Домановићу на поклоњење

У односу на моравску равницу, Шумадија представља живописну природу у којој се налази мноштво важних места из модерне српске историје.

За стабилан живот неопходна су два услова: безбедност и плодност. Поморавље је плодно, али није безбедно – небројено много војски је кроз њега прошло и пустош оставило. Црна Гора је безбедна, али није плодна, па је кроз историју служила за насељавање Шумадије и других српских крајева. Шумадија испуњава оба услова: безбедна је, и плодна је. Безбедна је, јер свако село има у близини сигурно место за збег, а мала надморска висина чини је идеалном за воћарство и другу биљну и сточарску производњу.

Орашац је 1804. године представљао централну тачку за окупљање устаника, хајдука из источне Србије и Поморавља, Шумадинаца, Ваљеваца и Шапчана, свима једнако близак или удаљен.

Топола је варош Карађорђевића где на Опленцу постоји краљевски комплекс који су зидали након завршетка Великог рата.

Пред величанственим призором цркве Светог Великомученика Георгија, у којој се налази маузолеј династије Карађорђевић, одлучио сам да са четрдесет година положим вожњу, јер сам схватио да породицу лишавам толико лепих места у Србији (и Црној Гори, Републици Српској…) својим погрешним избором да не будем возач.

На карти Србије могао бих да означим велики део путева којима сам прошао обилазећи манастире, природне лепоте и градове и села.

Коначно сам 20. априла 2024. испунио себи, до тада неиспуњену, жељу да обиђем родно село Радоја Домановића – Овсиште.

Пут до Овсишта пролази кроз српску историју, кроз село Вишевац у коме је Карађорђе, у збегу, рођен. Од скретања у Марковцу, са ауто пута Београд – Ниш. Од места рођења до места смрти, у Радовањском лугу ваздушно има око 10-13 километара а колима 16,2 километра уз 20 минута вожње.

Пошто сам већ пуно пута био на Опленцу, у жељи да брже стигнем до Овсишта, свратио сам само до Краљеве винарије да купим боцу црвеног вина Суверен која кошта 20 евра – леп и оригиналан поклон ономе коме је намењено.

У винарији ме је пријатно изненадио део зграде који служи удружењу винара Тополе за продају производа. Сва позната вина из овог краја налазе се на једном месту, а цена се креће од 800 до 4.100 динара.

Пут у Овсиште, од Краљеве винарије кроз Божурњу, подсетио ме је на споменуте услове о безбедности и плодности: пролазили смо узбрдним путем којим може да прође само једно возило. Покупили смо старицу која је стопирала, и она нам је великодушно понудила свог мужа да нас одведе код тог Домановића кога ми тражимо. Захвалили смо јој и рекли да  смо је повезли како би се ми осећали сигурније у непознатом крају где нам навигација у аутомобилу није од велике користи.

Када се прође кроз непознат и застрашујући крајолик Божурње, пут кроз Овсиште се отвара и долази се до цркве и школе, поред које се налази родна кућа Радоја Домановића.

Радују је отац био учитељ а стриц православни свештеник и у неких стотинак метара између школе и цркве започео је живот и одрастање највећи српски сатиричар. Пошто су му отац и стриц били образовани, патриоте чији су се преци доселили из далеких Домановића код Чапљине, формирао се као велики родољуб и бунтовник, у нескладу са диктатуром Александра Обреновића. Резултат сукоба његове личности и стварности била су сатирична дела и алкохолизам од кога је преминуо.

Домановић је такође писац и социјалне, реалистичне, прозе о селу, те је овај долазак био мотивисан жељом да још једном прочитам његова озбиљнија дела о српским селима и сељацима, а имајући у себи слику Овсишта одакле је Домановић од рођења отишао у историју и вечност.

Обилазак Овсишта, као и Вишевца, Радовањског луга, Тополе, препоручујем свима који у себи могу да пронађу део мојих мотивација.