Смрт Марка Басана

• Сада спава – објасни Хуанчо.

Скоро у мраку, по први пут је чуо оно мукло вајкање и жудно, испрекидано дисање. Када се мало навикао на помрчину, назрео је оно што је остало: гомилу костију у врећи од болне и гњиле коже.

• Ја. Смрад је у почетку скоро неподношљив. После се навикнеш.

Бруно погледа брата. Био је његов идол када је он, Бруно, био мали: имао је шешир са широким ободом, огромна рамена, јахао црно-белу, дугорепу кобилу. Када је на крају отишао, отац је рекао: „Више никада ногом неће крочити у ову кућу“. А, као да би тиме требало доказати непостојаност таквих речи пред снагом рода и крви, не само да се Хуанчо вратио, него се сада даноноћно бринуо о оцу.

• Воде, Хуанчо – промрмљао је, будећи се из наркотичног сна, који је морао бити другачији него негдашњи снови као што је бара пуна гадова другачија него дивно језеро на које слећу птице.

Придигавши га левом руком, Хуанчо му даде кашичицу воде, као некаквом детету.

• Дошао Бруно.
• А, шта? – муцао је језиком који је био као крпа.
• Бруно. Вратио се Бруно.
• А, шта?

Гледао је преда се, читаво лице било му је окренуто напред, као у слепца.

Хуанчо одшкрину капке на прозорима. Тада Бруно виде шта је остало од оног жустрог и снажног човека. Из његових упалих очију које су изгледале као окрњени и скоро непрозирни кликери, као да севну сићушан сјај, као пламичак што се дигне са угарака када се у њих дуне.

• Бруно – промумла најзад.

Бруно приђе, наже се, неспретно покуша да га пољуби, осећајући гадан смрад.

• Видиш ли Бруно. Права сам руина.

Била је то дуга борба, трајала је много дана, водио ју је са истом жилавошћу са каквом се борио против свих препрека. Умрети, то је значило пасти, признати пораз, а он то никада није чинио. Бруно говораше у себи, сачињен је од исте твари од које и Венецијанци који су подигли овај град порећи се против воде и против куге, против пирата и глади, Још је имао онај опори профил Јакопа Соранца, како га је насликао Тинторето.

Питао се није ли подло и кукавички да изађе, да се разоноди, да прође сеоским улицама, уместо да стално пред собом има бол свога оца, да на себе узме бригу око њега, као што чини Хуанчо. Потом је, кукавички, растрзан мислима које се нису усуђивале да се потпуно сложе, говорио себи како нема ничега лошег у томе да заборави мало на сав тај ужас. Али готово одмах затим би размишљао је како, премда му отац неће патити ни мање ни више ако се његова, Брунова мисао и сећање удаље од њега, то ипак свакако остаје нека врста издаје. Онда се постиђено враћао кући и неко време давао мали допринос братској солидарности, док је Хуанчо и даље бдео у својој наслоњачи, пазећи и на најмањи шум, помажући му, слушајући његова дуга и неповезана бунцања.

• Хуанчо! – одједном би викнуо – пале ми кревет! – Па би се придигао, показивао пламен – тамо, код ногу!

Син је брзо устајао и гасио ватру широким замасима, претварајући се као пантомимичар када само покретима треба да објасни нешто. То би га за неко време умирило.

После би се кревет поломио, па га је требало приковати. Хуанчо је доносио даске, легао на под, поправљао кревет. Касније би се одмакао од узглавља, престрављено би упирао прстом, показивао му људе, оптуживао их да су кукавице и додавао још неке неразумљиве речи. Хуанчо је устајао, грдио уљезе на сва уста, гурао их напоље.

• Хуанчо – прошиштао би одједном старац тихо, као да хоће да му каже неку тајну.

Син би пришао и прислањао уво уз његова уста из којих је избијао смрад трулежи.

• Ушли су лопови – шаптао је. – Прерушили су се у пацове и сад се сакрили у шпајз. Тавиња, тај им је вођа. Сећаш се? Онај што је био шеф полиције у доба конзервативаца. Лопужа један, бестидник. Мисли, нисам га препознао кад се прерушио у пацова.

