Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
др Јово Р. Дробњак
Српска Краљевска Академија научника и уметника
Сажетак
Задругарство је форма интересног повезивања индивидуалних произвођача, који се путем задруга удружују ради остваривања својих интереса и потреба. Задругарство као социјална иновација, настало је у Европи у XIX веку, а потом се нагло ширило и у остале делове света. Може се рећи да је појава задругарства била подједнако важна као и нека техничко-технолошка иновација. Чак би се могло рећи да је у тим временима била и пуно важнија од неких техничко-технолошких унапређења. У суштини то је био одговор на суровости и велике протуречности капитализма, да би се реалније валоризовао допринос у раду сваког појединца, а и да би се решавале егзистенције радника који су у фабрикама остајали без посла. Значи, појавом задругарства стварала се економско-правна основа за индивидуалано стваралаштво, с једне стране, а истовремено и могућност запошљавања радника, с друге стране. Но, поред те социјалне улоге одмах су се испољиле и друге значајне вредности, које се првенствено огледају у ефикаснијем кориштењу ресурса и економичнијем пословању, што се позитивно одражавало на друштвени развој и стандард грађана. Из наведеног може се приметити да се задругарство првенствено заснивало на социјалним и економским аспектима, а потом су дошле до пуног изражаја и друге вредности у погледу побољшања економичности, рентабилности и продуктивности, затим у погледу образовања, иновација и информисања те развоја локалних средина, а потом и друштва у целини.
Појава и вредности задругарства, као организационе иновације, нагло су се ширили и убрзо прерасли у снажан социјално-економски покрет, исказујући све своје вредности путем асоцијације удружених произвођача која се назива задруга.
Задруга је аутономна асоцијација лица добровољно удружених са циљем да задовоље заједничке економске, социјалне и културне потребе и аспирације кроз заједнички поседовано демократски контролисано предузеће.
За задругу се може рећи да је најприроднија људска заједница у којој удружени задругари самостално обављају своју делатност и директно брину о принципима економије – економичности, рентабилности и продуктивности – те кроз задругу (у складу са задружним правилима) остварују потпуну материјалну, а и остале сатисфакције.
Задругари су физичка лица који су се добровољно удружили у задругу ради остваривања економских, социјалних, образовних, научних, културних, и осталих интереса, односно ради остваривања мнатеријалне сатисфакције и душевне пуноће.
Уз све то, задругари су креатори, планери и директни извршиоци у производњи. Такву производњу карактерише самоиницијатива, самосталност и слобода у одлукама и креацијама, па наведени атрибути дају оваквом раду карактер стваралачког рада.
Кључне речи: Задругарство, задруга, задругар, економија, економска политика.
Abstract
Cooperativeism is a form of interest connecting individual producers, who come together through cooperatives for the purpose of achieving basic interests and needs. Cooperatives as a social innovation, originated in Europe in the 19th century, and then rapidly spread to other parts of the world. It can be said that the emergence of cooperatives was just as important as some technical and technological innovation. You could even say that in those times it was much more important than some technical-technological advancements. In essence, it was a response to the cruelty and great contradictions of capitalism, in order to more realistically evaluate the contribution to the work of each individual, and also to solve the existence of workers who lost their jobs in factories. Therefore, the emergence of cooperatives created an economic and legal basis for individual creativity, on the one hand, and at the same time the possibility of employing workers, on the other hand. However, in addition to this social role, other significant values were immediately manifested, which are primarily reflected in more efficient use of resources and more economical business, which has positively reflected on the social development and standard of citizens. From the above, it can be noted that cooperatives were primarily based on social and economic aspects, and then came to the fore and other values in terms of improving economy, profitability and productivity, then in terms of education, innovation and information, and the development of local communities, and then society as a whole.
The emergence and values of cooperatives, as a social innovation, rapidly expanded and soon grew into a strong socio-economic movement, expressing all its values through an association of associated producers called cooperatives.
A cooperative is an autonomous association of persons voluntarily united with the aim of meeting common economic, social and cultural needs and aspirations through a jointly owned democratically controlled enterprise.
The cooperative can be said to be the most natural human community in which the joint cooperatives independently perform their activities and take care of the principles of economics – economy, profitability and productivity – and through cooperatives (in accordance with cooperative rules) achieve material, as well as other satisfactions.
Cooperatives are natural persons who have voluntarily joined a cooperative in order to achieve economic, social, educational, scientific, cultural, and other interests, i.e. to achieve material satisfaction and mental fullness.
Co-operatives are creators, planners and direct executors in production. Such production is characterized by self-initiative, independence and freedom in decisions and creations, and such attributes give such work the character of creative work.
Key words: Cooperative, cooperative, cooperative, economics, economic policy.
Уводне напомене
Да би реално сагледали економске аспекте задругарства, неопходно је упознати се са основним појмовима и временом настанка задругарства, затим са задругама као носиоцима мисије задругарства те са задружним вредностима и међународним задружним принципима, као и са националном легислативом.
