Уганда: Кратак пут од храбрих витезова до послушних робова

А ропству претходи католичко и протестантско мисионарство да разори спокој и срећу усклађености са природом.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0

Први Европљанин који је закорачио у Уганду био је истраживач Ј. Х. Спек 1854. године. Потом су наишли други пустолови, као Станли који је склопио погодбу с бугандским краљем Мутесом I. Буганде нису имали само краља (кабаку), већ и двор, уређено судство, скупштину (Велики Лукико) и витешки правилник. Нису познавали точак, ни писмо, али јесу одећу. Нису знали да ткају, али су носили обојено и урешено одијело од коре дрвета. Формирали су се као сложан народ још пре 1000. године, а краљеви из једне династије владали су непрестано најмање четири стотине година.

Мисионари су у Уганду у великим бројевима почели пристизати након 1877. године, најпре енглески протестанти па француски католици. Још пре Спека продирали су арапски трговци остављајући за собом трагове ислама. У почетку Буганде нису схватале разлику између католицизма и протестантизма, али су услед ревног деловања мисионара постајали предани верници. Године 1884, Мутесу I наследио је син Муанга. Он је наредио да се убије Џејмес Ханингтон, први протестантски бискуп послат у земљу, који је погрешио приступивши земљи са севера. Једно старо пророчанство је тврдило да ће Уганда бити освојена продре ли у њу странац из тога смера. Ханингтон је убијен 1885. године. Од 1888. до 1891. вођени су крвави верски ратови у којима су Африканци католици пљачкали и палили протестанске цркве, а Африканци протестанти једнако поступали у католичким црквама. Победили су протестанти, а Муанга је побегао с француским католицима.

У међувремену капетан, будући лорд Лугард, продире у земљу за рачун Царскога енглеског источноафричког друштва. Продирање друштва било је мирољубиво, те су се тако Буганде касније поносиле чињеницом да никад нису војним путем освојени. Године 1893, преузела је енглеска влада Буганду, а 1900. се проширила и на остатак Уганде. То је учињено на основу уговора који је потписала краљица Викторија, а Хари Џонстон је био послат као посебни повереник и зачео британску колонијалну управу.

Британци су временом повећавали удео домородаца у власти. У почетку 1951. повећан је број чланова законодавног тела са 32 на 56, са 20 чланова Африканаца уместо дотадашњих 8. Влада протектората под гувернером управљала је целом земљом, али стара краљевина и главна провинција Буганда имала је своју властиту афричку владу на челу с кабаком. Именовала је чланове Великог Лукика и све поглавице, али британски гувернер имао је право вета. Споља у покрајини постојале су окружне (gumbolola и saca) управе, такође потчињене кабаки. Он је имао и личну владу састављену од три министра: Катикира (министра председника), Омулалуција (министра правде) и Омуваника (министра финансија). Овај последњи био је и на дужности чувара краљевскога појаса. Двоје од три министра морали су увек бити протестанти, а један католик. Према традицији нови се кабака крунисао на светом месту близу Будоа.

Краљевско имање лежало је изнад Менгоа, једног од кампалских брјежуљака, а ограђено је високом оградом од слоновске траве. Зграда скупштине имала је лимени кров обрубљен сламом. Под дрвећем пред њом седили су бубњари. Унутра у дворани висила је британска застава, а на дну је стајало узвишење покривено кожама леопарда и лавова. Иза њега се истицала бугандска застава, плава са жутим штитом на којем је приказан црвени лав. Са сваке стране висиле су фотографије кабакових предака, а између клупа ишао је један достојанственик носећи крвников мач, који је имао сечиво у облику месеца насађеног на дугу дрвену ручицу. Могао је служити и као копље.

У британски протекторат била су укључена четири стара краљевства: Буганда, Буњоро, Торо и Анколе. Пре Другог светског рата целокупни извоз и увоз земље износио је 7.000.000 фунти годишње, а 1954. године достиже десетороструки износ. Од целокупних издатака од 15 милиона фунти у години 1952. утрошено је 1.300.000 за школовање, а 933.356 за здравство у поређењу са 566.000 две године раније. Злочини су били веома ретки и током колонијалног доба у земљи је било тек 250 британских полицајаца. У Уганди је деловала Афричка трговачка комора, у коју је било учлањено 11.000 Африканаца. Под британском управом у земљи је стално боравило 530 Индијаца и само 7.600 Европљана, махом Британаца. Од тога су чак 1.200 били мисионари. У седишту колоније, граду Ентебеу, било је 350 белаца. Град Кампала подигнут је на седам брежуљака. На једном брежуљку саграђена је англиканска катедрала, на једном римокатоличка црква, а на једном џамија. У њему је 1922. основан колеџ Мерикири, једина школа на нивоу факултета у колонијалном добу између Картума и Јоханезбурга.

Тамо је годишње апсолвирало око 250 Африканаца. Још раније, 1906, у Будоу недалеко од Кампале подигнут је Краљев колеџ првотно намењен синовима поглавица.