Смењивала су се стара лица, негдашњи познаници. Памћење му се изоштрило и постало гротескно у исти мах, било је чудовишно, изобличено бунилом и морфијумом.

• Ама, дон Хуане! Ко би рекао да ћете завршити као надничар! А какав сте богаташ били !

Упирао је прстом у њега, одмахивао главом, смешкао се као да не може поверовати, подсмешљиво и разочарано. Син је тражио погледом.

• Ено, тамо, тимари коња.
• А – одговорио је Хуанчо – Права смејурија.
• Можеш ли да схватиш? Дон Хуан Аудифед. Ко би то рек`о.

Причао је о томе природно, дуго времена, јер је с једне стране видео чудовишта или авети, па би се одмах затим понашао разумно, подједнако природно би разговарао са људима који су помрли пре двадесет година као што би потом рекао како му се грло осушило па би му добро дошло мало воде. Када би се Бруно вратио са улице, брат би му кроз смех причао шта је све њиховом оцу пало на ум са оном мешавином нежности и благонаклоности са каквом отац прича о бубицама свога детета. Али би тада поново почело бунило, и Хуанчо би поново изводио чаробне пантомиме, а Бруно би се искрао на трем, где су друга браћа разговарала о жетви, о куповини и продаји земље, стоке. Бруно их је слушао у жељи да им се придружи, сећао се како су, када је он био мали, умели да га задуже да мери жито на аерометру. Браћа га погледаше. Помињао је имена разних врста жита: фаворит, барлета. Браћа презриво одмахнуше главама: већ барем двадесет година те врсте више не постоје. Један од њих би престао да пуши и улазио је на тренутак у очеву собу да обави свој део дужности, па се враћао, смркну.

• А дон Сјера?

Погледаше га подсмешљиво, с неповерењем.

Шта с њим.

Па ето, да ли га се сећа.

Старији су имали монопол на одређене успомене и нису тек тако пристајали да их деле са млађима, понајмање са Бруном. Ма да, наравно да га се сећао: дебео, трбушаст, са огромним ушима из којих су расле дугачке беле длаке.

То није било довољно. Погледаше се, немо се договарајући, па онда Николас, строго уперивши у њега поглед као професор на дипломском испиту, затражи да наведе најтипичнију особину дон Сјере.

Тако је, потврдише остали.

Бруно је напрегнуто размишљао. Гледали су га са сељачким смислом за шегачење.

Шта је суштинско обележје дон Сјере, само их то занима. Завладао је тајац. Бруно је очајнички копао по сећању.

Часовник са три поклопца?

Не, господине мој.

Доста добро се сећа како је долазио у двоколицама, силазио из њих, са бичем у руци, са великим појасом притегнутим испод огромног трбуха, црног шеширића забаченог на потиљак, у везеним сандалама од канапа умрљаним белегом.

Предаје се?

Не зна. Ако није сат са три поклопца, онда не зна.

• Сат са три поклопца! – рекоше презриво.
• Па? – упита Бруно, стекавши утисак да су само хтели да га намагарче.

Шта, па.

Шта је то фамозно обележје.

Велики се погледаше; друго својство игре било је оставити испитаника да га мучи радозналост. Бруно је посматрао оне људине широких рамена и седих коса, чекајући да му изрекну пресуду, не примећујући колико је све то бесмислено.

Са крајњом озбиљношћу, најстарији саопшти: то што је варао Енглеза О`Донела.

• Што је варао Енглеза О`Донела?
• Бруно је претерао у изразима чуђења, у намери да се не преда потпуно, као да, чак и у случају да је та особина постојала, ипак није била толико важна да би била уздигнута у раван нарочитог обележја према законику Басанових.

Николас погледа браћу: да ли се могао замислити стари Сјера, а да при том не лаже Енглеза О`Донела? Никако, потврдише они.

• Завитлавате ме.