Задругарство је форма интересног повезивања индивидуалних произвођача, који се путем задруга удружују ради остваривања својих интереса и потреба. Задругарство, као социјална иновација, настало је у Европи у XIX веку, а потом се нагло ширило и у остале делове света. Може се рећи да је појава задругарства била подједнако важна као и нека техничко-технолошка иновација. Чак би се могло рећи да је, у тим временима, била и пуно важнија од неких техничко-технолошких унапређења. У суштини, то је био одговор на суровости и многе протуречности капитализма, да би се реалније валоризовао допринос у раду сваког појединца, а и да би се решавале егзистенције радника који су у фабрикама остајали без посла. Значи, појавом задругарства, стварала се економско-правна основа за индивидуално стваралаштво, с једне стране, а истовремено и могућност збрињавања незапослених радника, с друге стране. Но, поред те социјалне улоге, одмах су се испољиле и друге значајне вредности, које се првенствено огледају у ефикаснијем кориштењу ресурса и економичнијем пословању, што се позитивно одражавало на друштвени развој и стандард задругара. Из наведеног може се приметити да се задругарство превасходно заснивало на социјалним и економским аспектима, а потом су дошле до пуног изражаја и друге вредности у погледу побоњшања економичности, рентабилности, продуктивности, затим у погледу образовања, иновација и информисања те развоја локалних средина, а потом и друштва у целини.
Појава и вредности задругарства, нагло су се ширили и убрзо прерасли у снажан социјално-економски покрет, исказујући све своје вредности путем асоцијације удружених произвођача, која се назива задруга.
„Задруга је аутономна асоцијација лица добровољно удружених са циљем да задовољи заједничке економске, социјалне и културне потребе и аспирације кроз заједнички поседовано, демократски контролисано предузеће“ (ICA 1995). Ова дефиниција је дата у Декларацији о задружном идентитету, коју је 1995. године усвојио Међународни задружни савез (Алијанса). Препорука је УН Међународне организације рада (ILO Recommendation 2002.) и Међународног комитета за промоцију и развој задруга (COPAC), да све државе у свом законодавству користе ову дефиницију. У суштини, задруга је интересна заједница, у којој сваки задругар, стваралачким радом, остварује своју материјалну и душевну сатисфакцију те аутономно располаже са оствареним резултатима у складу са утврђеним задружним вредностима и међународним задружним принципима. Сходно томе, може се рећи, да је задруга најприроднији облик људске заједнице. Логично,све што је природно, то је блиско и Богу и људима. Природност задруге, која се огледа у задружним вредностима и принципима, у много чему, подсећа на друштво пчела, које се сматра да је најприроднији и најсавршенији облик заједнице и организације рада. То подразумева да је задруга ,,људска кошница“, а задругари ,,пчеле радилице“ који слободно стварају и слободно располажу са оним што су створили.
Важно је поменути да се у задругама не отуђује било које право задругара, па зато међу њима и влада природна правичност. Уз све наведено, важно је имати у виду, да у задругама нису отуђени како резултати индивидуалног рада, тако ни заједнички остварене вредности.
Задругари су физичка лица, који су се добровољно удружили у задругу ради остваривања социјалних, економских, образовних, научних, културних и осталих интереса, односно ради остваривања матзеријалне сатисфакције и душевне пуноће. Приликом учлањења у задругу, задругари прихватају задружне вредности и принципе те се обавезују да ће се истих придржавати.
Појава задругарства
Задругарство је, како је на почетку текста и наведено, настало у XIX веку. Прву задругу основали су отпуштени фабрички радници у Роџделу у Енглеској 1844. године. Одмах после тога 1846. године формирана је прва задруга у Војводини – у Бачком Петровцу, док је прва задруга на територији тадашње Србије, формирана 1894. године у Вранову код Смедерева, а потом у Азањи, у Малом Орашју, Михајловцу у Ратарима и…
Са ширењем задругарства јавила се потреба за стварањем заједничког тела, које ће повезивати задруге и унапређивати њихов рад и које ће их представљати код надлежних органа. Полазећи од таквих потреба, оснивани су национални савези, па је 1895. године основан и Задружни савез Србије, као асоцијација земљорадничких и занатских задруга. Исте године (1895.) основан је и Међународни задружни савез са седиштем у Лондону (International Cooperative Alliance – ICA). Може се са поносом констатовати, да је Србија била једна од дванаест оснивача ове угледне међународне организације.
Задругарство у Србији се нагло ширило после 1900. године и одиграло је значајну улогу у одрживости сеоских домаћинстава. У прилог ове констатације говоре чињенице да је уочи Другог светског рата у Србији било више од 3.500 задруга. Међутим, одмах после Другог светског рата, почело је са уништавањем задругарсства. У почетку титоизма, најпрво је организовано такозвано социјалистичко задругарство, у коме су се изгубили атрубути иницијативе, ефикасности и предузетништва. Потом је настављено уништавање на разне начине, да би се завршни чин одиграо одузимањем имовине и земљишта задруга. Са уништавањем задругарства, уништавано је све стечено, а то су: стечена знања и искуства, традиције, тржишта, индивидуалне иницијативе и предузетнички дух, а што је најгоре, са тим је уништавано и српаско село. Наиме, титоистички режим је спречавао индивидуалне иницијативе и предузетнички дух, само зато да би имали апсолутну контролу над сваким појединцем.
