Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Loši dispariteti uništili proizvođače
Dispariteti cena su prosto uništili naše poljoprivrednike. Uvoz po damping cenama urniše našu privredu i dovešće zemlju da bude uvozno zavisna, sa mnogim prehrambenim artiklima, jer su naši stvaraоci novih vrednosti uništeni. Jer, u mnoigm proizvodima, kao svinjsko meso, svinj i goveda smo već zavisni od uvoza. Na ovo što nam se dešava u tim oblastima država uopšte ne reaguje poput Mađarske, Poljske i Slovačke, koji su zabranili uvoz Ukrajinskih žitarica. Jer, prema podacima agencija,Ukrajina prodaje svoju pšenicu po 111 dolara po toni. Ona, naime, izvozi svoje žitarice po damping cenama i luka Konstancca je preplavljena njihovom ponudom pa je cena pšenice pala na svega 212 dolara po toni. Naša pšenica koju imamo na zalihama, po kvalitetu je stočna hrana! Kada bi dobili 170 doalra po tohnji tregaloi bi i odmah da je prodamo. Ali, kupaca za sada ema pa je ona na nepotrebnim zalihama! Česwto se pomnje da to trea da uradi ekonosmka diplomatija Srboije. Ali, nje sad nema. Pre dve decnekiej bila je osnovana, postojala je po ambasada, opravdala svoje postojanje, pa su vlasti koje su posle dolazile nju i ukinule! Sad zvanično više i ne postoji!
Piše: Branislav GULAN
Zato je bila velika zabrinutost ratara pred jesenju setvu, a danas u toku prolećne, koja trega da s eoavi na još 2,5 miliona etkar aje još veća. ,,Ratari se pitaju zašto raditi i sejati pod ovim uslovima kad otkupnim cenama pšenice i ostalih kultura, ne mogu da pokriju ni 70 odsto troškova. U startu se u proizvodnji svara gubitak od 30 odsto, i to odmah posle setve. Oni koji se bave ovim poslom, razmišljaju da obustave proizvodnju. Jer, ako nastave da rade, biće to u korist sopstvene štete dok sasvim ne propadnu. Mnogi su već ušli u propast, jer je za poslednjih 10 godina zatvoreno je više od 62.000 farmi. Moraju se uzeti krediti za proizvodnju, a ne mogu se vratiti jer se mnogo više ulaže nego što se dobija za taj proizvod i rad. Kako onda vratiti kredite bankama, pa se ulazi u dužničko ropstvo? Sad smo već svedoci da banke rasprodaju imanja svojih dužnika u bescenje da bi naplatili dugovanja’’, kaže stočar Nenad Radin iz Stapara kod Sombora.
U traženju puta za pobjošanje stanja u agraru Srbije poljoprivrednici sve češće pominju povratak pariteta cena koji su nekad postojali u Jugosalviji, kada je ministar poljorpovirede bio pok prof. dr Tihomir Vrebalov. Postojali su, zvanično nikada nisu ukinuiti, ali prećutno jesu. Jer, se neprimenjuju. Evo kakvi su tad bili pariteti, kada je poljoprivredi bilo bolje. I danas bi ih uz izvesne korekcije trebalo vratiti.
Pariteti koji su bili, a traže se njihov povratak.
Naturalni pariteti zaštitno garantovanih cena
1 kg suncokreta 2,5 kg pšenice
1 kg žive mere svinjskgomesa 8,0 kg kukuruza
1 kg junetine 12,0 kg kukuruza
1 kg šećera 16,0 kg šećerne repe
1 kg šive mre junećeg i ovčijeg mesa 12,3 kg kukuruza
1 l mleka 4,3 kg kukuruza + premija
1kg belog šećera (umaloprodaji) 20,0 kg šećerne repe
1 kg hleba 2,5 kg pšenice
1 l ulja 2,8 do 3 kg suncokreta
1 kg pasulja 5,7 kg pšenice
1 kg krompira 1,5 kg pšenice
1 kg duvana 13,5 kg pšenice
1 kg jabuka 2,0 kg pšenice
1 kg stonog grožđa 3,3 kg pšenice
1 kg grožđa za vino 1,7 kg pšenice
Traktor IMT tip 539 30,0 tona pšenice
1 kg đubriva (15:15:15) 1,7 kg pšenice
1 kg đubriva (KAN) 1,0 kg pšenice
1 kg đubriva (urea) 1,6 kg pšenice
1 tona pšenice 300,00 l nafte
Ove paritete je decembra 1995. godine predložio tadašnji savezni ministar za poljoprivredu SFRJ prof dr Tihomir Vrebalov, nakon obimnih preračunavanja ekonomista i proizvođača hrane, kao deo reforme poljoprivrede.
