Први пут на Кајмакчалану

И друга ситна запажања

Мотив за обилазак Кајмакчалана добио сам читајући текст Александра Лазића (линк), у личној преписци са аутором. За обилазак Зебрњака и Кајмакчалана одабрао сам пут на коме ћу обићи још нека места, попут манастира Светог Прохора Пчињског, манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Прилеп, уместо припремног ноћења у Битољу и накнадног ноћења у грчком селу испод Кајмакчалана.

На пут сам кренуо 18.6.2024, када је дан скоро најдужи у години, те сам прошао и био у прва четири места.

У манастиру Прохор Пчињски ноћење са вечером и доручком кошта 2.600 динара, те ћу овде неки пут поново доћи, попут одлазака на Васкрс у Студеницу од 2014. до 2019. године.

Простор у Северној Македонији од уласка након Прохор Пчињског до Зебрњака је етнички српски, те ме је пријатно изненадила српска застава у Старом Нагоричану, а средњевековни манастир Св. Ђорђа налази се насупрот политијске станице у овом селу, те је и паркирање аутомобила било на најбезбеднијем месту.

Путовање на 35-38 степени целзијуса није баш најпријатније, па су застајкивања у овим манастирима значила кратке тренутке одмора и спокоја пред полазак ка Зебрњаку.

Долазак у Зебрњак је била мала авантура, јер нисам имао припремљену локацију и путању на мобилном телефону и у другом покушају сам питао господина Јовановског у Куманову како да пронађемо жељени споменик. Ушао је код нас у ауто, довезли смо га до куће и он нас је четири пет пута позвао да свратимо на кафу. У ауту нам је испричао како су се до 1959. и 1960. године звали Јовановић, како има родбину у Глогоњу код Панчева, Панчеву и Борчи, како је и он могао да се усели у Србију. Колико би разговор са овим човеком био драгоцен у мом интересовању за миграције и порекло становништва, да смо пристали да застанемо на кафу, а да сам толерантнији на велику врућину?

Пут до Зебрњака, успон, је јако лош за вожњу аутомобилом, те намерницима препоручујем да се паркирају пре успона јер успон пешака није тежак ни дуг, око десетак минута пешачења, а за аутомобил је опасан.

Унутрашњост Зебрњака је слична споменику Церској бици у Текеришу, где сам водио странце којима бих волео да дочарам историју Србије. И у малом узорку одведених, сви су највише били имресионирани овим одласком.

Прилеп је град Марка Краљевића и има Маркови кули који су средњевековни остаци његовог града. По великој врућини нисмо се пењали у ову археолошку драгоценост, чувајући снаге за успон на Кајмакчалану.

Прилеп је леп средњевековни српски град који има и споменик Марку Краљевићу у центру града. На споменику ми је пажњу привукла величина Шарчевих м…, која је много већа од просечног људског мозга или мишићне масе, па ако ја таквог коња Марко имао, каква је тек он био јуначина? Супруга ми је рекла да су ми мисли и коментари простачки, да ми не приличе, а одговорио сам јој да сам ипак у годинама када моралне и друге кочнице полако попуштају а слобода мисли расте.

У Битољу сам хтео да посетим српско војно гробље, што је такође отпало због изузетно велике врућине и жеље да што пре стигнем под Кајмакчалан.

На Кајмакчалану смо се паркирали поред ски центра Ворас, а будућим планинарима препоручујем да продуже још око 300 метара асфалтом до успињаче, где почиње пешачки пут ка врху.

Уместо директног срљања пољем, што је замарајуће, треба кренути испод успињаче путем који иде навише и удесно, на запад. Док сам се пењао, мислио сам да је највиши врх испред мене, а он се скоро до краја успона не види, и налази се западно.

Са доживотном противницом у рововском рату који се зове брак започео сам успон по дивљини, што је њу брзо исцрпло те ме је оставила на пола пута, подржавајући ме у жељи да се попнем, а да не чекам неку другу прилику са сином или неким другим. Када сам мало одмакао, видео сам брачни пар (претпостављам) који се приближавао мојој супрузи, што ме је мотивисало да пожурим ка врху како ме они не би престигли.

На дан 19.6.2024. смо нас троје дошли до врха. Уколико је то дневни просек, испада да сам међу хиљаду одабраних Срба који се годишње попну на овај врх који би сваки Србин бар једном у животу морао да обиђе (за шта би овим темпом требало око 7.000 година).

Док сам се недељама спремао за овај мали подвиг, замишљао сам како ће ми срце од узбуђења брже куцати, како ће ми десетине и стотине мисли о јунаштву и жртвовању пролазити кроз главу. То се, на жалост није догодило, а разлог је баналан: ни један цео минут нисам имао мира од напада зунзара и мушица које су ме пратиле до цркве Светог Петра и Павла, и ушле су са мном у цркву, те ни ту нисам могао да се смирим и да осетим величанственост успешног успона. Ни урна Арчибалда Рајса, ни велике речи остављене Див-јунацима, ни величанствен поглед на провалију са северне северо-македонске стране, ништа није могло да на мене остави утисак, јер сам непрекидно морао да млатим око лица како бих одбио нападе.

Са врха сам се спустио великом брзином, ка остављеној рововској противници на пола пута, а како би наставили пут ка Волосу, месту из кога су аргонаути кренули у потрагу за Златним руном. Немам слику са врха јер у животу нисам сликао „селфије“.

До врха Кајмакчалана од ски центра има око пет хиљада корака и потребно је око осамдесет минута пешачења по не баш напорном успону. Осим каменчића са планине сам понео и ниско растиње, које сам ишчупао са корењем, плаве, црвене и жуте боје, а како бих га засадио и неговао као успомену на овај догађај.

Догодине на Кајмакчалану биће ми мисао водиља до следећег јуна. Да бих уживао у новом успону мораћу да се опремим заштитном опремом пчелара, или да се умажем по лицу састојцима који одбијају муве, попут Пекићевих златно-рунаша у Крагујевцу 1760 и неке године.

До следећег одласка на Кајмакчалан неколико пута ћу отићи до његовог врха са осматрачницом у Пионирском парку. Стотинама или хиљадама пута сам убрзано прошао и пар пута застао испред њега. Сада ћу доћи са свећом и имати све мисли које су приликом успона из објективних разлога пропуштене.