Шагринска кожа Србије (или само моја)

Због понижавајућих догађаја у нашем окружењу (признавање косметских таблица, забрана коришћења динара на КиМ…) налазим се у тешком депресивном стању. Претходних дана сам као вид анти депресивне терапије почео да слушам Даницу Црногорчевић (Весели се српски роде и Јечам жњела) и Београдски синдикат, али ме мучни догађаји из наше свакодневице поново „обарају“.

Мотив за текст ми је пребијање навијача Партизана након утакмице са Жалгирисом.

Окружење у Блоку 70 се у претходних неколико месеци значајно променило: (1) сплавови на Сави су, у већини затворени, (2) на углу Блока су срушени објекти чувене цвећаре (Земља цвећа), и још пар роштиљница/пицерија (Степин вајат…) и (3) изгорео је и други део старог кинеског тржног центра одакле ће се и иначе иселити Кинези на нову локацију. Уместо цвећара добили смо Комунално-безбедносну станицу (КБС) а мене то сваки пут подсети на Косовске безбедносне снаге. Стоје и панои како је то некада изгледало ружно а сад је за пример лепо…

Углавном, ово укидање малог приватног сектора са свих страна било је асоцијација на роман Шагринска коже.

У прошлој сезони Евролиге ишао сам неколико пута на утакмице Партизана, да се издерем колико гласно могу, па сам могао и да добијем батине од вођа навијача приликом утакмице са Реалом, јер су показивали у мом правцу као саботеру спортског певања. Са утакмица сам одлазио након треће четвртине или полувремена (уколико би Партизан повео са више од 15 разлике) а како бих избегао гужву када се утакмица заврши. Испред Штарк арене сам пролазио поред десетина припадника Жандармерије у правцу Меркатора, где сам се паркирао.

Син ми стално иде на партизанове утакмице. Последњи пут је био када је одавана пошта Дејану Милојевићу. Стив Кери и играчи Голден Стејта били су потресени када су видели како је добрица Дејан испраћен у Београду, толико да је могуће да ће одиграти утакмице са Партизаном.

Данашњи, Савин, дан започео сам у ведром расположењу показујући супрузи спот Данице Црногорчевић „Јечам жњела“ (и пројезди до Газиместана… и дојезди до самих Дечана –  родно презиме Јездић). И онда погледах видео[1] на Спутњику о насумичном пребијању навијача Партизана, а да не видех нигде припаднике Жандармерије.

---

[1] Видео прилог сам погледао случајно. Никада не приступам прилозима са узнемиравајућим садржајима. Са петнаест година прочитао сам комплет књига Сигмунда Фројда и тада сам схватио да је мозак супер компјутер који апсолутно све памти – складишти. Имам довољно много и својих непријатних сећања, а да бих у овај компјутер убацивао туђе непријатне садржаје.

И то ми још мало скрати „кожу“. Шта да кажем свом сину, уколико овако након утакмице налети на хулигане кад крене кући: „да бежи као зец“ или да се држи заједно са друговима и да узврати, уколико зечија варијанта пропадне због чеоног налета на батинаше?

Текстови Мише Ђурковића (линк) и Александра Лазића (линк) упућују да ће се негативне вести појављивати као на фабричкој траци.

Да ли је ово само моја Шагринска кожа, или (скоро) целе Србије?