Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Сеоско становништво, више од две трећине целокупног француског становништва, састоји се махом од такозваних слободних земљопоседника. Прва њихова генерација, коју је револуција од 1789 ослободила феудалних терета без икакве одштете, није ништа платила за земљу. Али следеће генерације плаћале су у облику цене за земљу оно што су њихови преци, полукметови, плаћали у облику ренте, десетка, кулука итд.
Уколико је, с једне стране, више расло становништво, уколико се, с друге стране, повећавала деоба земље, – утолико је била већа цена парцеле, јер се са смањивањем парцеле повећавала тражња за њом. А у размери у којој је расла цена коју је сељак плаћао за парцелу, било да ју је директно куповао, било да су му је његови сунаследници урачунавали у капитал, у истој сразмери је расла задуженост сељака, тј. хипотека. Дуг који терети земљу зове се, наиме, хипотека, заложница за земљу. Као што су се на средњевековном парчету земље гомилале привилегије, гомилају се на модерној парцели хипотеке. – С друге стране, у систему парцелисања земља је за власника чисто средство за производњу. Плодност земље опада у истој мери у којој се врши деоба земље. Примењивање машина у пољопривреди, подела рада, велике мелиорације, као што су копање одводних и доводних канала итд., постају све више немогући, док непроизводни трошкови обрађивања расту у истој сразмери у којој расте и деоба самог средства за производњу. Све ово се врши независно од тога да ли власник парцеле има капитал или га нема. Али уколико се земља више дели, утолико више комад земље с најбеднијим инвентаром чини цео капитал парцелног сељака, утолико се мање улаже у земљу, утолико ситном сељаку више недостају земља, новац и образовање да би примењивао тековине агрономије, утолико више назадује обрађивање земље. Напослетку, чист принос смањује се у истој сразмери у којој расте бруто потрошња, у истој сразмери у којој целу сељачку породицу њен посед задржава од других занимања, а она ипак није у могућности да од њега живи.
Дакле, у истој мери у којој се повећава становништво, а с њим и деоба земље, у истој мери поскупљује средство за производњу, земља а опада њена плодност, у истој мери пропада земљорадња и задужује се сељак. И оно што је било последица, постаје, са своје стране, узрок. Свака генерација оставља следећој све више дугова, свака нова генерација почиње под неповољнијим и тежим условима, задуженост рађа задуженост, и кад сељак не може више дати у залог парцелу за нове дугове, тј. оптеретити је новим хипотекама, пада директно у шаке зеленаша, и зеленашке камате постају утолико огромније.
Тако је дошло до тога да француски сељак у облику камата на хипотеке које терете земљу, у облику камата на нехипотекарне зајмове код зеленаша даје капиталистима не само земљишну рентu, на само индустријски профит, једном речју – не само сву чисту добит, него чак и део наднице, да се, дакле, срозао на ниво ирског закупца – и то све под видом приватног власника.
Тај процес био је у Француској убрзан све већим пореским теретом и судским трошковима, проузрокованим нешто директно самим формалностима којим француско законодавство окружује земљишну својину, нешто безбројним сукобима између власника парцела које се свуда граниче и укрштају, нешто страшћу за парничењем, која је својствена сељаку, чије се уживање својине ограничава на фанатичну одбрану уображене својине, права својине.
По једном статистичком прегледу од 1840 износио је бруто производ француског земљишта 5 237 178 000 франака. Од тога отпада на трошкове обрађивања 3 552 000 000 франака, укључујући ту и потрошњу земљопоседника. Остаје чист производ од 1 685 178 000 франака, од чега треба одбити 550 милиона за камате на хипотекарне зајмове, 100 милиона за судске чиновнике, 350 милиона за порезе и 107 милиона за уписне таксе. Остаје трећина чистог производа 538 милиона; на једног становника не долази ни пуних 25 франака чистог производа[1]. У овом рачуну нису наравно узети у обзир ни ванхипотекарни зеленаш ни адвокатски трошкови итд.
Може се схватити положај француских сељака, кад је република њиховим старим теретима додала још нове. Јасно је да се експлоатација сељака разликује од експлоатације индустријског пролетаријата само по форми. Експлоататор је исти: капитал. Поједини капиталисти експлоатишу поједине сељаке путем хипотеке и зеленаштва, капиталистичка класа експлоатише сељачку класу путем државног пореза.
Карл Маркс „Класне борбе у Француској 1848-1850“ Култура, Библиотека Марксизма-Лењинизма, 1949. странице 116-119.
[1] У израчунавању које наводи Маркс постоји грешка у цифрама. По свој прилици се овде поткрала штампарска грешка и уместо 538 милиона треба да стоји 578. Међутим, та разлика у цифрама не утиче на Марксов општи закључак: у једном и у другом случају на једног становника долази мање од 25 франака чистог прихода. – Р е д.