Bilo je predviđeno da jednom utvrđeni pariteti važe do prvo do 2015. godine i da se na osnovu njih određuju zaštitne cene agrarnih proizvoda i ublažavaju tržišne razlike. Verujemo da su ti parietei bili pomno proučenoi i da su odražavali realne odnose na tržištu. Posle su se poremetili i pitanje je da li bi se i neki drugačije uspostavljeni održali na duži rok, govorio je tada Vojislav Stanković, iz tadašnjeg Institituta zaspoljnu trgovinu. Jer, oni bi treali i danas da postoje, ali uvek da se prilagođavaju potrebama onih za koje su i stvarani! Ali ti pariteti nisu dugo trajali. Nisu ukinuti, ali je prećutno prestala primena, krajem 1995. godine.U Saveznom ministarstvu za poljoprivredu nije bilo zvaničnog dokumenta ni o usvajanju, ali ni o ukinutim paritetima u to vreme.
Tiho umiranje proizvođača!
Zato su poljoprivrednici svesni da u ovim uslovima više ne mogu raditi, jer daljom setvom idu u samoubistvo. I dok se tako radi, država je po strani samo posmatra tiho umiranje proizvođača ne pokazujući nikakvo interesovanje za spas ratara. Ovo stanje ukazuje na to da je državas sa takvim ponašanejm sama uništila sopstveno tržište zabranom izvoza i grubo narušila tržišnu ekonoimniju za koju se navodno zalaže.
,,Rezultat lošeg angažovanja države je da je stvorila velike zalihe žitarica. I dok se u svetu hrane novac obrće 52 puta godišnje (koliko ima i nedelja u godini) u Srbiji je to 0,0 do 1,5 puta! Ovo ukazuje na činjenciu da je proizvodjačima sirovina za hranu i hrane bilo mnogo bolje u vreme planske privrede sa čvrstim ekonomskim pariteteima cena koje je država srpovodila’’, kaže vlasnik stada ovaca u Čeneju kod Novo Sada Svetozar Murgaški.
Dokaz za to je i masovno napuštanje fabrika za rad u poljoprivredi. Predlažu se mnoga rešenja, počev od novog koncetpa poljoprivrede, po zatvorenom sisemu od njive do trpeze, po ugledu na Nordiske zemlje. Sad se radi samo da se ublaže teškoće, a bez sistemskih dubokih rešenja, boljitka u poljoprivredi. Prvi korak je da agrarnni budžet počne da dobija 10 odsto novca, iz budžeta Srbije. Jer, toliko novca on njemu i daje. Odnosno, toliko poljoprivredna proizvodnja učestvuje i u stvaranju BDP zemlje. Tada bi bilo dovoljno novca za isplatu ratarima subvencija odnosno direktnih davanja od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po jednom hektaru, kao što je to u EU, odnosno u zemljama u okruženju.
Problem paora
Domaći paori su u velikim problemima, ali država nije jedina kriva za takvo stanje. Paori su često rod zadržavali čekajući veće cene pa su tako i stvarali veći debalans nagomilavanja dodatnih viškova robe.
