Thousands are sailing, али не са Мораву:

Исељавање из Југославије у међуратном периоду

Смрт Shane MacGowan-a, који би на дан писања овог текста напунио 66. годину, представља још једну нит, од мало преосталих, које су ме до сада везивале за западну цивилизацију. Пар његових песама написаних у другој половини осамдесетих година прошлог века обожавао сам у раној младости на почетку деведесетих година, а највише међу њима песму из наслова.

За прекоморске исељенике до Првог светског рата сазнајемо на основу повратника у српску војску на Солунском фронту и у великој већини радило се о Србима из Хрватске, Далмације, Херцеговине и Црне Горе.

Овде приложени подаци нам указују да је код Срба исељавање у међуратном периоду било изузетно ретко. Екстремни случај је Моравска бановина из које је у САД, и укупно у прекоморске земље, у 1932. отпутовало само ТРОЈЕ! Укупно је из Моравске бановине током тридесетих у далеке земље отпутовало 139 лица, што није могло да напуни ни малени део прекоокеанског брода.

Из међународних података из деветнаестог века може се открити да су Србија, Румунија и Русија имале најмањи број исељеника у САД и прекоморске земље, како апсолутно, тако и у релативним показатељима. Шта више, Србија је примала Србе, и друге народе, из околних земаља, све до почетка Првог светског рата.

Велико исељавање из садашње Србије, од средине шездесетих година прошлог века, делом можемо довести у везу са лепим сећањима на Немице из периода ратног заробљеништва 1941-1945. године. У одсуству својих мушкараца Немице су сурово експлоатисале Србе који су им додељени за пољске радове и Лордан Зафрановић је то сликовито приказао у филму „Вечерња звона“. Али, спекулације о (економским) узроцима исељавања након Другог светског рата, нису нам тема.

Овде приложени подаци представљају максимум који сам могао да прикупим из статистичких годишњака Краљевине Југославије, а на основу портала pretraziva.rs као и РЗС-а.

Краљевина Србија је, из садашње перспективе, имала незамисливо добре статистичке податке. Статистике су развијане у складу са државним, економским и сваким другим напретком (територијалним проширењем) Србије, и биле су за понос и упоредиве са статистикама двадесетак европских развијених земаља. То са Краљевином СХС није био случај.

Краљевина СХС се мучно рађала у нескладу између жеља Словенаца и Хрвата, са једне стране, и Срба са друге, па су Срби до апсолутне већине долазили захваљујући муслиманима. У таквим нестабилним временима нестало је оне бриљантне српске статистике, а развој је каснио све до 1929. године, када је објављен први годишњак Краљевине Југославије. О колико се нестабилном времену радило сведочи и објављивање два двогодишњака, и то 1934-1935 (убиство краља Александра Карађорђевића) и 1938-1939.

У 1939. години је формирана бановина Хрватска уједињавањем бановина Хрватске и Славоније и Приморске бановине, па је и овај чин изазвао дисконтинуитет у подацима у дотадашњим, веома кратким временским серијама.

Из ових, и других непознатих или не споменутих, разлога овај рад представља фрагментарни приказ доступних статистичких података, а како би нам колико толико илустровао бурна времена између два светска рата.

Први графикон приказује број прекоморских исељеника од 1920. и исељеника у друге европске земље од 1927.

Укупно је у приказаним периодима у прекоморске земље отпутовало 202,2 хиљада лица, а у Европу 170,7 хиљада.

Исељавање у прекоморске земље достигло је врхунац у 1927. (22 хиљаде) и у 1928. (21,8 хиљада), да би велика економска криза из 1929. утицала на нагли пад исељавања. Шта више, у 1930, 1931. и 1932. години био је већи број повратника од оних који су одлазили на далеки пут.

Исељавање у друге европске земље достигло је врхунац у 1930 (25,4 хиљада) и нагло је смањено након те године, да би у 1939. дошло до великог раста исељавања у Немачку из Словеније и Хрватске.

