Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Ријечи, а не дјела, треба довести у склад. Како можете и помислити да би велика већина могла судити о томе има ли у поступцима владе било какве логике? Довољно је да им се то лијепо каже. Желим, дакле, да различите фазе моје политике буду предочене као развијање једне једине мисли која је везана уз непромењиви циљ. Сваки предвиђени или непредвиђени догађај неће бити ништа друго до мудро подстакнут и жељени резултат, а отклони од зацртаних смјерница бит ће протумачени само као различити видови истога питања, различити путеви што воде ка истоме циљу, различита средства истог рјешења за којим, преко бројних препрека, непрекидно трагамо. Последњи догађај ће стога бити предочен као логички посљедак свих претходних.
Свакога ће дана моја гласила бити пуна службених говора, приопћења, извјештаја поднесених министарствима или самом суверену. Нећу сметнути с ума да живим у времену у којем човјек вјерује да путем индустрије може ријешити све друштвене проблеме, и у којем се непрестано води брига о побољшању положаја радничке класе. То више ћу се посветити тим питањима, што су она добар начин да се скрене позорност с питања унутарње политике. Код јужњачких народа, владе морају остављати дојам сталне заокупљености; широке масе пристају да буду пасивне, али под увјетом – да владајући слој оставља утисак непрекидне и грозничаве активности; да њихове погледе свеудиљ привлачи новотаријама, изненађењима, преокретима; што је све, можебити, веома бизарно, али, још једном да истакнем, то је тако. Строго ћу се, точку по точку, придржавати ових напутака; посљедично, а у стварима трговине, индустрије, умјетничкога обрта и чак државне управе, подстицат ћу проучавање сваковрсних пројеката, планова, рјешења, промјена, преуређења, побољшања, а одјеци тога ће у тиску надјачати и гласове најбројнијих публициста. Политичка економија, говори се, на гласу је у вашој земљи; али, ја нећу допустити да се ишта измишља, да се ишта објави, да се ишта каже, чак ни вашим теоретицима, вашим утопистима, најстраственијим краснословцима свих ваших школа и струјања. Добробит народа биће јединствен и непроменљив предмет свих мојих јавних приопћења. Било да сам говорим, било да говорим преко својих министара или дворских писаца, непрестано ће се говорити о величини земље, о благостању, о узвишености њена послања и њене судбине; непрестано ће се истицати велика начела модернога права, расправљати о великим питањима која потресају сувремено човјечанство. Моји ће списи одисати најзаноснијим и најопћијим либерализмом. Народи Запада воле источњачки кићени стил, тако ће онда стил свих јавних говора, свих службених манифестација бити сликовит, увијек високопаран, пун узношења и одсјева. Народи не воле безбожне власти, и ја у својим обраћањима јавности никада нећу пропустити да своја дјела ставим под божанску заштиту, повезујући вјешто своју властиту звијезду са звијездом домовине.
Хтио бих да се у сваком тренутку дјела моје владавине успоређују с дјелима претходних. То ће бити најбољи начин да се истакну моја доброчинства и измаме заслужена признања.
Бит ће од највеће важности истаћи погрешке мојих предчасника, показати како сам их ја увијек мудро знао избјећи. На тај би се начин против режима који су претходили мојој владавини одржавала нека врста антипатије, чак анестезије, која ће на крају постати непоправљива, као испаштање гријеха.
Не само што ћу дијелу новинства повјерити задаћу да непрестано узноси славу моје владавине и на друге владе сваљује одговорност за грешке у еуропској политици, него ћу се побринути да велики дио објављених похвала буде само одјек писања иноземних новина, чији ће се чланци у којима се хвали моја политика – преносити у домаћем тиску. Поврх тога, ја ћу у иноземству имати потплаћене новине, чија ће ми подршка бити утолико учинковитија што ћу од њих затражити опозициони наступ кадгод су посриједи нека небитна питања.
Моја начела, моје идеје и моја дјела бит ће предочена с ауреолом младости, са сјајем новога права које је у контрасту с оронулошћу и застарјелошћу старих установа.
Знам да су јавноме мнијењу неопходни вентили, да се интелектуална дјелатност, потиснута на једном, нужно преноси на друго мјесто. Зато ћу цијелу нацију упослити свим могућим теоријским и практичним шпекулацијама о индустријском типу друштва, на примјер.
Изван саме политике, уосталом, бит ћу, кажем вам, веома добар владар, допустићу да се у потпуном миру претресају филозофска и вјерска питања. У стварима вјере, доктрина о слободи расуђивања постала је својеврсном мономанијом. Не треба се супротстављати тој моћној струји, јер могло би бити погибељно. У најнапреднијим земљама Еуропе проналазак је стискаре довео до бујања луде, помамне, разуздане и готово гнусне литературе, па је то већ постало велико зло. Стога, премда је то жалосно признати, бит ће скоро довољно не ометати га, па да у том лудовању за писањем – које је обузело ваше парламентарне земље – буде удовољено.
Та кужна литература коју је немогуће зауставити, просташтво писаца и политичара које ће владати новинарством, неизоставно ће представљати одвратну опреку спрам достојанствена говора који ће одзвањати са пријестоља, спрам тврдокорне и живописне дијалектике с којом ће се помно подржавати свеколико дјеловање власти. Схваћате сада зашто сам хтио окружити поглаварима цијелим тим јатом публициста, управнога особља, одвјетника, пословних људи и законознанаца који су од непроценљиве вриједности за писање мноштва тих службених приопћења – о чему сам вам говорио – а чији ће утјецај на духове увијек бити упечатљив. Такав је, укратко, опћи устрој мог режима кад је штампа у питању.
Морис Жоли „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“, стр. 71-73. Алеф, Градац, 2001, Превео са француског Франо Цетинић