Ни после делимичног потискивања титоизма, у транзиционом периоду и даље се није поклањала пажња задругарству. Тек доношењем новог Закона о задругама 2015. године, унапређен је статус задругарства, али недовољно да би се задругарство развило у јаку привредну грану. Ипак треба поменути, да су први пут од Другог светског рата, 2017. године обезбеђена нека средства за унапређење рада Задруга.
Законско регулисање задруга
У разради теме о аспектима задружне економије, неопходно је поменути и како су законски дефинисане задруге, задружне вредностима и задружни принципи. Према Закону о задругама члан 2. 1),,Задруга је правно лице, која представља посебан облик организовања физичких лица (у даљем тексту задругар) која пословањем на задружним принципима остварује своје економске, социјалне, културне и друге интересе и која управљају и контролишу пословање задруге“.
Према истом Закону, члан 3. ,,Задругар је физичко лице које је члан задруге и у целости или делимично послује преко задруге, односно које преко задруге продаје своје производе, односно услуге, набавља производе или користи услуге потребне за обављање своје делатности или на други начин непосредно учествује у обављању делатности ради којих је задруга основана“. Надаље у члану 4. дефинише се како се оснивају задруге, затим које су то задружне вредности и принципи на којима задруга послује: ,,Задруга се оснива и послује на задружним вредностима које се спроводе у складу са задружним ________________
1)Službeni glasnik Republike Srbije broj 112/2015
принципима.
Задружне вредности су: самопомоћ, самоодговорност, демократичност, једнакост, правичност и солидарност,које се спроводе у складу са задружним принципима, којима се, као смерницама конкретизованим у задружним правилима, чланови задруге руководе у управљању и пословању задругом.
Оснивање и рад задруга се заснива на следећим међународним задружним принципима:
1) Добровољно и отворено чланствокоје подразумева да су задруге добровољне организације отворене за сва лица, која могу да користе, њене услуге и која су спремна да прихвате одговорност чланства, без обзира на полне, социјалне, расне, политичке и верске разлике.
2) Контрола од стране задругара остварује се кроз задругу као демократску организацију контролисану од стране својих чланова, који активно учествују у доношењу
одлука и формулисању њене пословне и развојне политике, као и одговорност изабраних представника задруге свим члановима задруге. Сваки задругар има једнако право гласа у управљању и контроли пословања задруге (по принципу: један задругар – један глас)
3) Економско учешће задругара остварује се тако што чланови доприносе капиталу својих задруга и демократски га контролишу. Задругарима припада право на ограничену накнаду, ако је примају, на име капитала оствареног оснивачким улогом чланова. Чланови издвајају вишкове за неке од својих циљева: 1) развој задруге што се може остварити кроз успостављање задружног фонда чији је макар један део не дељив; 2) подела задругарима у сразмери са њиховим трансакцијама које су имали са задругом и 3) подршка другим активностима одобреним од стране чланства;
4) Аутономија и независност задруге се огледа у самосталности организације, самопомоћи задруге којом управљају и коју контролишу задругари. Задруга чува своју самосталност, независност, демократску управу својих чланова и када закључује уговоре са другим субјектима, укључујући и државне органе или када прикупљају капитал од трећих лица.
5) Образовање, обука и информисање односи се на улогу задруге да обезбеди образовање и обуку за своје чланове, изабране представнике, менаџере и запослене, да би они могли ефективно доприносити развоју својих задруга и информисању шире јавности, а нарочито иинформисању младих о задругарству и погодностима које оно пружа;
6) Међузадуржна сарадња указује на чињеницу да заруге најделотворније служе својим члановима, тако што раде заједно кроз локалне, регионалне и међународне структуре:
7) Брига за заједницу се манифестује кроз активности задруге у складу са одрживим развојем својих зајуедница кроз политику одобрених од стране њихових чланова“.
