bio 3.736.503 tone, što se posle toga nikada ta više nikada nije dogpodilo! I pored lošeg roda, 2024. godine i kukuruza će biti dovoilјno za potrebe naših građana, jer su im prazne staje i obori, pa nema stoke da ga troši. U manjim količiama zbog dosadašnjih zaliha biće i njega za izvoz. I pšenice… Ali, poroblemi će se nastaviti tek narednih godina. Jer, stočari kažu da imaju hrane za stoku do Božića. Posle će stoka u klanice. Imaćemo tad i prividno mesa i dobro snabdevanje. Ali, kada se sve to potroši, a novo se ne proizvede, ništa dobro nas ne čeka! Naravno pod uslovom da je tačno onako kako bi trebalo da bude. Znači da robne rezerve ne funkcionišu! Već nekoliko godina se pokazalo da ni to nije dobro. Kao, da smo zaboravili da u robnim rezervama u mirnodopsko vfeme treba uvek da imamo oko 10 odsto osnovnih prehrambenih proizvoda. Međutim, čim se dirne u neki pomalo zapostavlјeni i nedovolјno kontrolisani deo poslovanja, vidi se niz propusta. Onda Vlada reaguje i hapsi, one kojima je omogućila da se bogate, da loše rade za držvu! Sve to čini da bi pokazala narodu kako ona dobro radi, a to znači da nema nedodirlјivih!
Da dobro radi, sve bi to bilo sistemski dobro rešeno, a ne da se rešava kroz uredbe! Jer, rešavanje problema sa uredbama nikada nilome nije donelo dugoročno dobro ršenje. Uvek je predstavlјalo samo trentuno rešenje kroz ,,gašenje požara’’.
Kukuruz i pšenicu najviše izvozimo u Rumuniju i Italiju, a zatim i u Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Austriju, Crnu Goru i Nemačku. Kukuruz se svake godine seje na oko milion hektara. U 2020. godini rod je bio j ebliyunekada[njg rekroda, odosam miliona tona, dok je prošle i ove godine suša ‘obrala’ deo roda, pa je u 2023. godini ubrano oko šest miliona tona, a 2024. godine još manje kukuruza. Sve to je dovolјno nagranckii samo zha preživlјvanje. Srbiji kje godišnej za preživlјvanej potrenbo oko oko 1,55 milina tona pšenice manje. To se mođe proizvesti na 300.000 hetkara. A, ona će i ove gdoien biti zasejna na najmanje 500.000 hektara. Dosada je najvećepovršienjm zhauzimalo seme pšenice ,,tavanka’’. Tako će biti i ove godine. Jer, je odnos cena deklarsinog semena i ,,tavanke’’ 1:3. Poštto drava nij isplatila premije selјacima oni moraju da seju ,,tavanku“ kvalietnog sortnog semena ni nema dovolјno. Reddukcije će biti na obradi njiva, štednji na upotrebi đubriva…
Zato što su nam prazne staje, obori i torovi, nema stoke, pa će nam ove godine biti dovolјno hrane i za unutrašnje potrebe, ali i oko četiri tone kukuruza za godinu dana.Problemi će nastati tek narednih godina. Jer, će biti manja, a skuplјa proizvodnja i potrošnja hrane, kažu u Privrednoj komori Srbije!
(Autor je analitičar i publicista)