Бруно покуша да открије неки трачак злоће.

Николас се окрете Марку, најмлађем (четрдесет и пет година), и нареди му:

• Ако тата спава, нек дође Хуанчо.
• Само тренутак – рече Бруно неповерљиво.

Отпратио је Марка, прибојавао се да не кажу Хуанчу шта да одговори. Овоме се на лицу видео умор од толико дана проведених без сна, а пуних мука.

• Ти ниси чуо – објасни Николас. – Кажи овоме које је било најзначајније обележје дон Сјере.
• Да лаже Енглеза О`Донела.

Марко се вратио.

Пробудио се, хоће воде.

Хуанчо оде и стварност, која се немо скривала испод крхких успомена као непрестани рат иза кратког предаха, када војник чита писма и отвара пакет са неким ситницама, поново грубо изађе на видело. Ућутали су, неко време пушили су без речи. Чуло се кукање. Николас је замишљено гледао на улицу. О чему ли су размишљали?

Бруно изађе напоље.

Све, почев од имена села, било је везано за бића која су имала неку тежину у његовом животу: Ана Марија Олмос, њен син Фернандо, Георгина. И премда је жудео да оде до старе куће која је и створила ово село, нешто га је спречавало, и једино је умео да се врти по околини. На прашњавим улицама, имена су будила успомене: Соломонов дућан, Либонатијева обућарска радња, др Фигероин летњиковац, Друштво за узајамну помоћ Његовог Величанства Виктора Емануела.

Али Бруну су се успомене из детињства увек показивале као неповезани, па зато и нестварни догађаји. Јер, он је стварност замишљао као глатку, течну, живу потку – куцавицу, из које су све успомене искрсавале неповезане, статичне, вредне по себи, свака на свом пустом острву, исто онако нестварне као фотографије, тај свет окамењених бића у којем заувек остаје дете што држи за руку мајку која више не постоји (претворила се у земљу, у планету), док дете скоро никада није онај велики лекар или јунак кога је мајка замишљала, него некакав ситан службеник који, преврћући по папирима, пронађе фотографију и гледа у њу замагљених очију. И тако, кад год би покушао да реконструише најудаљеније делове свога живота, све би му се учинило магловито, тек што би се овде-онде истакле згоде, или лица која каткад нису чак ни била тако изузетна да би оправдала свој даљи живот. Како иначе објаснити што се тако јасно сећа нечега толико безначајног за његов живот као што је долазак воденичног мотора? Па добро, кад кажемо „тако јасно“… Није ни сасвим тако, јер када би покушао да речима одреди онај призор, приметио би како он постаје мање јасан, како му се обриси расплињавају и како све губи чврстину, као да кроз све то може провући руку, а да га ништа не заустави. Не, није знао, не био могао рећи појединости – кад год би то хтео да учини, призор би се распршио као снови при буђењу. Осим тога, никако се не би могао принудити да се сети ако не би пронашао кључ, чаробну реч, јер успомене су биле као принцеза која сања неки древни сан и буди се само када јој се на уво прошапће тајна реч. Доле су спавале среће и ужаси; а нека обична песма, некакав мирис довољан је да разбије чини и натера авет да се покаже на гробљу снова. Која мелодија, који нејасни одломак мелодије је чуо оне самотне вечери у Луксембуршком парку? Песма је долазила из велике даљине, из неког већ заборављеног света, и одједном је видео себе у Капетан Олмосу, у летњу ноћ, под светлошћу једног од оних великих фењера са Волтиним луком. Ко је то био? Само му се указала Фернандова прилика, секао је задње шабе жаби крастачи, па онда њено гротескно напрезање да побегне на две преостале шапе по површини од суве земље. Али то привиђење било је нејасно, без ткива и без тежине, био је то Фернандо без правих очију и без телесних усана, скоро само идеја Фернанда – ужас, гадост. И то чудовиште је помоћу обичне песме изронило из области сенке да би осакатило жабу. Како је чудно што су мучитељ, песма и осакаћена жаба преживели заједно, остали заувек сједињени, ван времена, у неком мрачном кутку његовог духа. Не, није се могао сетити свога детињства ни логично, ни по реду. Сећања су навирала произвољно из неке магловите и неодређене дубине, а да он није могао утврдити временску везу између њих. Између тих одломака који су извирали као острвца из равнодушног океана, никако се није могао одлучити које којем претходи и за којим следи, време ту није имало никаквог значаја јер није било везано за животе и смрти, за кише и пријатељства, за несреће, за љубави. Тако је долазак неразговетне машине могао претходити или уследити за језивим сакаћењем, јер се између та два догађаја простирао сиви океан без почетка и без краја, без узрочне повезаности између ствари које су падале у вечни заборав.