У члану 10. Закона, регулише се, да се задруге могу оснивати као заемљорадничке или пољопривредне, стамбене, потрошачке, занатске, радничке, студентско-омладинске, социјалне, здравствене, као и друге врсте задруга за обављање производње, промета робе, вршења услуга и других делатности у складу са законом
Улога и значај задругарства
Према писању Бранка Гулана, данас је у свету удружено, ради и послује 800 милиона задругара, који су организовани у 750.000 задруга. Процењује се да је око три милијарде људи повезано на разне начине са радом задруга. Задруге обезбеђују више од 100 милиона послова широм света, што је 20 одсто од мултинационалних корпорација. Око 246.000 регистрованих задруга у ЕУ запошљава 4,8 милиона људи и има 144 милиона чланова-задругара, што подразумева да је сваки трећи становник члан неке задруге. Карактеристична је специјализација задруга у ЕУ, а када су у питању земљорадничке задруге, готово сваки фармер је члан једне или више задружних асоцијација – кооператива“. Савремени свет се не може замислити без задруга и задругарства, само код нас споро сазревају идеје и спознаје о потенцијалима задруга. То упућује на констатацију, да они који креирају и планирају демографско битисање (а посебно опстанак и останак становништва у руралним деловима Србије) те планирају економску и развоју политику Србоје, немају ваљан преглед садашњег стања (приказаћемо стање у пољопривреди и рурална подручја у поглављу ,,стање у пољопривреди“), а камоли да имају визије и планове будућности. Нажалост, одговорни не разумеју и несхватају да су задруге за рурална подручја, поред инфраструктуре (путева, снабдевања електричном енеријом, водом и ПТТ услугама, организовања образовниих установа, трговина и …) важан чинилац, како за запослење (које је основни услов опстанака), тако и за развој руралних подручја. Поред тога, задруге су са својом организацијом и начином пословања, значајан привредни актер и комплементарни цинилац већих привредних субјеката. Наиме, задруге користе и најмање природне и остале ресурсе, који су мање атрактивни за веће привредне субјекте, а често и неисплативи. Поред тога, задруге лакше и једноставније остварују основна економска начела када је у питању продуктивност, економичност, рентабилност и ефикасније су од великих система, Уз све то задруге имају и боље перцепције те се и брже прилагођавају новонасталим приликама. Дакле, поред тога што се путем задруга боље користе материјални, људски и остали ресурси, ова привредна грана има социјални, економск, културн и развојни значај.
Стање у задругарству Србија
Иако задругарство у Србији има традицију дугу 130 година, нажалост задружни сектор није развијен ни приближно нашим потребама и могућностима. У привредној структури је на самој маргини у поређењу са задружним сектором Европске уније, а и света. Несхватљиво је и неприхватљиво овако стање, иако свакодневни примери указују на чињеницу, да је данас задружно организовање насушна потреба, ради обједињавања и кориштења људских и материјалних потенцијала, а и ефикаснијег пословања.
Највеће богатство је у ,,расутом“ научно-емиријском капиталу појединаца, у њиховим могућностима реалног предвиђања и планирања, као и у њиховим иницијативама и иновацијама у производњи, а који се не користи. Тај људски капитал требало би објединити у ефикасну форму и ставити га у функцију стварања. Показало се да је задруга најприкладнија форма, за слободан и стваралачки рад. Но, да би се то десило, требало би задругама дати развојни привредни статус и донети Стратегију развоја задругарства са адекватним подстицајима.
Такође, поред људских неискориштених потенцијала, велики су и материјални неискориштени ресурсии то највише у области пољопривреде.
Неискориштени људски и материјални потенцијали, указују да је неопходно, поред доношења Стратегије о задругарству, стварати и свеобухватни екоиниомско-правни и политички амбијент за убрзани развој задругарства, као форме реалног кориштења расположивих ресурса, а и ефикаснијег пословања. У овом раду даћемо предлог мера за ревитализацију и развој задругарства, односно предлог како да се активира и мобилише ,,мртви капитал“ који лежи у неискориштеним ресурсима.
Истина, постоје неки помаци у покретању задругарства, који се остварују путем Министарства за бригу о селу, али су то недовољна, недоречена и неефикасна решења. Таква политика није свеобухватна, односно не фокусира све облике задругарства. Због тога, може се констатовати да су то само палијативна решења. Познато је да политика која се не заснива на меритократији (симбиоза научних знања и емпирије), не може дати добре резултате. Синергија оваплоћена у меритократији, са јаком људском вољом, представља највећу моћ, која побеђује у свим обласима и даје врхунске резултате. Дакле, наука и искуство са мотивисаним људима постижу најбоље успехе. Изопштити ове чиниоце, исто је што и пловити океанима без кормила и бусоле. Ако би се десило такво изостављање (а нажалост тако је данас стање), значило би да се менаџмент државе свесно одриче успеха и друштвеног напретка, зарад политичких нагодби и одржања на власти. Иако се то дешава у свим државама, у којима се путем странака постављају водства, како на политичке позиције, тако и на важна места са којих се трасирају привредни, културни и развојни токови, па зато апелујемо да се на важна места постављају копетентни кадрови.То требају бити кадрови који поседују научна знања и радна искуства и који већ имају иза себе успешна остварења. Без применљиве науке и ангажовања компетентних кадрова у свим областима, па тако и у задругарству, само се губи време и продужава друштвена стагнација. Пошто нисмо у могућности да утичемо на промене и побољшања постојећег стања у задругарству, овим путем само указујемо на неодрживо стање и апелујемо на савест одговорних да што хитније предузму адекватне мере за побољшање стања у задругарству. Исто тако указујемо на лоше стање у пољопривреди, где би задругарство могло имати велики значај. Надамо се да није сувишно још једном истаћи, да је права штета што се, због ароганције и препотентности, не користе људски умови. Исто тако треба напоменути да су материјални ресурси који се не користе ,,мртви капитал“, а то није само велика штета, већ и друштвени злочин. Неадекватна економска политика води у стање даљег економског и културног заостајања за светом. Ово је тужна, али истинита чињеница.
Према информацијама Задружног савеза Србије, У Србији је регистровано око 4.894 задруга, од којих су само 2.726 активне, а нешто више од 2.000 чине пољопривредне задруге. Оне имају око 3.500 задругара и око 100.000 коопераната.