,,Država je u sklopu odluka koje je donosila prošle 2022. godine zaslužna za prelazne zalihe pšenice koje imamo od roda iz te godine, a za sve ostale viškove zaslužne su pogrešne tržišne odluke vlasnika robe. One su legitimne, jer svako ima pravo da odluči da li će i kada da proda proizvod. Ipak, suština je da, čekajuči visoke ili uvek još više cene, vlasnici robe nisu prodali pšenicu u žetvi kada je bila 35 dinara po kilogramu, ali ni do kraja novembra kada je cena dostizala i 40 dinara za kilogram. Tako je bilo do februara 2023. godine kada je cena bila u padu, ali je iznosila 32 dianra po kilogramu’’, navodi Sunčica Savović, direktor ,,ŽitoSrbije’’.
Uprkos kolebanjima ratara da obnove useve, pšencia je i jesenas zasejqana, bio biće je dovoljno na njiama i u jesen 2024. godine, posejana, ali na površinama manjim nego godinu dana ranije. Pre svega sejaće se zbog plodoreda! Jer, sejalo se i u uslooima koji su bili ratni, a računice o prihodima ili gubicima su sporni. Za svakoga su oni različiti i ne postoji univerzalna kalkulacija za proizvođačku cenu pšenice Ona zavisi i od prinosa i od ulaganja koja nisu svuda ista, počev od đubriva pa do pesticidda i drugi investiranja. Nisu ista ulaanaj u ravnoj Vojvdojni i rurlanom delu Srbije. Ni prinosi ne mogu da se porede. Ni regioni nisu namenjeni za istu proizvodnju.
Ali, Jovica Jakšić, predsednik Nezavisnog udruženja poljoprivirednika, kaže da zalihe nisu rezultat samo zastoja u prodaji kod samih proizvođača, već prepunih skladišta.
,,Kada bi ratari znali koja će cena pšenice biti, ne bi bili na njivama veći bili brokeri.Proizod prodajemo onda kada nam je potreban novac, jer imako kredite, obaveze i zaduženja, pa u skladu sa rokovima i prodajemo robu. Retki su ratari koji su dugo zadržali pšenicu kod sebe, više se to dešava sa skladištarima, koji su kupovali pa očekivali da će prodati po većoj ceni, kako bi napravili razliku kao što je bila prethodnih godina’’, navodi Jakšić. Po njegovim rečima iako paori žele da prodaju žitarice, sada nemaju kome, te stoga ocenjuje da nije u redu da se ,,upire prstom u njih’’. On još dodaje da su skladištari pooštrili uslove, nemaju kome da prodaju robu, a proizvođači nemaju sopstvenih skadišnih kapaciteta. Uostaom u koga proizvođači da upru prstom da je krivac što roba ne plovi više Dunavom?
Analitičar Žarko Galetin kaže: ,,Zabrana izvoza u trenutku kada je cena pšnice na svetskom tržištu proizvođačima tada donosila zaradu, bila je velika greška države što nije dozvolila izvoz, jer smo tada imali dovoljno zaliha, ali i dobar i kvalitetan rod u žetvi, od 3,1 pa do 3,4 miliona tona hlebnog zrna. Ipak u žetvi kada nije bilo ograničenja po pitanju trgovine sa inostranstvom, cena je bila 35 dinara po kilogramu, ali pšenica nije prodata! Danas je ona skoro duplo jeftinija, pa su ratari ušli u problem, jer su cene naglo bile počele da padaju. To je uzrokovalo da proizvođači sami sebi postavljaju pitanje da li u buduće da seju pšenicu, ako je cena niska i ako nema veće perspektive. Sejaće je koji moraju zbog plodoreda. Dodatnu poteškoću predstavlja i koridor s crnomorskim koridorom.
Pšenice će uvek biti dovoljno za Srbiju!
