Смрт Масумија Јамамота у Хирошими

Токио, АПФ

Онога јутра када је бомбардована Хирошима – прича господин Јасуо Јамамото – возио сам се бициклом када сам чуо буку авиона. Ипак, нисам обраћао пажњу, тих дана били смо навикнути на њих.

Два минута касније видео сам како се диже џиновски пламени стуб и одјекнула је стравична експлозија, као грмљавина хиљаду громова истовремено. Бицикл ми је одлетео у ваздух, а ја сам пао иза неког каменог зида.

Када сам успео да се придигнем, видео сам ужасну пометњу, чуо сам лудачку дреку деце и жена који су урликали као тешки рањеници и самртници. Потрчао сам кући, гледајући успут људе како притискају велике ране, други су били сви у крви, највише од опекотина.

Све нас је обузео највећи страх који сам у животу видео, патили су тако да се не може горе замислити. Иза станице се видело море ватре, и све куће порушене. Мучно ми је било да помислим на свог јединца Мусумија и на жену.

Када сам најзад успео да стигнем, пробивши се кроз рушевине и пожаре, до онога што је некад била моја кућа, тамо више није било зидова и под се накривио као после земљотреса, са гомилом поломљеног стакла и комада врата и таванице.

Моја супруга је била рањена, кукала је и дозивала сина који је изашао неким послом. Тражили смо га на све стране, пошли смо у правцу у којем је отишао, а онда смо чули неко голо створење, скоро без коже, са спаљеном косом, које је цвилело на земљи и није имало снаге ни да се превија од болова.

Ужаснути, упитасмо га ко је, и несрећник промрмља страшно чудним, једва разумљивим гласом, каже, Масуми Јамамото.

Положили смо га на једну даску, остатак неких врата, бескрајно пажљиво, јер је био жива рана, и однели га до места где су пружали помоћ. Десетак блокова даље видели смо дугачак ред људи у ранама и опекотинама, који су чекали да им лекари и болничари укажу помоћ; и они су били израњавани.

Мислили смо да нам син више неће издржати, па замолисмо неког војног лекара да нам барем даде нешто за ублажавање болова. Дао нам је зејтин да намажемо, па тако и учинисмо.

Дете нас је питало дали ће умрети. Прикупили смо снаге да му кажемо да неће, брзо ће оздравити. Хтели смо поново да га носимо кући, али он нас је молио да га не померамо. У сумрак се мало смирио, али је стално тражио воду. И давали смо му, иако нисмо знали да ли може да му шкоди.

На тренутке је бунцао нешто неразумљиво. После неког времена, свест као да му се вратила, па нас је питао да ли је истина да постоји небо. Моја супруга је била изгубила главу, није умела да му одговори, али ја сам му рекао да има, има неба, то је много лепо место где никад нема ратова.

Пажљиво је слушао те речи и као да се умирио. „Онда је боље да умрем“, промрмљао је.

Скоро више није могао да дође до ваздуха, груди су му се дизале и спуштале као мех, а моја жена је кришом плакала да је он не чује.

После је син опет почео да бунца, и више није тражио воде. Кроз неколико минута је, на срећу, престао да дише.

Ернесто Сабато „Абадон, анђео уништења“ стр. 372-373. БИГЗ, 1989.