Као што је већ и наведено, за данашње стање у задругарству било би преблаго рећи да је лоше. Са постојећим друштвеним статусом и наслеђеним стањем из титоизма, задруге су маргинализоване и немају никакву персективу ни за опстанк, а камоли за развој. Овакво стање је знатним делом и последица концепта неолибералне економије – засниване на Вашингтонском концезусу – који је код нас успостављен после ,,српске октобарске револуције 2.000-те године“. По томе концепту се преферирају стране директне инвестиције (СДИ), стране банке, стране трговине, затим либерализовано је тржиште у корист страних добављача, који увозе производе са лошијим квалитетом од домаћих производа и…, а све се то одвија на штету домаћих привредних субјеката. Ето због чега је запостављено наше задругарство, наши ресурсим, рурална подручја и тамошњи житељи. У наредном периоду можда ће доћи и до повећања броја задруга, али без побољшања статуса задруга, неће доћи до квалитативног напретка.
Због неадекватног статуса задруга, не може доћи до њиховог екипирања са стручним и образованим кадровима, па не може доћи ни до примене научних достигнућа у производњи и у промету задруга. Образовани кадрови и примена научно технолошких достигнућа су предуслови за савременију производњу, за већи степен дораде, прераде и финализације производа, за примену маркетинга и освајања тржишта и … Главни циљ задруга требао би бити: примена техничко технолошких достигнућа, стално иновирање производње и већи степен прераде, односно финализација производа, повећање запослености, повечање БДП и бољи стандард грађана.
Поред наведеног треба имати у виду да су задруге основа за опстанак и одрживи развој руралних подручја. У наредном поглављу биће приказано стање у пољопривреди, стање руралних подручја, одумирање насељених места због непостојања елементарних услова одрживости, а један од њих је и непостојање организованих задруга.
Стање у пољопривреди Србије
Полазећи од премиса да су ипак главни ресурси развоја задругарства у области пољопривреде и прераде пољопривредних производа у Србији, потребно је осврнути се на данашње стање у тој области. Господин Бранко Гулан – истакнути познавалац ове области, стручни аналитичар и публициста, у својој књизи ,,Руралне средине у Србији“, прво констатује број становника у Србији, затим наводи број насељених места, потом описује стање у руралним подручјима и указује колике су обрадиве површине земљишта и наводи какво је стање у аграрној области и…
2)Према задњем попису, стање у Србији је следеће:
* У Србији живи 6.600.000 становника, 500.000 манје него пре једне деценије.
* Изван градских средина живи 40 одсто житеља.
* Број насељених места у Србији 4.720, а од тога 3.000 насељених места (села) нема
вртић, две трећине села нема амбуланту, 2.000 села нема пошту, 1.000 села, нема продавницу, а нити неопходне инфраструктурне и комуналне потребе, а 20 одсто села нема основну школу.
* Број домаћинстава у Србији је 2.589.344.
* У Србији има 4,07 милиона хектара пољопривредних површина. Од тога обрађује се око 3.257.100 хектара земље, а осигурава се само 10 одсто обрадивих површина.Поседи
(њиве) су расцепакани, тако да има 19 милиона парцела
________________
2)Бранslav Гулан – ,,Руралне средине у Србији“, Прометеј Н. Сад, 2019 године, Стручни рад, Прометеј 2024.
*Површина под шумама је 504.404 хектара.
*Према подацима РЗС, у Србији се наводњава свега 1,4 одсто обрадивих пољопривредних површина, а у свету се наводњава 17 % пољопривредних површина.
*Вредност аграрне производње по хектару у Србији износи само 1.200 евра, а укупна вредност аграрне производње никада није прешла 5,6 милијарди УСД. Ако се упоредu вредност производње по хектару, са земљама које имају развијену пољопривредну производњу, примећује се да те земље имају већу вредност производње чак до тридесет и више пута. Тако на пример вредност производње по хектару у Холандији је 37.000, а у Данској 27.000 евра по хектару.
*Према подацима РЗС, у 463 села нема ниједног малолетног детета, док у 55 села нема женског становништва, а у 315 села уопште нема женског становништва који су у фертилном периоду. Такође у 545 села нема женског становништва у оптималном добу од 20 до 34 године. У 2.894 села, број старијих од 60 година је двоструко већи од броја који су млађи од 19 година, а у 186 села нема становништва млађег од 50 година.
*Од 1.150.653 становника, који се баве пољопривредом, 57 одсто су мушкарци, а 42,4одсто жене.
*Број породичних газдинстава у Србији је 508.365, а од тога је 2.042 правних лица.
*Просечан број чланова стално запослених на газдинству је 2,2 особе, с просечном старости 60 година. Тек сваки 11. носилац газдунства је млађи од 40 година.
*Просечно газдинство у Србији је величине свега 6,6 хектара.
*Према изјавама господина Ивана Маринковића, задуженог за демографију у РЗС, од 4.720 насељених места (тако су декларисана села у Уставу Србије, у даљем тексту села), 3.000 села нема демографску будућност и неће их бити у демографским мапама 2.050 године. У 86 одсто села константно опада број становника. У селима Србије празно је 200.000 куца, а од тога 50.000 нема наследнике.