Analitičar, autor ovih redova, kaže da je Srbija 2023. godine proizvela više od 3,4 miliona tona pšenice, ali da su ratari ostali na gubitku jer je ce na cena kotanja onih koji su imai pet tona po hektaru bila 33,30 dinra po kilogramu, a sad se ona prodaje za 19,5 dinara po kilogramu. Po njegovim rečima Srbija ipak ne treba da brine za pšenicu, jer čće je imati uvek dovoljno. Jer, kada se proseje na 300.000 hektara uz prinos od pet tona po hektaru, za 6,6 miliona stanovnika Srbije, žita će biti dovoljno! Ipak problem sada predstavljaju zalihe, ali pala je i potrošnja hleba po stanovniku. Dok se 2017. godine trošilo godišnje po jednom stanovniku 83 kilogama hleba u Srbiji, danas je to (hleba i peciva), samo 59 kilograma. Znači treba nam i manje pšenice. To je dokaz nerazvijenosti i pada standarda.
Podsećamo, država je 10. marta 2022. godine obustavila izvoz pšenice, brašna , kukuruza i ulja, što je po rečima nadležnih trebalo da stabilizuje situaciju na tržižtu. To je učinila i iz svog neznanja – ni koliko smo tog trenutka imali tih proizvoda na zalihama, ali ni kolika je bila potrošnja tog trenutka po stanovniku. Stručna javnost ocenila je kao nepotreban i loš ovaj potez Vlade, koji je ostavio negativne posledi na domaći agrar, pa se one i danas osećaju.
Život sa strategijom
Po svemu ovome izgleda da se ratara i farmera u Srbiji vlast seti samo kad protestuju ili uoči izbora. Tako i ovog puta oni od ružičaste budućnosti i boljeg životga u agraru žive sa surovom realnošću. Jer, žive sa Strategijm razvoja poljoprivrede, koju jeVlada usvojila jula 2014. godine u kojj je bilo planrano da će se do 2024. godine agrar Srbije dinamično razviajti, po stopi od 9,1, odnosno u lošijim godinama od po 6,1 odsto godišnje. A, od tada nikavog rasta zapravo nije ni iblo. Odnosno u poslednej tri i podeceniej,sve do pojave bolesti Korona 19, agara je imao stopu rasa od 0,45 odsto godišnje. Tu straqtegiju je pisalo 240 naših agaranih eksperata. Npisali su je na 145 stana. Za to sebe častilki sa 8,2 miliona evra stranih donacija. Ali, sad, kada validnost toj strrategiji ističe 31. jula 2024. godišnje, vidi se da je to bila Strategija pada, a ne rasta! A,strategija u poljoiporvirfedi je Ustav ove privredne delatnosti. A, popšto imjamo uglavhnjom strategiju pada, može da se kaže da za kreatore agroekonomke politike taj Ustav nevaži!
Realna vrednost poljoprivredne proizvodnje sada je manja nego kada je taj dokument usvojen! U Srbiji ima 1,15 miliona ljudi koji se direktno bave agrarom, a u selima živi oko 2,7 miliona stanovnika. Sva domaća poljoporivredna udruženja ističu da je domaća poljoprivreda devastirana i optužuju vladu Srbije da nije ispunila brojna obećanja. Traže da se hitno ispune sva obećanja.
Među njima se traži odgovor gde su nestale subvencije od 54 milijarde dinara ili oko 460 milioan evra, koje subile namenjen za stočarstvo (28 milijardi dinara i ruralni razvoj (26 milijardi dinara) od 2016. do 2020. godine. Taj novac nije stigao do stočara ni do sela kojima je bio namenjen. To je utvrdila i Državna revizorska institucija, analizirajući efektivnost podsticaja za stočarstvo od 28 i za ruralni razvoje od 26 milijardi dinara. Da je taj novac došao do onih kojima je bio namenjen, verovanto pravdu ne bi tražili na ulici, već bi bili na svojim njivama, u stajama, oborima za tov i ekonomskim dvorištima. Ali i oni su shvatili da se njihov glas sa zemlje (njive) mnogo slabije čuje nego sa asfalta, odnosno ulice. Rezultat takvog rada vlast već decenijama nikada nije vrednovala. Dokaz je da je godišnji rast agrarne proizvodnje u Srbiji simboličan. A, već decenijama ukupna vrednost ararne proizvodnje u Srbiji nikada nije bila veća od 5,6 milijardi dolara godišnje.Mora da brine činjenica da je vrednost godišnje proizvodnje po hektaru samo 1.200 evra u Srbiji! To danas u zemjama kojim težimo dostiže i 37.000 evra po hektaru. Ima nekoliko proizvođača hrane , kojii rad eo dnjvie do trpezue i u Srbiji, koji ostvaruju takve rezultate. Ali, oni se mogu izbrojati na prste jedne ruke!
