Bile su to dramatične i burne godine.

Mislim, na primer, na Karlosa čije pravo ime nikada nisam saznao. Još ga vidim, još me gane njegova slika: vidim ga kako, nagnut nad onim jeftinim izdanjima knjiga od trideset ili četrdeset sentavosa, uporno i teškom mukom sriče slova, kako šakama upire u slepoočnice kako neki mladić koji se upinje, traži, konačno nalazi i otvara kovčeg za koji je čuo da sadrži ključ njegovog nesrećnog života, smisao njegovih patnji mladog radnika. Otadžbina? Čija otadžbina? Na milione njih je došlo iz pećina Španije, iz ubogih selendri Italije, iz Pirineja, parije iz svih krajeva sveta, sabijeni u brodskim skladištima, imali su svoje snove: tamo ih čeka sloboda, više neće biti tegleća marva. Amerika! Mitska zemlja gde se novac zgrće na ulici. A umesto toga čeka ih dirinčenje, bedne zarade, radni dan od dvanaest ili četrnaest sati. Za ogromnu većinu njih ispostavilo se da Amerika znači bedu, suze, poniženje, bol, setu i čežnju. Kao deca zavedena bajkama i odvedena u ropstvo. A onda se oni, ili njihova deca, okreću drugim utopijama, zemljama budućnosti o kojima se govori u strašnim knjigama koje su istovremeno pune saosećanja za njihovu sudbinu, za njih jadnike, knjigama koje im govore o zemlji i o slobodi, knjigama koje ih pozivaju na pobunu. Zato je mnogo krvi teklo ulicama Buenos Airesa, mnogo je ljudi, žena pa čak i dece tih nesrećnika poginulo 1905, 1908. i 1910. godine. Stogodišnjica otadžbine! Čije otadžbine! – pitao se Karlos bolno i zajedljivo. Otadžbina ne postoji. Zar ne znam? Postoji svet gospodara i robova. “Hleba i slobode!” izvikivali su radnici sakupljeni sa svih strana. A gospoda, zaplašena ibesna, slala je policiju na tu svetinu. Pa je tako proliveno još mnogo krvi, a zatim su učestali štrajkovi idemonstracije, pa opet atentati ibombe. I dok se gospodski sin školuje u nekom švajcarskom, engleskom ili francuskom liceju, dotle sin bezimenog radnika, dirinči u hladnjači za pedeset sentavosa na dan, navlači tuberkulozu u odeljenjima za duboko zamrzavanje, ikonačno umire u agoniji po prljavim bolnicama za sirotinju. Dok onaj prvi mladić čita Kitsa ili Bodlera, ovaj drugi, sričući slova, odgoneta neki Malatestin ili Bukunjinov spis, kao što čini Karlos u ovom trenutku. Mladić po imenu Roberto Arlt (Veliki argentinski pisac, tvorac romana Sedam ludaka, Arlt se može smatrati nekom vrstom preteče egzistencijalističke proze – prim.prev) na ulici stiče znanje o opštem smislu čovekovog postojanja pod kapom nebeskom. A onda je buknula Velika revolucija. Zlatno doba je na pomolu! Ustajte prezreni na svetu! Apokalipsa moćnih! Nova pokoljenja siromašnih mladića, nemirnih I nezadovoljnih studenata čitaju Marksa iLenjina, Gorkog iKropotkina. A jedan od njih je bio itaj Karlos koga sada ponovo vidim, kao da je tu preda mnom, kao da nije prošlo trideset godina kako uporno ižudno sriče knjige. Danas mi izgleda kao sibol onog kolapsa tridesetih godina kada je, padom njenih hramova u Volstritu, religija Beskonačnog Napretka počela da se bliži svome kraju. Padale su pod stečaj čuvene banke, krahirale velike industrije, a milioni ljudi vršili samoubistvo. Kriza u metropoli te nadmene neznabožačke religije širila se kao silna plima izahvatala najudaljenije krajeve planete.

Beda i beznađe ovladali su vavilonskim gradom. Svodnici, usamljeni pljačkaši, saloni sa ogledalima i gađanjem u metu, pijanice i skitnice, nezaposleni, prosjaci, kurve za dva pesosa. I naposletku, kao blistavi izaslanici Kazne i Nade, ti momci iljudi koji su se sastajali po sobičcima da bi pripremili Društvenu Revoluciju.