*Пчеларство – Број кошпница је у порасту, тако да сада у Србији има 1,1 милион кошница. Рекордна производња меда била је у 2013 години и то 9.700 тона и тога је извезено 4.700 тона.
*Воћарство – под воћарством је око 193.000 хектара и има благи тренд раста.
*Виноградарство – под виновом лозом је око 21.000 хектара и има тренд пада. *Сточарство – Сточарство има тренд пада и то све већи и већи. Број домаћинстава која гаје стоку је 508.000, а број регистрованих газдинстава је 313.495. Од те делатности живи 1.150.653 становника. Сточарство у Србији учествује у БДП аграра само са 28,1 одсто.
Стање у сточарству ………………. 2023. године
-Број говеда ……………………………725.408
-Број свиња …………………………..2.263.705
-Број оваца …………………………. 1.702.682
-Број коза ……………………………. 149.558
-Број живине ………………………..22.022.439
-Број кошница ………………………. 1.261.323
Извоз веома траженог производа беби бифа по годинама:
-У 2015. години извезено је ………………. 315 тона
-У 2016. години извезено је ……………….. 420 тона
-У 2017. години извезено је ………………. 480 тона
-У 2018. години извезено је ………………. 400 тона
Од 2018. до 2022. године извоз се кретао од 300 до 400 тона.
Са пољопривредом бави се 1.150.653 пољопривредника.
Трендови пољопривредне производње исказани у процентима од 2014. до 2024. године
*2.014. године ………………….. +2,0 одсто
*2015. године ………………… .. -7,7 одсто
*2016. године …………………… +7,7 одсто
*2017. године …………………. -11.4 одсто
*2018. године …………………..+15,1 одсто
*2019. године …………………. -1,7 одсто
*2020. године ………………… .. +2,2 одсто
*2021. године …………………… -5,7 одсто
*2022. године…………………… -7,8 одсто
*2023. године ……………………+9,0 одсто
*2024. године ……………………+6,0 одсто (прва 3 м,)
Према подацима РЗС у последње три и по деценије закључно са 2022. годином, аграр Србије имао је безначајан раст само 0,45 одсто годишње, а то је алармантно стање. У Стратегији из 2014. године, планиран је годишњи раст 9,1 одсто“.
Наведени подаци могу послужити надлежним органима, као добра основа, за планирање и доношење адекватних мера за заустављање негативних трендова у свим наведеним областима.
Потенцијали за развој задругарства
У свим сегментима друштва постоје потенцијали за развој задругарства, односно задругарство се може организовати и развијати како у материјалној, тако и у нематеријалној сфери. Полазећи од те поставке, задругарство се може поделити на:
1. Задругарство са материјалним чиниоцима и
2. Задругарство са нематеријалним чиниоцима
Задругарство са материјалним чиниоцима, углавном чине задруге из области: пољопривредне производње и прераде пољопривредних производа (ратарство, повртарство, воћарство, виноградарство, сточарство, пчеларство и …), задруге из области грађевинарства (производња грађевинског материјала и изградња објеката) и задруге из области производног занатства широког спектра.
Заадругарство са нематеријалним чиниоцима чине задруге: из области услужног занатства, затим задруге из области саобраћајних услуга, туризма, трговине, пружања услуга из области медицинске неге, образовања, науке, културе и …
Посебан део нематеријалног задругарства чине задруге из области финасијских услуга и штедно кредитне задруге (ШКЗ).
Познато је да велики део држава у свету фокусира одрживи развој на малом и средњем предузетништву. То није без разлога, јер су задруге – као носиоци малог и средњег предузетништва – много флексибилније од гигантских компаније, па су због тога и поузданије за одрживи опстанак, а и за развој. Надаље, задругарство може знатно утицати и унапредити: социјалну, економску, културну, образовну, научну и екололошку одрживост. Поред тога, треба имати у виду да мањи – по количини – материјални ресурси нису погодни (недовољни су) за производњу или за промет у великим компанијама, а за задруге су прихватљивог и оптималног обима. Значи, путем задруга се постиже боља експлоатација и реализација ресурса, односно задруге су комплементарни чининилац у производњи и промету. Са аспекта маркетинга, задруге у принципу имају бољу перцепцију и моћ брзог прилагођавања, односно задруге не сачекују, већ предвиђају догађаје и прилагођавају пословну политику надолазећим приликама. Када се ипак нешто непредвиђено деси, брзо се прилагођавају новонасталим приликама. Дакле, задруге су флексибилније и ефикасније од великих компанија.
Полазећи од друштвене корисности, а и кориштења људских и осталих потенцијала, може се констатовати да су подједнако потребне и корисне задруге како из области материјалне производње, тако исто из области пружања нематеријалних услуга. Посматрано са социолошког аспекта, за стабилност и напредак друштва, неопходна је равнотежа материјалних и нематеријалних чинилаца. Међутим, у предвиђањима и планирању друштва и друштвеног развоја, било то на краће или на дуже периоде, треба имати у виду да постоје разлике у потенцијалима између појединих области. Када су у питању потенцијали из материјалне сфере, може се констатовати да су највећи потенцијали у пољопривреди и то у свим сегментима, док се за нематеријалну сферу може речи да једино у области науке постоје велики и не ограничени потенцијали.