Тада је Хуанчо устукнуо у неравноправној борби, почео је да урла и да се чудновато грчи, па су му морали дати ињекцију да би га успавали. Старац је одмах приметио његово одсуство, и у бунару у којем се одвијала мучна борба уобразио је да су Хуанча одвели у Пергамино и тамо га убили, из освете. Крили су то од њега. Зашто су крили? А? Зашто? – мумлао кроз плач, премда у његовим није било суза, јер у телу више није имао воде; али по звуковима и оном нарочитом стресању могле се закључити да је оно што је тај већ скоро леш чинио био плач: сув и ситан плач, некакав већ скоро леш од плача. Где је Хуанчо? А? Где је? У Пергамину, промумлао је још једном, пре него што је запао у кризу за коју су сви сматрали да је коначна: дисао је као да ће се угушити, бесно се превртао по кревету, из грла су му избијали јецаји и искидане речи. Откривао се, кукао. Наједном му се лице укочило, морали су га држати да не скочи из кревета. Потом из његових уста, као из отвора кроз који се доспева у неки страшно мрачан и смрдљив, дубок бунар, сунуше оптужбе против непријатеља који су му убили сина. Затим је непомично пао, као да се стропоштао некуда ван себе.

Сви се згледаше. Николас приђе да провери да ли још дише. Али старац је поново пребродио кризу. Био је врећа костију и трулог меса, али његов дух се опирао, скривао се у срцу, последњем утврђењу које му је остало док је тело већ обесхрабрено хрлило у смрт.

Једва чујним гласом, мрмљао је нешто исцрпљен од напора. Николас приближи уво његовим уснама и разбра поруку: „Како је тужно умрети“. Изгледа да је то рекао. Онда је опет почела самртна борба, као када се ратник придружи малобројним и разбијеним пораженим трупама, како би се са њима вратио у безнадежни (али зато блистави) крај.

Његове трупе! – мислио је Бруно. Па он је само на срце могао рачунати, на оно слабо и исцрпљено срце. Но ипак је ту, сваким својим слабашним откуцајем уверавало га је да је још ту, уз њега, да још одолевају.

Та људска рушевина на тренутак дође свести, препознаше Бруна, тужно му се насмеши, као да је желео нешто да му каже. Бруно се наже над његова уста, али није могао ништа разумети иако му је отац показивао на своје тело, остатке свога тела.

За тренутак је остао крај њега, и Бруну се учини да у његовом сада мирнијем погледу назире смешак пун неверице, мешавину задовољства и подсмеха. Поновио је покрет као да ће нешто рећи. Бруно примаче уво. Хуанчо, промрмља. Покушавао је да заспи. Утонуо је у мисли. После неког времена поново је нешто промрмљао. Шта, шта? Земљиште? Какво земљиште? Као да се онерасположио, веома се напрегао, изговарао неповезане речи које неки старац никада не би могао разумети, али је Бруно успевао да их сложи у смислену целину, као човек који зна неки древни језик и тумачи текст из готово нечитких фрагмената: од онога што њему треба да припадне, желео је да један део буде земљиште.

Његова стара манија – земља везује човека.