Zato je Srbiji potreban novi koncept poljoporivrede i novi ljudi koji će to i sprovoditi. To znači da u startu vrednost godišnjeg prihoda po hetkaru, na početku tog novog koncepta bude, najmanje 5.000 evra, a da već za nekoliko godina dostigne 15.000, pa potom i 20.000 evra po hektaru. Samo takva poljoprivreda može da obezbedi dovoljno hrane za domaće tržište i izvoz bez koga nema opstanka. Poljoporivr3eda i sad ostaruej suficiti u ekonomskimk odnsima sa svetom, ali je u rezultatima koji nude malu i nekonkurentnu proizvodnu na 3,25 miliona hektara plodnih njiva.
Kraj strategije pada!
Dakle, već godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru u poslednje tri i po decenije, do pandemije virusa Kovid – 19, u proseku godišnje rasla samo 0,45 odsto godišnje. Pošto ovoj strategiji PADA ističe validnost krajem jula 2024. godine izradu nove strategije sad su najavili nadležni iz Vlade Srbije.
Ako se vide ovi podaci, onda i nije čudno što je Srbija od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza. Samo u 2022. godini uvezueno je 300.000 prasića i oko 300.000 tovljenika za klanice, a i ove 2023. godine do jula uvezeno je 180.000 prasića i 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. Bio je odobren i uvoz ukupno 500.000 prasića u 2023. godini. U oborima je pre jedne bilo 1,1 krmača prasilja, a sad je manje od 100.000. Kada se raspadala SFRJ iz nje se u svet izvozilo oko 30.000 tona ,,bebi bifa“godišnje, a danas se izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje! Tada se u Srbiji godišnje proizvodilo i oko 650.000 tona svih vrsta mesa, i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Danas se proizvodi oko 400.000 toan svih vrsta mesa i troši godišnje po jednom stanovniku manj od 40 kilograma.
To je Srbija danas i slika njenog razvoja agrara u poslednje tri i po decenije!
Strategija pada u procentima
2014. godine + 2,0 odsto
2015. godina – 7,7 odsto
2016. godina + 7,7 odsto
2017. godina -11,4 odsto
2018. godina +15,1 odsto
2019. godina – 1,7 odsto
2020. godina + 2,2 odsto
2021. godina – 5,7 odsto
2022. godina – 7,8 odsto
2023. godina ? odsto
2024. godina ? odsto
I baš te 2014. godine prilikom donošenja te još uvek validne strategije, Vlada je obećala poljoprivredi med i mleko. Jer, tada je vlada na čijem čelu je bio današnji predsednik Srbije, usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godime, u kojoj je piše da će se agrar u narednom period godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje! Ispostavilo se da do sada, za proteklih devet godina nikakvog rasta nije ni bilo. Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto. Ako je za utehu, taj dokument na 145 strana pisalo je oko 240 naših agrarnih eksperata. Za izradu tog dokumenta, uz boravak na Zlatiboru i Tari, sebe su častili sa 8,2 miliona dolara ili evra, koji su stigli od više evropskih institucija. Vlada nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni msilio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojen u Skupštini Srbije, on bi obavezivao sve vlade da je sprovode. Ovako donela je samo nevolje i onima koji su je pisali i proizvođačima, potročačima, kao i Vladi Srbije.
