Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
После јулске револуције, кад је либерални банкар Лафит пратио свог „кума“[1], војводу Орлеанског[2], у тријумфалној поворци до Hotel de Ville, отеле су му се речи: „Отсад ће владати банкари“. Лафит је издао тајну револуције.
Под Лујем Филипом није владала француска буржоазија, него једна фракција те буржоазије: банкари, берзански краљеви, краљеви железница, власници рудника угља, рудника гвоздене руде и власници шума, један део с њима удружене земљишне својине – такозвана финансијска аристократија. Она је седела на престолу, она је у парламенту диктирала законе, она је делила државне службе од министарства до трафике.
Права индустријска буржоазија чинила је један део званичне опозиције, тј. она је у парламенту била заступљена само као мањина. Њена опозиција испољавала се утолико одлучније уколико је диктатура финансијске аристократије добијала чистији облик и уколико је више она сама, после крваво угушених побуна 1832, 1834 и 1839, уображавала да је њено господство над радничком класом осигурано. Гранден, руански фабрикант, у Уставотворној и Законодавној националној скупштини највећи фанатик буржоаске реакције, био је у посланичком дому најжешћи противник Гизоа. Леон Фоше, касније познат по својим узалудним напорима да се уздигне до улоге Гизоа француске контрареволуције, у последњем периоду владања Луја Филипа ратовао је пером и мастилом за индустрију, против шпекулације и њеног скутоноше, владе. Бастија је агитовао у име Бордоа и свих француских виноградара против владајућег система.
Ситна буржоазија у свим својим нијансама, а тако исто и сељаштво, били су потпуно искључени од политичке власти. Напослетку, у званичној опозицији или изван pays legal[3] налазили су се идеолошки претставници и беседници поменутих класа, њихови научници, адвокати, лекари итд, једном речју: њихови такозвани капацитети.
Због својих финансиских тешкоћа јулска монархија је од самог почетка била зависна од врхова буржоазије, а њена зависност од врхова буржоазије постала је непресушни извор све већих финансиских тешкоћа. Државну управу је немогуће потчинити интересима националне производње, ако се не успостави буџетска равнотежа, равнотежа између државних расхода и државних прихода. Али како успоставити ту равнотежу без смањења државних издатака, тј. без повреде интереса од којих је сваки претстављао један од стубова владајућег система, и без новог разрезивања пореза, тј. без пребацивања знатног дела пореског терета на леђа врхова буржаозије?
Задуженост државе била је, шта више, у непосредном интересу оне фракције буржоазије која је путем парламента владала и доносила законе. Државни дефицит био је управо главни објект њене шпекулације и главни извор њеног богаћења. По истеку сваке године – нов дефицит. После сваке четврте или пете године – нов зајам. А сваки нови зајам пружао је финансиској аристократији нову прилику да укаишари од државе, коју је вештачки држала на рубу банкротства, – држава је код банкара морала закључивати зајмове под најнеповољнијим условима. Сваки нови зајам пружао је, осим тога, још једну прилику да се публика која свој капитал улаже у државне обвезнице опљачка путем берзанских операција у чије су тајне биле посвећене влада и парламентарна већина. Уопште, нестабилност државног кредита и упућеност у државне тајне омогућавале су банкарима и њиховим ортацима у парламенту и на престолу да изазивају изванредна, изненадна колебања курсева државних папира, што је сваки пут имало за последицу пропадање масе ситних капиталиста и баснословно брзо богаћење крупних играча. Пошто је државни дефицит био у директном интересу владајућих фракција буржоазије, јасно је зашто су се ванредни државни расходи за последњих година владања Луја Филипа више него удвостручили у поређењу с ванредним државним расходима над Наполеоном, и износили су годишње скоро 400 милиона франака, док се просечно целокупни државни извоз Француске ретко кад пео на 750 милиона франака. Огромне суме које су на тај начин пролазиле кроз руке државе пружале су уз то згодну прилику за лоповске уговоре о лиферацијама, за подмићивање, проневеру и нитковлуке сваке врсте. Поткрадање државе које се путем зајмова вршило на велико, код државних радова понављало се на мало. Однос између парламента и владе умногостручавао се као однос појединих надлештава и појединих предузетника.
Као што је експлоатисала државне расходе уопште и државне зајмове, владајућа класа је експлоатисала и градњу железничких пруга. Парламент је сваљивао главни терет на државу, а шпекулантској финансиској аристократији осигуравао златне плодова. Ко се не сећа скандала у посланичком дому кад је случајно изашло на видело да су сви чланови већине, урачунавши и један део министара, били заинтересовани, као акционари, на градњи оних истих железничких пруга које су затим, као законодавци, дали изводити на државни рачун.
Напротив, и најситнија финансиска реформа разбијала се о утицај банкара. Тако, на пример, поштанска реформа. Ротшилд је протествовао. Зар је држава смела смањивати изворе прихода из којих је подмиривала камате на свој све већи дуг?
Јулска монархија није била ништа друго до акционарско друштво за експлоатисање француског националног богатства, чије су дивиденде делили између себе министри, парламент, 240 хиљада бирача и њихове пришипетље. Луј Филип је био директор тог друштва – Робер Макер[4] на престолу. Тај систем је стално угрожавао и стешњавао трговину, индустрију, земљорадњу, бродарство, интересе индустриске буржоазије која је у јулским данима на своју заставу била написала: gouvernement a bon marche – јефтина влада.
Пошто је финансиска аристократија доносила законе, руководила државном управом, располагала читавим организованим апаратом јавне власти и, на основу тих чињеница и путем штампе, владала јавним мњењем, у свим сферама, од двора до сумњивих локала понављала се иста проституција, иста бесрамна превара, иста страст за богаћењем не путем производње, него путем ескамотирања већ постојећег туђег богатства, испољавали су се, нарочито у врховима буржоаског друштва, необуздани, чак и буржоаским законима на сваком кораку противни, нездрави и разуздани прохтеви, у којима богатство стечено шпекулацијом природно тражи задовољење, где уживање прелази у разврат, где се у један ток сливају новац, прљавштина и крв, финансиска аристократија није ништа друго до васкрсли лумпенпролетаријат на врховима буржоаског друштва.
А оне фракције француске буржоазије које нису учествовале у власти викале су: „Корупција!“ Кад су године 1847 на највиши позорницама буржоаског друштва јавно изводили исти призори који лумпенпролетаријат обично воде у борделе, у убожнице и луднице, пред судије, на робију и губилиште, народ је викао: A bas les grands voleurs! A bas les assassin! (Доле велики лопови! Доле убице) Индустриска буржоазија је налазила да су њени интереси угрожени, ситна буржоазија је била морално индигнирана, народна машта узбуђена, Париз преплављен памфлетима – „La dynastie Rothschild“, „Les Juifs – rois de l epoque“ („Династија Ротшилд“, „Лихвари – краљеви епохе“) итд. – у којима се с више или мање духа раскринкавало и жигосало господство финансиске аристократије.
Карл Макрс „Класне борбе у Француској 1848-1850“ Стр. 29-33. Култура, 1949.
[1] У оригиналу стоји француска реч „compere“, која има два значења: кум и саучесник у интриги, авантури. – Ред.
[2] Војвода Орлеански дошао је на француски престо и владао као Луј Филип. – Ред.
[3] – изван круга лица која су имала право гласа – Ред.
[4] Робер Макер – тип препреденог шпекуланта; дао га је чувени француски глумац Фредерик Леметр, а овековечио у карикатурама Оноре Домије. Лик Робера Макера претстављао је оштру сатиру уперену против господства финансиске аристократије за време јулске монархије. – Ред.