Као да се насмешио на обећање блуднога сина. После је питао за Хуанча, тражио воде, требало га је окренути. Бруно је направио неспретан покушај, али он одмахну главом. Морао је пробудити Хуанча; заједно су га окренули, принели му кашичицу воде. Први пут у животу Бруно је осетио како је збиља користан, осетио се много више Хуанчовим братом, и са неком врстом нежне покорности схватио како је он, који је прошао толико света и сазнао толико ствари, прочитао толике књиге о болу и смрти, мање вредео од брата који то никада није радио.

Старац поново даде знак, Хуанчо се примаче његовим уснама и климну главом. Тада је отац на изглед мирно заспао. Бруно погледа брата.

• Башта.

Шта је са баштом? То је његова омиљена разонода. Зар није знао? Сада је требало разгрнути земљу, окопати башту, то је све.

Видео је како се брат спрема да изађе у двориште иза куће. Како, зар неће да спава? Куда ће?

• Па сад сам ти рекао да морам да окопам земљу.

Бруно га погледа запрепашћено. Али, он је више неће видети, и тај повртњак, и све остало за њега ће заувек нестати.

• Заспао је мирно зато што сам му обећао.

Бруно је заћутао, посматрајући га: измрцварен од огромног умора који се нагомилавао данима и ноћима, остарео.

• Али бар пошаљи неког другог, неког радника.
• Не, никада није волео да му неко дира башту.

Чим је брат изашао, сео је у његову столицу. Осећао се као ђубре, крив што је осетио гађење, прекоревао је себе што је покушао да заборави на патње и да се забави у селу, што је мислио на друге ствари, што је тих дана читао новине, неку књигу. Све је било бесмислено, чак и размишљати о тако дубоким стварима као што су судбина или смрт, ако се о томе мисли уопштено, апстрактно, а не баш о том напаћеном телу, са тим телом, због тог тела.

Када се брат вратио, уступио му је његову столицу. Остали су тако, немо слушајући јецаје, бунцања. Бруно је посматрао Хуанчова велика, повијена плећа, његову седу косу, главу погнуту од умора. На тренутак је дошао у искушење да пружи руку и обгрли његова рамена, она рамена која су га носила када је био дете; али одмах је схватио како никада неће бити кадар да то учини.

Добро, враћам се у повртњак, ти пази.

Када је сео у столицу осетио је понос сличан ономе који мора осетити стражар када смењује друга на опасном положају. Но, чим се то осећање уобличило, постидео се.

Падао је мрак. С времена на време појављивала су се старија браћа. Хуано је на крају био приморан да настави прекинути сан. И тако је Бруно први пут у животу провео читаву ноћ поред самртника. Слутио је да ће баш тада постати човек, зато што једино смрт истински припрема за живот; једино смрт некога бића дубоко везаног за човека допушта тој особи да схвати живот и смрт других бића, ма како далека она била, макар то биле и најбезначајније животиње. Давао му је воду, најзад је успео да му да инјекцију морфијума.

Проговорио је венецијанским наречјем. Можда о догађајима из детињства: помињао је имена која од њега никада није чуо. Било је речи о некаквом кормилу, или нечему сличном. Одједном би добио туробан израз. Други пут би се, опет, тукао с непријатељима преврћући се по кревету. Па га је онда чуо како певуши, и тада је имао израз среће на лицу – приближивши се његовим уснама препознао је изобличене остатке песме Le campane de San Guisto[1], оне песме тршћанских иредентиста коју му је певао када је Бруно био мали.

Два дана касније почела је агонија.

Бруна су запрепастили учтива равнодушност и механички покрети којима га је свештеник помазао и помолио се над њим. И поред тога, осетио је свечаност последњег помазања: његов се отац заувек опраштао од живота, од овог живота који је проживео са толико храбрости и упорности.

Две свеће запаљене су пред иконом светога Марка. Хуанчо му је око врата ставио медаљу са ликом заштитника Венеције. Старац се од тог тренутка на тајанствен начин смирио и на крају умро.

Ернесто Сабато „Абадон, анђео уништења“, стр. 445-456. БИГЗ 1989.

---

[1][1] Звона Светог Ђуста.