Приложена табела 1. приказује једине податке који постоје за цео период посматрања (1920-1939), а тичу се прекоморских исељеника и повратника. На 202,2 хиљаде исељених било је 73 хиљаде повратника, што даје стопу повратка од 36,1%. Овде треба имати у виду да су код повратника подаци и за оне који су се били иселили пре 1920, а враћали су се у земљу због аграрне реформе или из других разлога.

Стопа повраћаја је највећа из САД (61,6%), и преко две трећине повратника из САД било је током двадесетих година XX века, док се у истом периоду вратило више од три четвртине од укупног броја повратника из Аргентине.

У личном непознавању историје, изненадили су ме подаци о великом броју исељеника у Бразил. У ову земљу је 1922. отишло само 63 лица, у 1923. 1.535, у 1924. 7461, у 1925. 7.771, 1926. 2.756 и 1927. године 2.527, да би број исељеника пао на 499 у 1928. и 636 у 1929. години, а након тога био је мањи од 100 годишње. Мали проценат повратника из Бразила (14,5%) вероватно је последица финансијске немоћи отишлих, јер су велики трошкови за повратак постојали и код САД, Аргентине и Новог Зеланда, а ипак су се исељеници из тих земаља враћали у релативно већем броју.

Садашњи председник Чилеа, Габријел Борић, као и друге познате личности из раније историје указују на чињеницу колико је интензивно било исељавање Хрвата, у свим периодима, пре Првог светског рата (видети: линк, на пример), у међуратном периоду, и након Другог светског рата.

Табела 2. нам пружа једино могућу информацију о исељавању и враћању становништва у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јер се ови подаци налазе у статистичком годишњаку за 1929. годину.

Из података се види да је највећи део исељеника био из Хрватске и Славоније (37,6%), па из Војводине (25% – исељавање Немаца и Мађара великом већином), Далмације (15,4%) и Словеније (11,5%). Нису нам доступни подаци о броју становника по овим административним областима, али је очигледно да је изузетно ретко било исељавање из Србије, Црне Горе и БиХ, са подручја где су Срби чинили већину становништва.

Осим што је био изузетно мали број исељеника, Срби су имали и највећу стопу повратника, у Црној Гори 76,7% а у Србији 56,8%.

Подаци по различитим показатељима су веома временски неуједначени, па овде покушавамо да извучемо најбоље што је од њих могуће, гледајући притом да они буду уједначени ради упоредивости.

На пример, за прекоморске исељенике постоје подаци по вероисповести од 1921. до 1933. а за повратнике од 1924. до 1933.

У периоду 1921-1933. укупно је било 171 хиљада исељеника, и у томе су римокатолици учествовали са 78,2% (133.768), православни 15,2% (25.978), гркокатолици 1% (1.675), евангелисти 5,1% (8.665), муслимани 0,1% (221) и Јевреји 0,3% (592).

Табела 3. приказује збирни број исељеника и повратника у периоду са подацима за обе појаве (1924-1933). Из ових података се може видети да је стопа повратка износила 43,4%, али је она код православаца била 64,9%, док је код римокатолика износила 39,3%, па је удео у нето исељавању римокатолика износио 84,2%, што је више, а православаца 9,5%, што је мање него у претходном пасусу.

Подаци по народностима показују да су међу нето исељеницима Немци учествовали са 24,9% а Мађари са 14,2%, док је збирни удео Југословена био 45,1%, те да су ова прекоморска исељавања била национално мотивисана, што је случај и са исељавањем Албанаца и муслимана у Албанију и Турску, што ћемо приказати код података о исељавању по бановинама у европске земље током тридесетих година XX века. Укупно се, у овом полу периоду посматрања, из Југославије иселило 19,7 хиљада Немаца и 11,2 хиљаде Мађара и то само у прекоокеанске земље.

Табела 4. приказује укупно, бруто, исељавање из Југославије по бановинама за период 1930-1939. Подаци за Савску и Приморску бановину не постоје за 1939. и они су као Хрватска приписаних Приморској бановини у тој години.

Да би се дошло до нето исељавања, потребно је имати и податке о повратницима, а они недостају за 1930, 1934, 1935 и 1936. годину.

