Сироте мајке…

Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду. Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположење било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори:

• Шта ћеш… није он сам. Цео народ иде… Не вреди плакати, опет ће доћи.

Да бих их утешио, причао сам како рат не може дуго трајати при овако усавршеној техници. Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу:

• Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат…

Мој се отац наљути:

• Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш? … Нисмо ја и ти сами. Стотине хиљада родитеља испраћају сутра своју децу.

Разговор се онда пренео на Французе, Русе, Енглезе…

• Наравно да то не може дуго трајати. На јесен има да се реши – говорио је отац.
• Сироте мајке! – плакала је моја мати, бришући очи кецељом.

Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге. У жена је развијено осећање материнства, а оно је у тесној, органској вези са њиховом природом, њиховим бићем. И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растеже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена више везана за кућу, децу, коју сматра као део свега тела.

• Ти би боље урадила да га спремаш за пут – прекиде је отац.

Моја млађа сестра као да није схватала о чему се ради. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати. Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају. Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице. И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела.

Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи:

• За њих је рат занимљив са декоративне стране. Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај. Сутра ти ваља рано устати.

Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама.

Отац ме пробудио.

Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности. Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала. Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник.

• Е…
• Шта? – и мајка ме са страхом погледала.
• Је ли време? – додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка.
• Сине, зар идеш? – Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци.
• Доста, буди паметна. Шта буниш дете… Тако мора бити – па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: – Сине, отаџбина те зове… Буди веран заклетви… и извршуј што ти се нареди… – Онда застаде, као да се загрцну: – Нека ти је бог на помоћи!

Ја узех ствари. Приђох поново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ.

• Сине, молићу се богу за тебе, да ми те чува – и покри лице рукама.

Сестра ми се обисну о врат. Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати.

Отац је помилова:

• Е, врати се тим имам нешто да му кажем…
• Па што? – и напући уста.
• Е, још једном до виђења! – пољубих је и пођох журно са оцем.
• Да пишеш и да тражиш одсуство! – добаци ми сестра, којој манух руком, и онда затворих врата.

Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо.

• Е, сине, да се растанемо. Али… хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак ће можда бити дужи. Ти ћеш доћи… не сумњам… али ја сам стар… осећам… – доња му усна задрхта.
• Не говори о томе. Све ће бити добро.
• Људи смо… ти знаш… пази мајку и сестре – он се опет уозбиљи. – Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!…

Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити. Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен… А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживао ове прве, тешке утиске растанка.

Стеван Јаковљевић „Српска триологија – деветсточетрнаеста“, Просвета, 1974. стр. 9-11.

П.С. Српску триологију сам прочитао као дечак 1984. МЗ