Економија задругарства
,,Економија задругарства“, односно сагледавање аспеката економиоје у задругарству, треба истаћи да се економија не може посматрати без сагледавања стања у задругарству те социјално-економског и политичког амбијента, као ни без економског модела установљеног у економској политици. О томе је нешто речено у претходним поглављима.
На почетку овога рада, уз појашњење шта је то задругарство и шта су задруге, констатовано је да су задруге најприроднији облик људске заједнице. Стога је и направљено поређење са друштвом пчела, за које се сматра да има природну и најсавршенију организацију рада. Управо у таквој природности, удружени задругари самостално обављају своју делатност (као и свака пчелица) и брину о принципима економије, те у складу са задружним правилима, кроз задругу остварују економске ефекте. Значи, од остварених принципа економије – продуктивности, економичности и рентабилности – као и од тржишних услова, зависи колику вредност задругар оствари. Познато је, да задругари немају трошкове администрације, као и да брину о рационализацији осталих трошкова и утрошака репроматеријала те тако постижу задовољавајућу економичност. Када је у питању улагање капитала, задругари најпрво воде рачуна да у производњу улажу оптималне суме капитала, а онда настоје да се од уложеног капиатала оствари максималан профит. У томе се очитује рентабилност пословања. Исто тако, задругари настоје да у одрђеном временском периоду остваре максималан физички обим производње, у чему се огледа њихова продуктивност.
Надаље, у даљем сагледавању задругарства, може се констатовати да су задругари: креатори, планери и директни извршиоци у производњи. Њихову производњу карактерише самоиницијатива, самосталност и слобода у одлукама и креацијама, што тој укупној активности даје карактер стваралачког рада. Чињеница је, да је само стваралачки рад (слободан рад) ненасилни, неоптерећујући и неексплоататорски рад. Сходно томе, може се још рећи да је само стваралачки рад природан рад, који оплемењује људе и из истог се рађају визије, креације и иновације. Поуздано се може констатовати да је ,,кључ сваког успеха“ у стваралачком раду и мотивацијама за зараду.Управо такво обележје има рад у задругама. Исто тако треба констатовати да предвиђања будућности и пројекти, зависе од меритократије, а меритократију чине визионари.
У овом поглављу навести ћемо неколико основних карактеристика задругарства и препоручујемо надлежним да их размотре те ако их позитивно оцене да их и уврсте у економску политику.
*Када су у питању основни економски принципи, односно економија рада и капитала,
најбоље се остварује кроз задруге преко удружених задругара.
*Задруге боље предвиђају и сагледавају надолазеће појаве.
*Задруге су флексибилнији привредни субјекти од великих компанија и брзо се
прилагођавају новонасталим приликама.
*У задругама, односно преко задругара, остварује се слободан и стваралачки рад.
*Могућност креација и иновација пуно је већа у задругама него у великим
компанијама, што се може видети из примера задруге која има 1.000 задругара, то је и
1000 креатора – иноватора, док у компанији од 1.000 запослених, улога креатора и
мислилаца припада само менаџменту компаније.
*Задруге боље користе материјалне ресурсе од великих компанија, јер већим
компанијама – због већег обима производње – не одговарају мање количине ресурса, па у недостатку задруга мањи материјални ресурси остају неискориштени.
*Задруге су социјално и економски стабилнији привредни субјекти од већих компанија,
зато што су задруге отпорније и жилавије.
*Задруге су основна база за одржив опстанак становништва у руралним пределима
*Путем задругарства може се знатно повећати запосленост, повећати БДП и
стандард грађана.
*Задругарство је насушна потреба сваком друштву па и Србији.
Закључна сагледавања
Задругарство, као модел рада и развоја, карактеристичан у социјално-економској симбиози различитих материјалних и нематеријалних чиниоца, нажалост у Србији је запостављено и слабо развијено. Сходно, томе препоручује се следеће:
.) Донети Стратегију о развоју задругарства, са адекватним законским и подзаконским актима, обухватајући: демографке, социјалне, економске, банкарске, финансијске, културне, образовне, научне, духовне и развојне сегменте. Такође, у Стратегију би требало укључити план равномерног одрживог развоја руралних подручја, са динамиком изградње инфраструктурних система – путева, затим снабдевања са струјом, водом и ПТТ услугама (пошта, телефон интернет) те обезбеђење осталих садржаја неопходних за квалитетан начин живота: школе, амбуланте, спортски објекти и сл. Поред наведеног, Стратегијом би требало дефинисати подстицајне мере за развој задругарства, као нпр. пореске подстицаје – задругама које се формирају и раде у руралним подручјима, треба омогућити умањење обавеза до 50 одсто за све порезе. Држава би из економије обима, компезирала дате попусте. Поред тога, задругама треба омогућити повољније услове кредитирања, затимквалитетније регулисати радно-правни, социјални и пензиони статус задругара. Без наведених мера, села ће још брже одумирати. Управо због наведеног, Стратегију треба да раде само копетентни људи који поседују знања и искуства и имају претходно стечена научна и радна остварења, а не да то раде приучени бирократски чиновници.