Agrarni budžet za 2024. godinu 105 milijardi dinara
I dok se spore agrarni pšroizvođači Srbije i vlast koja određuej koliko noca će joj dodeliti kroz subvfencij za narednu godinu, stigla je vest Tanjuga, da će budžetom za narednu 2024. godinu biti opredeljeno oko 119 milijardi dinara što čini više od šest odsto poreskih prihoda države, izjavila je ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković. Ona je pojasnila da je ovo bilo prvi put unazad dosta godina da je agrarni budžet namenjen isključivo merama i subvencijama za tu, dakle 2024. godinu, jer su do 31. decembra 2023. godin isplaćeni svi dugovi poljoprivrednicima pa sledeće godine neće biti prenetih obaveza ni zaostalih dugovanja. Međutim, samo nekoliko dana sredinom marta 2024.godine na Forumu o tovnom govedarstvu održanom na Poljoporivrednom fakultetu u Zemunu, bilo je mnogo poljoprivrednika i stočara iz clee Srbije, ponavjiše iz ruralnih predela, koji su demantovali ministarku da su izmireni dugovi iz proteklih godina! Jer, pare za koje minstfarka kaže das u upućene proizvođači hrane, do njih nisu stigle!
Možda se razlog krije u činjenici da u 2000 sela Srbije (kojih ukupno ima 4.720) nema pošte ni bankomata, pa nije imao ko da ih uruči seljacima!?
Vlasti još ističu da su predlogom budžeta ispunjena sva obećanja data poljoprivrednicima, a navodeći neka od njih ukazuje se da je predviđeno da se subvencije po litru mleka povećavaju sa 15 na 19 dinara, subvencije po hektaru sa 9.000 na 18.000 dinara, po grlu sa 25.000 na 40.000 dinara.
,,Povećane su i subvencije za ovce i ovnove, koze i jarčeve sa sedam na 10.000 dinara, takođe i za kokoške, a subvencije po košnici pčela su povećane sa 800 na 1000 dinara. Na taj način smo zaokružili kompletno stočarstvo a povećanje je predviđeno i za druge, pa je za ratare povećana cifra sa 20 na 100 hektara obradive površine’’, rekla je u izjavi za javnost ministarka poljoprivrede u Vladi Srbije Jelena Tanasković. Kao veoma važno ona je naglasila, da je neophodno odvojiti podršku primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji od investiranja u budućnost, a to se, po njenim rečima potpuno finansira iz drugih fondova.
Ministarka još ističe, da su na nerazumevanje naišli i predloženi iznosi podsticaja u Predlogu Zakona o podsticajima, koji je takođe upućen u skupštinsku proceduru. ,,U predlogu su navedeni minimumi za isplatu pa je, što se mleka tiče, kao minimum koji država treba da isplati bilo 10 dinara a sada je u zakonu 15 dinara a zapravo ćemo isplaćivati 19, jer ostavljamo prostor da ako bude novca isplatimo i više. Zato su predlogom zakona zapravo ograničene garantovane, minimalne vrednosti koje će država dati’’, rekla je Tanasković.
Ako se sve ovo ostvari, biće to po prvi put posle donošenja Agrarnog budzet au Srbiji, od 1996. godine da će se poštovati zakon, po kome agrarni budžet mora da dobije najmanje pet odsto od ukupnog budžeta Srbije! A, bilo je zahteva i obećanja da agrar u povratku od države dobija novca onoliko koliko on svojom proizvodnjom doprinosi stvaranju budžeta Republike Srbije. To je danas od sedam do deset odsto!
Koliko će se to ostvariti, i osetiti, videće se već tokom 2024. i narednih godina prilikom finansiranja agrara. Naravno i njegove ukupne proizvodnje i cena na pijaci. Odnosno, kupovne moći naroda.
Jer, sad se oseti pad životnog standarda i pad potrošnje svih proizvoda. Primera radi u 2016. godini pema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji je jedan stanovnik trošio po 83 kilograma hleba godišnje, a danaa je to sa pecivima samo 59 kilograma! Ili ako se zapitamo koliko danas trošimo mesa godišnje. Statistika kaže 15 kilograma uglavnom uvoznog svinjskog mesa, 18 kilogama živine… Dakle, meso je na stolu mnogih srpskih porodica postalo gotovo luksuz. Iako u prosečnoj potrošačkoj korpi ima mesta za sve vrste mesa i ribe, podaci Privredne komore Srbije pokazuju i da sve ono što bi trebalo da bude u njoj zaista i jeste. Ali, samo ua one koji imaju I toliekprihode, a malo je takvih u Srbiji.
