Конституанта је у једном наступу мржње према својој наследници укинула порез на вино за годину господњу 1850. С укидањем старих пореза нису се могли плаћати нови дугови. Кретон, један кретен странке реда, предложио је још пре одлагања Законодавне скупштине, да се порез на вино задржи. Фулд је, у име бонапартистичке владе, прихватио тај предлог, и 20 децембра 1849, на годишњицу проглашења Бонапарте за претседника, Национална скупштина је декретирала рестаурацију пореза на вино.
Адвокат те рестаурације није био финансијер, него вођа језуита Монталамбер. Његова аргументације била је убедљиво једноставна: порез – то су мајчине груди које хране владу. Влада – то су оруђа репресије, то су органи ауторитета, то је војска, то је полиција, то су чиновници, судије, министри, то су свештеници. Напад на порез, то је напад анархиста на чуваре реда, који штите материјалну и духовну производњу буржоаског друштва од насртаја пролетерских вандала. Порез – то је пети бог, поред својине, породице, реда и религије. А порез на вино је неоспорно порез, и то не обичан, него старински, монархизмом прожети порез, порез достојан поштовања. Vive l imot des boissons! Three cheers and one cheer more! (Живео порез на вино! Три пута ура и још једанпут ура!)
Кад француски сељак коже да замисли ђавола, он га замишља у лику пореског егзекутора. Од тренутка кад је Монталамбер прогласио порез богом, сељак је постао безбожник, атеист, и бацио се у наручје ђаволу, социјализму. Религија реда га је лакомислено изгубила, језуити су га лакомислено изгубили, Бонапарта га је лакомислено изгубио, 20 децембар 1849 је дефинитивно компромитовао 20 децембар 1848. „Синовац свог стрица“ није био први у својој породици кога је упропастио порез на вино, тај порез који, по Монталамберовим речима, претсказује револуционарну олују. Прави, велики Наполеон рекао је на Светој Јелени да је поновно увођење пореза на вино више допринело његовом паду него све друго, јер је од њега одбило сељаке Јужне Француске. Још под Лујем XIV тај порез је био главни предмет народне мржње (види дела Боагилбера и Вобана), прва револуција га је укинула, а Наполеон га је у измењеном облику поново увео 1808 године. Када је рестаурација улазила у Француску, пред њом су касали не само козаци, него и обећања о укидању пореза на вино. Gentilhommerie (племство), наравно, није требало да држи реч дату gent taillable a merci et misericorde (народу дужном да плаћа порез према њиховој милости и немилости). 1830 је обећала укидање пореза на вино. Није било у дугу те године да се чини оно што се рекло и да се рекне оно што се чинило. 1848 обећала је укидање пореза на вино, као што је обећала све. Конституанта, најзад, која ништа није обећавала, одредила је, као што је поменуто, у свом тестаменту да порез на вино треба да ишчезне 1 јануара 1850. И управо десет дана пре 1 јануара 1850 Законодавна скупштина га је опет увела. Тако је француски народ непрестано гонио тај порез: кад га је избацио кроз врата, он се враћао кроз прозор.
Мржња народа против пореза на вино објашњава се тиме што тај порез уједињује у себи све омрзнуте стране француског пореског система. Начин његовог убирања је омрзнут, начин његовог разрезивања је аристократски, јер је пореска стопа иста и за најобичнија и за најскупоценија вина. Он, дакле расте у геометријској сразмери с опадањем имовине потрошача, то је – обрнути прогресивни порез. Он непосредно изазива тровање радничке класе, јер значи премију за фалсификована и вештачка вина. Он смањује потрошњу тиме што на улазу сваког града с више од 4 000 становника подиже трошаринске станице и сваки такав град претвара у страну земљу са заштитним царинама против француског вина. Крупни трговци вином, а још више ситни, merchands de vins, крчмари, чија зарада непосредно зависи од потрошње вина, сви су они заклети непријатељи пореза на вино. И, најзад, смањујући потрошњу, порез на вино сужава производњи њено тржиште. Док градским радницима онемогућава да купују вино, сељацима виноградарима онемогућава да га продају. А Француска има отприлике дванаест милиона виноградара. Стога је разумљива мржња народа уопште, стога је разумљив фанатизам сељака против пореза на вино, напосе. А осим тога они у рестаурацији пореза на вино нису видели изолован, више или мање случајан догађај. Сељаци имају своју специјалну историску традицију, која прелази са оца на сина, и у тој историској школи владало је мишљење да свака влада кад хоће да превари сељака обећава укидање пореза на вино, а чим је сељака преварила – задржава порез на вино или га поново уводи. На порезу на вино сељак проба букет владе, њену тенденцију. Рестаурација пореза на вино 20 децембра значила је: Луј Бонапарта је као и други. Али он није био као и други, он је био проналазак сељака, и у петицијама против пореза на вино, с милионима потписа, они су повукли своје гласове које су дали годину дана раније „синовцу свога стрица“.
Карл Маркс „Класне борбе у Француској 1848-1850“ Култура, Библиотека Марксизма-Лењинизма, 1949. странице 114-116.