2.) Треба што хитније приступити формирању Шдедно кредитне задруге (ШКЗ) путем које би се кредитирали пројекти задруга, а првенствено пројекти прераде и финализације примарних производа. Са постојећим банкарским системом (са страним капиталом), задруге не могу реализовати било какав развојни пројект.
3.) Циљ задруга треба бити стално усавршавање производње и примена савремених техничко технолошких достигнућа, а посебно већи степен финализације производа.
4.) Влада Србије са комплетном јавном управом, требала би повести знатно већу пажњу развоју – повртарства, воћарства, виноградарства (са вишем степеном прераде), а надасве посебну пажњу треба посветити сточарству. У раду је приказано и стање у сточарству, које ни по једном основу није ни 20 одсто сточарства из 1989. године. Према писању Бранислава Гулана (,,Руралне средине у Србији, 2019 & Стручна анализа, 2024, Прометеј Н. Сад), Србија је 1991. године, поред задовољења домаћих потреба, извезла свињског меса у САД и Европу у вредности од 762 милиона УСД, а сада Србија за своје потребе годишње увози меса у вредности од 200 милиона УСД. Нажалост, месо се увози од стоке која је храњена ГМО.
5.) Државно водство, требало би да укључује меритократију на све важне државне и привредне позиције те да користи особе – визионаре (они су ретки, а нажалост не користе се ни ретки). Такође, потребно је више радити на афирмисању примењених наука у свим сферама друштва. Без науке и сталног инвестирања, нема ни опстанка, а камоли развоја.
6.) Неопходно је да се што пре реорганизује образовање те да се уведе национално образовање с истинитом историјом, у циљу јачања националне свести и патриотизма.
7.) Требало би што хитније да се очисти српска култура од наметнутих западних неприродних ,,моралних вредности“ – родне равноправности, истопилних бракова, црног петка, ноћи вештица и … те да се искључиво подржава и развија аутохтона српска култура.
8. Наша економија и развој лимитирани су постојећим концептом неолибералне економије, стога се предлаже да се исти што хитније уклони и уведе тржишно социјални модел (домаћинска економија) те да се афирмише и подржава економски патриотизам. Без ове замене, нема развоја задругарства, а нити привреде у целини.
9.) Предлаже се, да се концепт развоја економије и друштва у целини, као и сви планови будућности, базирају искључиво на домаћим привредним и културним субјектима.
10.) У циљу опште заштите нашег друштва и државе, наше аутохтоности и опстанка, предлаже се да се што хитније заустави процес придруживања ЕУ, као и да се пониште: Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) те Вашнгтонски и Охридски споразуми.
11) Неопходно је да Србија што пре аплицира и отпочне процес придруживања БРИКСу
12) У циљу добре сарадње са свим земљама света, предлаже се да се са свима сарађује искључиво на принципу репроцитета, а да се тешња сарадња успостави са земљама које су кроз историју доказале пријатељство према српском народу и које су нам културно и духовно блиске. Та сарадња требала би бити свестрана и то како у погледу економије, тако и у погледу науке и технологија, културе, образовања, духовности и свега осталог. Ово не подразумева сврставање под било чије окриље.
На крају коначна или најважнија препорука је: да у задругарству постоје огромни потенцијали, како у материјалној, тако и у нематеријалној сфери. Процена је да би путем задругарства могли повећати укупну запосленост чак и до 10 одсто, што би се знатно одразило и на увећање БДП. Да би се расположиви потенцијали ставили у функцију озбиљног економског развоја и економског раста, неопходна је бескомпромисна примена претходно наведених препорука.
Литература
*Жаклина Стојановић & Драгана Гњатовић (2015). Задругарство у Србији, Београд: СПЕРИАеду.
*Проф. Михајло Вучковиц & доц. др. Михајло Радић (1973) – Економика пољопривреде са здругарством, Београд: НИП Привредни преглед.
*Милан Вујачић – Српско породично задругарство (2003) Крагујевац: Интер Принт.
*Никола Илић – Историја задруге код Срба, (1999) Београд: Сл. СРЈ.
*Бранслав Гулан – Руралне средине у Србији, (2019) & Научни рад (2024) Н Сад, Прометеј
*Аврамовић М. Српске земљорадничке задруге у 1905. год. III део, Архив за правне и друштвене науке 1907. Београд.
*Митровић М. Венчачка виноградарска задруга, Београд 2003: НАВИП венчачки виногради 1903-2003.
*Његован З. – Пољопривреда средњевековне Србије, Београд 1997. године.
*Марковић С. Србија на истоку (1969) Н. Сад, Матица Српска,
*Радић др. Никола – Организација и пословање пољопривредних предузећа Загреб (1959)
*Дробњак др. Јово (2017) – Нови економски манифест Земун, Укронија.
*Дробњак др. Јово (2021) – КРИЗА УМА, Београд СКАНУ.
Топола 20 – 21 април, лета господњег 2024. (7.532. год.)