Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Арбанаси су попалили усташке куће, опљачкали стоку и другу покретност, а усташи и њихова чељад гладни и оскудно одевени избегли су у Србију. Поред куће, Арбанаси су запалили и порушили цркве у селима Штави, Бабици, Боранцу, Кијевчићу, Копорићу, Граничану (и школу) и у Лозну. У овом последњем побили су „бежанце из Ибра“.[1]
Стање избеглих породица уопште је тешко. У наведеном писму Милосава М. Црногорца каже се напр. за породицу Радојице Пантића из Судимље, да јој је кућа спаљена, имање упропашћено, људи у команди, а чељад нема ни хране ни одела (в. Прилог 12). У општинским списковима наводе се „сиромаси и убоге сироте“; „стања сасвим слабог“; стоку немају и сиротиња“; „оскудни за свешта“, јер им Турци (Арбанаси) све узели“.
Како су примљене и како су смештене ове избеглице? О томе имамо више података. Мушкарци, породичне старешине, као и одрасли мушки чланови породица, способни за борбу, налазе се у војним командама, док њихове породице живе по збеговима или у граничним стражарницама: Бећировцу, Кошарама и Расинцу; по селима у околини Бруса и Кожетина – у сеоским кућама и колибама. У варошици Брусу усташке породице станују по приватним кућама, јавним зградама, а и у колибама појединих Брусјана. Пододбор за помоћ избеглих породица у Брусу помаже најоскудније породице у новцу, храни и стварима (оделу и обући). Забележено је напр. г. Коста Петровић, учитељ из Прокупља „прима та(ј)ин“ (в. Прилог 4); да је оболелом усташу Мијаилу Милетићу из Требиње, Пододбор издао „у новцу 20 гроша, 2 чивта опанце и једну опуту“. (В. Прилог 14).
У Деловодном протоколу Министарства унутрашњих дела од 1876. год. често се помињу избегле усташке породице из Турске. Власт се, изгледа, није довољно заузела да се избегле усташке породице прихвате, сместе и помогну колико је неопходно потребно. Тако начелник крушевачки под бр. 7718 од 30 септембра 1876 год. депешом доставља Министарству унутрашњих дела „претњу ђенерала Черњајева, да ће га уклонити са звања ако за три дана две фамилије усташке не уреди како треба“ [2] Доцније власт се више бринула о смештају и исхрани избеглих усташких породица. Избеглицама, које су се склониле у збегове, издавана је храна. Начелство крушевачко под бр. 1575 од 23. марта 1877 – Министарству унутрашњих дела – „даје свој извештај о храни за ратне страдалнике који се по збегове находе“. Руски добротворни одбор у Београду шаље новчану помоћ за издржавање избеглих усташких породица. Тако је одбор послао својим пуномоћницима у Брусу: Александру Орлову (Русу), односно његовом следбенику Милији Симићу, Поповићу, свештенику бруском, преко Министарства унутрашњих дела, у времену од 29 децембра 1876 до 13 јуна 1877 год. 3.600 дук. цес., да овај новац употребе за помагање избеглих породица а према добијеним упутствима. У рату 1876 и после рата, Брус, погранична варошица, прави је војнички логор. Овде у позадини фронта развила се жива трговина између мештана и војске. Зарада је добра. Нарочито се добро може зарадити продајом алкохолних пића. То је побудило неке усташе у Брусу да од власти траже отварање кафанских радњи. У Деловодном протоколу Министарства унутрашњих дела често се наводе молбе усташа да могу отварати кафане. Примера ради наводимо само оволико. 7 априла 1877, Милош Радојевић и Милун Ђошић „из Старе Србије но сада у Брусу“ „моле (Министарство унутрашњих дела) да им се дозволи кафанско упражњавање у Брусу. 28 априла 1877 „Новица Петровић и још троје из Старе Србије“ моле (Министарство унутрашњих дела) да могу кафанску радњу у Брусу упражњавати“. Усташи су бесправно крчмили пиће, а срески начелник их је казнио. Кажњени су се жалили Министарству унутрашњих дела, 6 септембра 1878 Милун (Ђошић), Вукојица (Томић), Панта Н, усташи; Настасија Н и Милосава, удова пок. Вуксана Михаиловића из Бруса „жале се (Министарству унутрашњих дела) – на среског (начелника Среза козничког) што их је осудио на казне због кафенисања“.
Злопатећи се свакојако усташке породице провеле су у избеглиштву две оштре снеговите зиме, 1876-7 и 1877-8. Поред предања о великим хладноћама и високим снеговима за наведених зима, и сами службени извештаји сведоче о суровим и дугим зимама. Наводим овде примере према архивским подацима. Начелство крушевачко под Но 2057, од 11 априла 1877 – „јавља (Министарству унутрашњих дела) да је онамо 10 т.м. пао снег и да је преко ноћи било слане. Исто начелство под Но 1216, од 15 марта 1878 (Министарству унутрашњих дела) „доставља како је од вејања снега угушен и умро Вукић, цин Цветка Бежановића из (Велике) Врбнице“ (у Жупи крушевачкој).
У јануару 1878, у Брусу и околини владала је епидемија великих богиња. Српски војници лечили су се од заразе у Бруској болници, а помрли записани су у Протоколима умрлих бруске цркве. Тако је забележено да је 9 јануара умро Павле Миленковић, војник из Ломнице, среза и округа крушевачког „од велики богиња“, а 26 јануара записано је да је Милош Ђековић, војник земљорадник из Мишева, среза крушевачког „умро у болници од богиња велики у 35 години живота“. Истога дана, Кљајић Јанко, земљоделник из Плеши, умро је „као војник у болници од богиња велики“. Напомињем да за грађане и усташе помрле у Брусу и по селима у околини у то време, у Протоколима умрлих није забележен узрок смрти.
Радисав Љ. Павловић „Сеоба Срба и Арбанаса у ратовима 1876 и 1877-1878 године“, Топлица и Добрич, Службени гласник, 2018, стране 108-110.
[1] У овом селу код црквине показују заједничку раку у коју су покопане побијене избеглице: „жене, девојке и ђаци“.
[2] Дел. Протокол Мин.унутр.дела Тек. Н 7482, 1876, 1 октобар. – остале фусноте из текста нису даље навођене – МЗ.