Prema podacima RZS I PKS u Srbiji svaki građanin prosečno pojede 18 kilograma živinskog mesa, dok jedan žitelj EU za isto to vreme pojede više od 31,8 kilograma tog mesa. Junetina je meso koje je odavno postalo luksuz na tanjirima u Srbiji, prema podacima PKS. Svako od nas pojede po četiri kilogama junetine godišnkje, u EU je to više nego duplo – po 10 kilograma. Sličan odnos je i kada je u pitanju jagnjetina, jer je to u Srbiji 3,5 kilograma godišnje po stanovniku, a u EU čak osam kilograma! Kada je stvar o ribi, stvari su gotovo poražavajuće. U zemlji Srbije godišnje se ukupno pojede 50.000 tona ribe. Od toga je samo 15.000 tona iz domaće proizvodnje! Sve ostalo je iz uvoza! Istovremeno prosečnom stanvovniku EU za godinu dana dostupno je čak po 30 kilograma ribe, žitelju Srbije oko tri i po kilogama. Po mišljenju stručnjaka, mesa, osim svinjskog i ribljeg trenutno imamo dovoljno.
,,Uvozimo najviđše svinjsokg mesa. Za prvih šest meseci 2023. godine uvezeno je oko 15.000 tona svinjskog mesa u vrednstoi oko 52 miliona dolara. Za sedam meseci ove 2023. godine uvezeno je blizu 180.000 prasića i 18.000 tona zamrznutog svinjskog mesa, što je plaćeno oko 70 miliona dolara, navodi Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo PKS. Inače, stočarska proizvodnja u Srbiji je u krizi već nekoliko decenija pa godišnje ima pad od dva do tri odsto. Sam podatak da je odnos biljne i stočarske proizvodnje 70:30 odsto u korist biljne proizvodnje o tome govori kakva je situacija u stočarstvu Srbije koje u BDP agrara učestvuje trenutno samo sa 28,1 odsto sa tendencijom pada pa će to uskoro biti samo 20 odsto. Nekada je taj odnos bio 60:40 odsto u korist biljne proizvodnje. U srednje razvijenjim evropskim zemljama taj odnos je 60:40 odsto u korist stočarstva. Jer u padu je proizvodnja svinja, pa njih danas u oborima Srbije ima na nivou koliko ih je bilo odmah posle Drugog svetskog rata. To je prema podacima RZS tek malo više od dva miliona?!
Stanje u agraru, posebno stočarstvu je prikaz rasta nerazvijenosti. Proizvodnja u živinarstvu je premašila proizvodnju svinjskog mesa, a to je dokaz pada standarda i rasta nerazvijenosti. Ali i pored toga proizvodnja u živivnarstvu je manja za 3,5 odsto i na godišnjem nivou ona iznosi oko 15 miliona komada živine. Proizvodnja u kozarstvu ukazuje da imamo oko 14.000 grla, što je takođe pad za 1,7 odsto. Rast proizvodnje beleži se jedino u ovčarstvu, gde je proizvodnja dostigla 1,7 miliona komaada. Danas postoji i oko 14.000 konja. U vreme kada se raspadala SFRJ, 1991. godine u Srbiji je bilo proizvedeno oko 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo se po stanovniku prosečno oko 65 kilograma godišnje. Sad se proizvodi svih vrsta mesa oko 400.000 tona i troši po stanovniku godišnje manje od 40 kilograma.
Sve to je rezultat ,,uspešnog’’ razvoja Srbije poslednjih decenija, koji se često netačno prezentira u javnosti! To demantuju zvaničen brojke RZS!, kada se saopšte javnosti!
U 2024. godini najavljen se agrarni budžet od 119 milijardi dinara. Upravo ta ranija dugovanja i njihova namirivanja razlog su zbog čega je u ovoj godini rekordan iznos budžeta, koji je rebalansom povećan. Kada se uzme u obzir činjenica da će sav novac u budžetu za 2024. Godini biti usmeren na mere i subvencije u toj godini, on će zapravo biti najveći – pojasnila je ministarka. Tačno je najveći, ali ako rezultati u praksi to ne dokažu, onda nije najveći!