Из Табеле 4. (видети слику: линк) се види да су екстремно ниски релативни подаци о исељавању за Моравску и за Дринску бановину. Осим Срба и муслимани су нерадо одлазили на рад у иностранство, било у Европу, било у остатак света. Дринска бановина је имала најмање релативно (и апсолутно) исељавање у Европу а Моравска бановина у прекоморске земље. Следи Врбаска бановина у којој су, попут Дринске, већину чинили Срби и муслимани.

Овде ћемо извршити дигресију, а тиче се природног прираштаја. У периоду између два рата Срби су имали највећи природни прираштај и то у Врбаској бановини која је повећала број становника од 1921. до 1937. за 40,4%. Моравска бановина је повећала број становника за 31,2% што је више од Дринске са 30%, а указује на чињеницу да су Срби имали већи прираштај од муслимана, што се из података по срезовима може и доказати, али нам то овде није тема.

Највеће релативно исељавање у Европу имала је Дравска бановина, што је и логично и потврђује да је Словенија одувек била подручје продужетка немачке доминације међу Словенима.

Највеће релативно исељавање у прекоморске земље имала је Приморска бановина (1,1% од пописаног становништва 1931), испред Дравске (0,52%) и Савске (0,51% бановине).

Последња, табела 5. приказује нам број исељених у одабране европске и прекоморске земље по бановинама.

Жутом бојом сам обележио цинцарске сеобе у Румунију и Грчку а сивом бојом исељавања у Турску, Румунију, Албанију и Бугарску.

Укупно је, током тридесетих година, у Турску исељенички отпутовало 16.267 лица (са малим процентом повратника), и то највише из Вардарске и Зетске бановине.

У Албанију је отишло 4.322 лица и то највише, такође, из Вардарске и Зетске бановине.

У Бугарску се иселило 3.074 лица, највише из Вардарске и Моравске бановине.

Из Моравске бановине, која је имала само 1.381 исељеника у европске земље у овом периоду, највећи број су чинили повратници у матичне земље: Бугарску, Албанију, Румунију и Турску. Иако је највише отишло у Француску, њих 397 то је мање од једног процента свих исељеника у ову земљу.

Из Дринске бановине је само 404 лица отишло у Европу, у томе 255 у Француску, па су овде етничка исељавања у Турску (44 лица) била минимална.

Највише исељеника, њих 35% је отишло у Француску, док је у Немачку отишло 27,3%. Овде је интересантно приметити да су само 6 лица отишла у Немачку 1933, у години када је Хитлер дошао на власт, да би постепено број био повећаван и нагло је скочио на 19,7 хиљада у 1939, години припајања Аустрије Немачкој. Тада је највећи број Словенаца (13.310 из Дравске) и Хрвата (4.684 из Хрватске бановине) похрлио у нацистичку Немачку, очекујући вероватно осим материјалних и некакве душевне користи. Повратак Словенаца (7.980) и Хрвата (4.914) у истој години указује да једне од ове две користи тада у Немачкој није било.

САД и Канада објашњавају три петине укупних одлазака у прекоморске земље у посматраном периоду а САД и Аргентина готово две трећине. Удео САД био је 42,8%, Аргентине 21% и Канаде 17,8% и оне су убедљиво биле најтраженије са збирним уделом од 81,6%.

Од Мораву је у овом периоду отишло 139 лица, у томе 90 у САД, 15 у Аргентину и 10 у Канаду, а било их је и 8 у Уругвају, 5 у Бразилији и по 3 у Чилеу и Перуу.  

Да закључимо:

1. Срби су се изузетно мало исељавали из Југославије између два светска рата;
2. Хрвати су били веома склони исељавању у прекоморске земље, као и у европске земље, Титовим речима речено „трбухом за крухом“.
3. Словенци су више волели одлазак у блиске европске земље, него у далеко иностранство, али су и ове далеке земље ишли натпросечно много.
4. Мађари и Немци су напуштали Војводину и Славонију више прекоморским исељавањем него одласком у суседну Мађарску или релативно блиску Немачку.
5. Албанци, Бугари, Румуни и Турци су се исељавали у своје матичне земље.

Литература:

Статистички годишњаци Краљевине Југославије од 1929. до 1940. године.