Nestao ceo agrarni budžet!
Ostaju i dalje očekivanja da se vidi i oseti ostvarenje tog obećanja u praksi. Odnosno na, pijaci, prodavnicama, trpezarijskim stolovimma… Da to narod potvrdi da je osetio u životu.To će biti dobro. Ali, iako ministarka kaže da su dobili sve što su tražili, nije stigao odgovor gde su nestale 54 milijarde dinara subvencija, upućenih iz minisrtarstva poljoprivrede od 2016. do 2020. godine na adrese stočara i korisnika u ruralnom razvoju. To je nvoac od 460 milioan doalra. Koliko je to, najbolja potvrda je činjenica da je agrarni budžet u 2021. godini bio 400 miliona dolara. Dakle, nestao je ceo jedan agrarni budžet, a ni DRI nije uspela da utvdi gde je novac nenamenski potrošen! Taj nestanak novca na putu od ministarsrstva poljoprivrede do korisnika je utvrdila u kontrolom Državna revizorska institucija koja je to obnarodovala i u dva zapisnika kroz više od 200 strana.
Na tom putu, od ministarstve do onih kojima su bile namenjene pare, od 460 miliona evra, koliko iznosi u proseku jedan godišnji agrarni budžeta su – NESTALE! Da je navodno poslati novac stigao tim korisnicima, kojima je navodno poslat, kako kažu vlasti, odnosno nadležni u Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije, oni bi napunili obore svinjama, staje govedima i obnovili ruinirana sela. Smanjio bi se uvoz hrane, pe svega, mesa.Tada bi nam sela od kojih imamo 4.720, od kojih svako četvrto danas nestaje, mnogo bolje izgledala i bila bi privlačna mesta za život. Ovako danas još uvek nisu. Iz njih se više odlazi nego što se vraća! Mada valst to drugačiej prikazuje. Ali, to su njene predoizborne želje! Medutim, zvaničan podatak RZS je da će u Srbiji od 4.720 sela, u 2050. – nestati njih 3.000! Tada će žitelji Srbiji u svojoj državai biti manjina!
Da se to dogodilo oni ne bi izlazili na proteste i na ulicama tražili pravdu, već bi bili na svojim njivama, u stajama i oborima i proizvodili hranu. Jer, cilj agrarne politike mora biti da se vrednost proizvodnje po hektaru poveća sa 1.200 evra po hektaru, bar na 5.000 evra po hektaru. Posle toga, nakon nekoliko godina da stigne i 10.000 evra po hektaru. Posle toga da raste svake godine kako bi se bar približili svetu kome težimo, jer je ta vrednost i niže razvijenim zemljama već 25.000 evra po hektaru. U nordijskim zemljama vrednost agrarne proizvodnje po jednom hektaru dostiže i 37.000 evra. U tom slučaju bi ukupna vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji bila nekoliko puta povećana. Jer, do sada njena ukupna vrednost nikada nije prešla godišnje šest milijardi dolara! Sve dok se to ne dogodi neće biti mira kod proizvođača hrane! Biće prinuđeni da izlaze na ulice, jer vlasti samo tada čuju njihov glas i daju, i obećanja za boljitak. Proizvođači opet već decenijama čekaju bolji život na selu od rada u agraru. Ovakvo stanje u agraru je i rezultat sprovođenja Strategije razvoja agrara od 2014. do 2024. godine. U njoj piše da će se agrar u desetogodišnjem periodu razvijati godišnje po stopi od 9,1 odsto ili ako je lošija godina 6,1 odsto godišnje. Međutim, to su bile samo nerealne želje njenih kreatora koji su napisali 145 strana. Umesto strategije razvoja agrara i danas, poslednje godine njenog sprovođenja, imamo strategiju pada!
(Autor je analitičar i publicista)